Blogeri krče teren u komunikacijama / DEN GILMOR

Softverska tehnologija koja omogućava Ijudima da svoje radove lako objavljuju na mreži ugrozila je tradicionalnu ulogu medijskih organizacija kao posrednika između autora i široke publike. Posled-njih nekoliko godina, obični gradani su sve više i brže postajali izveeštači i komentatori društvenih prilika. Oni su se izuzetno brzo pojavili na sopstve-noj govomid s koje učestvuju u društvenoj i politič-koj raspravi.
Den Gilmorje direktor Centra za građanske medije (http://www.citimedia.org/blog) ipisac knjige Mi, mediji: Masovno novinarstvo – od naroda, za narod.

"Preko Peka", snimak Ivana Lukića, sekretara "Zavetina", Vel. četvrtak 2012, Zvižd, s-i Srbija
„Preko Peka“, snimak Ivana Lukića, sekretara „Zavetina“, Vel. četvrtak 2012, Zvižd, s-i Srbija

Krajem 2002. godine, jedan od najmoćnijih čla-nova Kongresa Sjedinjenih Američkih Država naučio je lekciju iz moći novih medija. Na ro-đendanskoj proslavi svoga kolege, senator Trent Lot, republikanac iz Misisipija, s nostalgijom je pomenuo jedan ružan deo američke istorije, vreme kada je rasna segregacija bila zvanična državna politika u većem delu zemlje. Ta izjava je privukla malo pažnje zvaničnih medija.
Međutim, neki pisci internet dnevnika koji su tada tek nastajali i koji su se zvali „veblogovi“, skraćeno „blogovi“, nisu bili spremni da preko toga olako pre-đu, već su dali oduška svom besu. Bilo da su pripadali levici ili desnici, ti blogeri, kako se ti pisci nazivaju, iskazivali su svoj bes. Nešto gneva bilo je usmereno na medije zbog toga što ovom slučaju nisu poklonili pažnju; posle samo nekoliko dana napada blogera, naj-veće medijske kuće odlučile su da se i same uključe u kampanju. Nekoliko dana posle njihovih napisa, Lot je izgubio podršku svojih kolega i na kraju je morao da odstupi s položaja vođe republikanaca u Senatu.
Ovaj slučaj je u izvesnom smislu bio rano upozore-nje političarima, javnim ličnostima i ljudima u medi-jima. On je ukazao na sve brži razvoj komunikacija. Blogovi, kao jedan poseban žanr, u međuvremenu su postajali sve veća snaga.
Šta su, tačno, blogovi? Ne postoji jedinstvena defi-nicija, ali oni, većinom, imaju tri zajedničke karakte-ristike. Obično se sastoje od kratkih tekstova koji se nazivaju dopisima. Ovi dopisi se pojavljuju suprotnim hronološkim redom, tj. najnoviji se nalaze na vrhu. Pored toga, imaju i hiperlinkove koji ih povezuju s drugim veb stranicama.
Blbgovi su sredstvo za vođenje razgovora. Mnogi od najboljih omogućavaju čitaocima da šalju komen-tare, a blogeri rado skreću pažnju na priloge svojih kolega kako bi ih istakli i prodiskutovali.
Oni deluju kao razgovor i stoga što su najbolji među njima napisani u izuzetno humanom tonu. U poređenju s tim blogovima, tipični novinarski članci zvuče šablonski, kao da ih nije napisao jedan čovek, već čitav jedan odbor. Procvat blogova pre svega pod-stiče njihova ljudskost.
Blogove treba shvatiti i u širem kontekstu, budući da su prosečni korisnici interneta sada u mogućnosti da na mreži objavljuju svoje radove u različitim forma-tima, uključujući audio i video priloge. Ovo je sastav-ni deo i demokratizacije i distribucije medija. Rekviziti koje koristimo za kreiranje digitalnih sadržaja sve su moćniji i sve jeftiniji, a delo koje stvorimo možemo da prikažemo čitavom svetu. Sličan primer ne postoji u celoj istoriji čovečanstva.

Prema Pju internet projektu, neprofitnoj organi-zaciji koja se bavi istraživanjem uticaja interneta na različite aspekte života u Americi, čitanje i pisanje blogova sve je popularnije. Više od jedne četvrtine stanovnika Sjedinjenih Američkih Država pročitalo je neki blog, a tokom 2005. godine, mada se interes ustalio, sredstva javnog informisanja o ovoj pojavi su pisala više nego ikad.
Blogeri su na sebe skrenuli pažnju najviše zahvalju-jući tekstovima u kojima obrađuju najaktuelnije teme iz oblasti politike, tehnologije, itd. Medutim, treba imati na umu da najveci broj blogova – od nekoliko miliona koliko ih se nalazi na mreži – imaju veliku vrednost iako nisu namenjeni širokoj publici. Te onlajn dnevnike neki blogeri pišu umesto tradicional-nih pisama članovima porodice i prijateljima. Korist koju čitalac stiče od tih veoma ličnih blogova svakako je veća (po čitaocu), nego ekvivalentna vrednost od većine popularnih sajtova.
Blogovanje se najpre pojavilo u Sjedinjenim Ame-ričkim Državama. Ovo je bilo predvidivo, imajući u vidu da su prve mogućnosti za blogovanje razvili ame-rički stručnjaci za softver. Bez obzira na to, postalo je globalna pojava. Na primer, prema gruboj proceni, u Kini postoji oko pet miliona blogera, što je relativno mali procenat u odnosu na ukupan broj stanovnika. Sve više Kineza postavlja svoje blogove uprkos držav-noj cenzuri (koju pomažu tehnološke kompanije). Od svih kontinenata Afrika ima najmanji broj blogera; Itan Zakerman, jedan od osnivača projekta Global Voices Online u Berkmanovom centru za internet i društvo na Univerzitetu Harvard, kaže da prema naj-približnijoj proceni u pod-Saharskoj Africi ima oko 10.000 blogera. Njihov broj raste na Srednjem istoku i u Severnoj Africi, gde oko 50.000 uglavnom mladih ljudi šalje svoje blogove.
Izvan Sjedinjenih Američkih Država, blogovanje je najpopularnije u Francuskoj, gde prema Luaku Le Mera, direktoru jedne softverske kompanije, ima pre-ko dva miliona blogera. Oni su uticajni. Tri ministra u francuskoj Vladi, kaže Le Mer, pozvala su blogere da ih intervjuišu; na jednom takvom skupu učestvovao je i on sam. On primećuje da su blogovi postali jedno od najvažnijih sredstava za izražavanje u njegovoj zemlji i da izazivaju izvesnu zabrinutost u vodećim novinarskim krugovima.
Zanimljiv je i odnos blogera i novinara. Neki pro-fesionalni novinari su se s oduševljenjem uključili u blogovanje, dok drugi tom žanru uopšte ne pridaju važnost.
Ja sam pokrenuo nešto što se smatra prvim blo-gom koji je napisao jedan američki novinar. Bilo je to 1999- godine, u vreme kada je softver potreban za blo-govanje tek počeo da se pojavljuje. Pisao sam članke iz oblasti tehnologije, a blog, koji je objavljivan kao dopuna kolumne u listu San Hoze Merkjuri njuz u Silikonskoj dolini u Kaliforniji, postao je suštinski deo mog posla. Zašto? Zato što mi je omogućio da više razgovaram sa svojim čitaocima. Pišući o tehnologiji u Silikonskoj dolini, sedištu visoke tehnologije, brzo sam shvatio da moji čitaoci, kao grupa, znaju više od mene, a blog je predstavljao novi način da nešto naučim.

U međuvremenu, blogovanje se malo-pomalo ukrštalo s novinarskim poslom. Pju intemet projekat je utvrdio da američki novinari po svoj prilici prate blogove više od drugih građana. Ovo nije nikakvo iznenađenje ako se ima u vidu da blogovi u izvesnom smislu igraju ulogu stručnih časopisa i da su stoga dragocen izvor informacija za sve vrste istraživača.
Međutim, većina profesionalnih novinara i dalje ne objavljuje blogove. Ta forma, budući da ohrabru-je iznošenje ličnog stava, deluje donekle neprirodno profesionalcima obučenim da u ono što pišu ili emituju ne unose lična osećanja i uvere-nja. Kolumnisti koji u svojim člancima inače iznose lično mišljenje očigledan su izuzetak od opšteg pravila, a nekoliko kolumnista koji inače pišu tek-stove iz oblasti ekonomije, spadaju u najbolje predstav-nike ovog žanra koji im omogućava da detaljnije objasne svoje tekstove objav-Ijene u štampanim medijima. Blogovi takođe odgovaraju novinarima koji prate neke odredene teme, posebno kada su u pitanju one što se ođnose na zabavu.
Blogovi u novinarstvo mo-gu da unesu jedan još prilično redak kvalitet: transparentnost. Novinari zahtevaju transpa-rentnost od drugih, ali obično nisu mnogo spremni da upere reflektore na ono što sami rade. Ovo se menja u pozitivnom pravcu, a u tom procesu blogovi mogu veoma korisno da posluže. Na primer, blog informativne redakcije mreže CBS pod nazivom ,,PublicEye“ nudi uvid u njeno poslovanje.
Ispostavilo se da su blogovi izuzetno korisni prili-kom vanrednih događaja kao što su prirodne katastro-fe, o kojima čitaoci žele da čuju svaku, makar i najsit-niju novu pojedinost. U jednom posebno značajnom slučaju, blog je izvesno vreme igrao ulogu naslovne stranice novina. Pošto ju je uragan Katrina, isto kao i ostale stanovnike Nju Orleansa, primorao da napusti svoju zgradu, redakcija lista Tajms-Pikajun više nije mogla da objavljuje štampano izdanje, ali je čitaoce na-stavila da informiše preko bloga na internetu.
Blogovi koje sastavljaju novinari čine, naravno, za-nemarljiv deo. Neki blogeri izvanredno rade novinar ski posao i međusobno se nadmeću za pažnju čitalaca i poštovanje izvora informacija. Bil Gejts, jedan od osnivača i predsednik Majkrosoft korporacije, davao je intervjue blogerima koji svoje tekstove objavljuju isključivo preko intemeta. I drugi direktori velikih kor-poracija sve više shvataju da najvažniji blogeri mogu da budu odličan kanal prema širokoj javnosti.
Medijske kuće su, neizbežno, uzele u razmatranje mogućnost da preuzmu najbolje blogere. Tajm-Vor-nerAOL kompanija otkupila je za 15 miliona dolara i kompaniju Veblogs Inc., koja je objavlji-vala specijalozovane blogove iz oblasti tehnologije i automobilizma. Ovakvih kupovina će po svoj prilici biti još.
Međutim, čak ni najvažni-je medijske organizacije neće uspeti da kooptiraju blogerski pokret. Finansijska barijera za ulazak na ovo tržište već je gotovo ravna nuli. Svako ko za to ima smisla i vremena može da postavi blog – ili podkast. ili neki drugi medijski sajt – a da se ne izloži većem trošku.
Procvat blogova neizbežno je nametnuo pitanja i podsta-kao kritike zbog toga što su blogeri često spremni da os-pu verbalnu paljbu pre nego što i nanišane cilj. U njihove najbolje osobine ne spadaju ni nepristrasnost i temeljnost. Međutim, na tržištu ideja, gre-ške se pronalaze i otkrivaju, a ugled raste ili pada u direktnoj vezi sa kvalitetom onoga što se nudi. U međuvre-menu, čitaoci blogova uče da s određenom skepsom prihvataju ono što pročitaju na internetu.
Blogovi i s njima povezani gradanski mediji neće nestati. Oni su postali put slobode koji omogućava da se čuje mišljenje naroda. Stari moto američkog novinarstva ukazuje na to da slobodu štampe ima onaj ko poseduje štamparsku presu. U novoj eri digitalnih medija svi mi imamo štampariju — a što se više glasova čuje, to bolje!

Mišljenja izneta u ovotn članku ne moraju obavezno odražavati stavove i politiku Vlade Sjedinjenih Američkih Država.
_____ Izvor: Globalna pitanja, mart 2006, Ur. Virginia L. Farris

Advertisements

„Zavetine“ i mediji u nastajanju

(Globalna pitanja)

Inovacije u informacionim tehnologijama uve-le su svet u period demokratskih medija, a ljudima omogućile pristup vestima i infor-macijama neometan nikakvim tradicionalnim vremenskim i geograf-skim granicama. Inovaci-je podstiču razvoj novih medija i nove modele širenja, upotrebe i koriš-ćenja informacija. Preva-ziđene su i tradicionalne granice između javnosti i medijskih institucija, s obzirom na to da gra-đani mogu da se uklju-čuju u forume u okviru kojih slobodno iznose svoje ideje i mišljenja, zaobilazeći tako medij-ske korporacije i vlade -dugogodišnje čuvare informacija.
Postojeće medijske institucije – novinske kuće i radio/TV emiteri – bore se kako bi se prilagodile novoj klimi, dok konzumenti medija zauzimaju sopstvenu teritoriju u informacionom pejzažu i stvaraju svojevrsno participativno novinarstvo.
Stručnjaci i pioniri ovih tehnologija što dono-se promene, iznose na narednim stranicama svoje mišljenje, opisuju inovacije i nude viziju o onome što nas možda očekuje.

Dejl Peskin i Endru Načison iz Medija cen-tra Američkog instituta za štampu predviđaju nastanak informatičkog društva zasnovanog na saradnji, čiji model nazi-vaju ,,Mi, mediji“. Pionir blogovanja Den Gilmor opisuje kako na javna događanja utiče novi tip novinarstva. Televizijski veteran Džef Grelnik za-viruje iza ugla kako bi vi-deo šta se novo sprema. Danijel Larkin objašnjava kako Centar za prijavu krivičnih dela počinjenih preko interneta pri Vladi Sjedinjenih Američkih Dr-žava, postupa po prijava-ma u vezi sa sajber preva-rama i drugim krivičnim
radnjama, koje su procvetale istom brzinom kao i novi mediji i tehnološke inovacije. Ovi i drugi stručnjaci svoja razmišljanja iznose u publikaciji Mediji u nastajanju.

________Izvor: Mediji u nastajanju

Stejt Dipartment Sad / Biro za medjunarodne informativne programe, mart 2006.
Stejt Dipartment Sad / Biro za medjunarodne informativne programe, mart 2006.

Knjiga kao đavolja rabota

JEDNO od najlepših iznenađenja u prošlogodišnjoj domaćoj produkciji stiglo je među koricama romana prvenca Katarine Brajović „Štampar i Veronika“, čiji su izdavači „Oktoih“ i „Štampar Makarije“. Priča je smeštena u 15. vek u vreme verskog i političkog meteža i sukoba Venecije i Turske carevine. U kovitlac dramatičnih događaja uvučen je glavni junak, mlađani Božidar Vuković, prvi srpski štampar i izdavač. Duboko verujući u svoju misiju, on odlazi u Veneciju, gde, između ostalog, doživljava prvu ljubav i čari erotske strasti. Pritom čitalac prati i šta se događa sa nekim drugim likovima kao i zbivanja u Stambolu, Rimu, Parizu…

Rođena 1965. u Podgorici, u porodici umetnika – otac Dragoljub i majka Anastasija – slikari, završila je srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Nikšiću, radila je kao novinar u nekoliko medija u Crnoj Gori i Srbiji, a bavila se i književnom kritikom.

* Šta je bio podsticaj za ovako složenu priču, koja je tražila i dosta znanja iz istorije?

– Istorija je samo čvrsti okvir u koji sam umetnula ironično verovatnu varijantu mogućih događaja, navodeći činjenice na matični tok pripovedanja, a sasvim retko suprotno, pokušavajući da odgonetnem ono za nas najsloženije, a to je sadašnjost – vreme koje smatramo još ne sasvim prošlim. Želela sam da testiram pitanja tranzicije bez zbunjujućeg emotivnog nanosa, koji nama, aktuelnim tranzicionim gubitnicima, sužava pamet i zatvara oči. Vreme života Božidara Vukovića Podgoričanina, idealno za takva promišljanja, prožeto je globalnim pomeranjima u ideološkom, geostrateškom, ekonomskom i filozofsko-spoznajnom smislu.

* Koliko je ostalo pouzdanih podataka o Božidaru Vukoviću, a u kojoj ste meri njegov život morali da „dopisujete“?

– Malo je podataka o njegovom životu i ulozi na dvoru Crnojevića, a gotovo nimalo o prvim godinama izbeglištva u Veneciji, sve dok nije otvorio štampariju iz koje su izašle ćirilične bogoslužbene knjige, ponos mnogih modernih muzeja od Petrograda do Njujorka. Poznate su, međutim, posledice njegovih trgovačkih i diplomatskih misija jer ih je detaljno opisao u svojim testamentima, raspodeljujući bogatstvo deci (bračnoj i vanbračnoj), ali i starim srpskim manastirima, a najviše svetogorskom Hilandaru. Moje je bilo samo da zamislim kako je do svega toga mogao doći počinjući karijeru kao izbeglica i pogorelac.

* Autentična je i ličnost pesnikinje Veronike Franko, žene za kojom je Božidar toliko žudeo?

– Istorijska Veronika, venecijanska pesnikinja i kurtizana, rođena u doba kad je Božidar Vuković već bio na izmaku, poslužila je kao simbol i pokretač avanture u priči, ali njena romaneskna egzistencija potpuna je ilustracija izmena antičkog estetskog modela gde je lepo isto što i dobro, ka modernijoj zapadnjačkoj formi u kojoj lepo nema nikakve veze sa dobrom, čak naprotiv. To otkrovenje zapanjilo je i zgrozilo Božidara Vukovića.

* Od niza junaka romana veoma je zanimljiv lik Ahmet-paše, o tome kako je došao u Stambol i „tuđu veru kao svoju prigrlio“.

– Priča o Ahmet-paši Hercegoviću, velikom veziru Osmanlijske imperije, jedna je od četiri ispovesti u „Štamparu i Veroniki“ koje podupiru pripovedanje Božidara Vukovića, a za razliku od ostalih takođe je povest o uspehu u izgnanstvu. Uspeh ima svoju cenu, a najmlađi sin hercega Stefana Vukčića Kosače nije štedeo – dao je i veru za karijeru. No, pre svega, ovo poglavlje romana govori o propasti elite, o gubitku energije, koja do danas nije nadoknađena.

O NOVOM VELIKANU
* Kažu da je najteže napisati drugu knjigu. Razmišljate li o novom rukopisu? – Čini mi se da pisac mora biti večiti početnik. Umetnost ne poznaje rutinu i ne priznaje iskustvo. Stoga se nadam da ću sledeću knjigu napisati kao i prvu, bez opterećenja koje donosi iskustvo i bez rutine, koja gasi želju za pisanjem. Nadam se da će to biti roman o još jednom velikanu iz naše književne istorije, roman o moći i vlasti, veri i grehu. Želim da napravim plastični portret Petra II Petrovića Njegoša, ali to je još samo ambiciozna zamisao……

Knjiga kao đavolja rabota | Kultura | Novosti.rs.