Studija o Nušiću ponovo pred čitaocima

POČETNIČKI i mladićki posao, ali zaslužuje svaku pažnju. Sa nešto korekture i prerade valjana prinova originalnoj drami. Obraćam pažnju upravi da sa puno obzira prihvati mladoga pisca koji obećava budućeg koreografa – zapisao je u jednoj od prvih kritika o Nušiću (zapravo recenziji na omotu rukopisa „Narodnog poslanika“ 1883. godine) Laza Lazarević, prepoznajući u devetnaestogodišnjem, još nepoznatom autoru, novog komediografa.

Piscu, koji ne samo da je „obećavao“ nego i više od očekivanog ostvario, Milan Đoković posvetio je celu studiju „Branislav Nušić“, koja se prvi put pojavila 1964. godine u izdanju „Nolita“, a odnedavno je ponovo pred čitaocima, ovog puta kao naslov u „Fondaciji Milan Đoković“.

Autor je obuhvatio širok spektar tema: od piščevog odnosa prema junacima, političkog držanja 1903. godine, sudbine humoriste, do „odziva“ savremenika, među kojima je bio i Laza Lazarević. Kako u recenziji novog izdanja ističe Milovan Vitezović, nije mogao Milan Đoković ni „sakriti“ da je i sam dramski pisac, jer je studija urađena gotovo sa dramskim planom, pokazujući dramski nerv i veliku dramu Branislava Nušića.

– Đoković se, pišući ovu studiju, klonio svake patetike, a prisnosti je svodio na činjenice. Posebnu pažnju posvetio je ispravljanju većih nepravdi učinjenih Nušiću, bilo zlonamerno iz zavisti i hotimice, bilo iz neznanja i nehotice. Da bi izbegao ono što se u dramaturgiji zove „udarac u glavu“, pisac studije se u njoj nije bavio sitnijim životnim detaljima, ma koliko i oni mogu biti značajni – naglašava Vitezović.

Iz bogatog sadržaja ove knjige, možda bi za čitaoce bilo posebno zanimljivo Đokovićevo poređenje Sterije i Nušića: dok prvi, kako kaže, čitavim svojim pozorišnim delom hoće da ukaže potomstvu na nove puteve, drugi gledaoca ostavlja da razmišlja i da se s njim, možda, posle složi.

„Zlu društvenom, kolektivnom, i zlu individualnom Nušić se smejao lukavo i čovekoljubivo kao što su se zlima smejali svi veliki komediografi, od Aristofana i Plauta preko Molijera i Bomaršea, do Gogolja i Gribojedova. Smejao se na svoj način, drukčije nego oni jer je i ponikao u jednoj drugoj i drugačijoj sredini. Zašto mu onda određivati mesto njihovim merama, kada su njegove sopstvene mere dovoljne da mu odrede značaj među nama“, zapitao se Đoković gotovo pre pola veka.

FONDACIJA

– PRE nekoliko godina osnovao sam Fondaciju „Milan Đoković“ sa željom da neguje delo mojih roditelja, Milana i Divne, kao i da u okvirima svojih mogućnosti pomaže mladim i talentovanim ljudima – kaže Dušan Đoković, direktor Fondacije, osnivač i predsednik Akademije umetnosti u Beogradu. – Do sada smo objavili „Izabrane drame“ Milana Đokovića, „Sistem Stanislavski“ u njegovom prevodu, „Onaj stari Beograd“, a posle „Branislava Nušića“ (čija je promocija 22. marta u Muzeju Narodnog pozorišta), planiramo i petu knjigu – „Dnevnike iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta“.

Studija o Nušiću ponovo pred čitaocima | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements

Из разговора са Јагличићем

Бранећи се, ја браним првог и последњег човека на земљи. Ко то не види, тешко да је ишта видео. А ко то види, земаљски вид му и не треба, као Хомеру, Луису Борхесу или Вишњићу

Јагличић
Јагличић

(Из личне фото архиве)

Владимир Јагличић (1961), песник, приповедач, есејиста, антологичар, преводилац, добитник је награде за родољубиву поезију „Одзиви Филипу Вишњићу”, коју додељује Задужбинарско друштво „Први српски устанак” из Орашца. Награђеном песнику објављена је збирка „Стуб”, која има три тематска циклуса: Дубоко, Стврднут ваздух и Беседа са душом. Уводна песма, о древном српском писму, носи наслов „Србица”.

Награда ће песнику бити уручена данас, на Сретење, у Марићевића јарузи, у Орашцу, на месту где је подигнут Први српски устанак.

Шта је данас родољубива поезија, којим се темама бави?

Ја у таквој поезији, данас, видим историчност и мисаоност најскупље запитаности о голоме опстанку човековом на планети Земљи. Мом, и твом. Јер, ако нисам мало човечанство, нико сам, и ништа. Бранећи се, ја браним првог и последњег човека на Земљи. Ко то не види, тешко да је ишта видео. А ко то види, земаљски вид му и не треба, као Хомеру, Луису Борхесу или Вишњићу.

Често нам замерају да поразе славимо као победе. Живи ли српски народ у историјским заблудама?

Наш народ се бори, колико је то могуће, то је све. А да би човек опстао и остао човеком потребан је свакодневни надљудски напор – од првог плача, до последњег даха. Заблуда је да се може живети лако, лако се може само умрети.

Србија је много пропатила у последњој деценији 20. века. Има ли ту и наше кривице?

Уз толике погроме? А онда – у дим: највећа библиотека на Балкану, Милошев конак у Крагујевцу, преко сто цркава на Косову… И није више питање да ли си крив, то, изгледа, сви знају унапред – него докле.

У којој мери дневна политика утиче на патриотска осећања?

На то уопштено питање свак мора одговорити понаособ. Не постоји ниједан текст којег бих се одрекао. Ако сам се мењао, трудио сам се да пишем све боље.

Наш однос према историји је немаран: старе културне споменике не одржавамо, нове не правимо, војничка гробља су нам запуштена, страдале у ратовима не пописујемо…

Оно што држава не може, или неће, бележе, пописују и чувају најбољи српски песници. Ми морамо предњачити у тој врсти часности, а држава – кад стигне, ако икад. А шта она ту и може? Да потроши неке паре, на којекакву булументу… Није случајно да се и језички, и мисаоно, наша поезија у последње две деценије, како ја гледам на ствари, подигла. Још је лепше да се тај раст, и след, могу лако пратити од Вишњићевих времена до данас. Посао уметника је да збере и сачува оно што су други олако расули, да оваплоти разорено, на видело изнесе непримећено, да воскресне заборављено – све то на дубоко личан, непоновљив начин. Један Малеров пријатељ је хтео да обиђе прелеп језерски крајолик у месташцету у којем је Малер летовао. „Само изволи”, рекао је Малер. „А ја сам све то већ компоновао.” У вези са вашим питањем, изгледа да у том важном послу није чекао никога, па ни државу. Али је зато за државу, радио, шта оно беше: дириговао туђа дела. За шта му је, сигурно с правом, у Бечкој опери дигнут и споменик.
______________Извор: Видети више:http://www.politika.rs/rubrike/intervjui-kultura/Svakodnevno-umiranje-na-rate-VLADIMIR-JAGLICIC.sr.html