Са кожним обољењем на лицу
за влажних дана- пресуду тркеља
Директор за… Где си ба! Cavalleria rusticana
титоистички син. Учкур старих гаћа
везан у чвор, како каже кума Гита.
Каква књижевна награда, који курац,
какви бакрачи, из соца цедите соц:
мислите глупи другови – њоње
незнају куд циљате. Ха,ха,ха!
Даду ли вам дадину кокошарску
укидај машкараду одмах: јебите
се скупа. Реликти реакције – цврц.
Пет година толеришемо тираду,
дишући у смраду пете колоне.
Е, па ево вам ђока, видите: загуљен.
Свирцензи курцензи манифест
безданих духова нек се носи…
Катастрофа! Катастрофа!
И каква је то књижевна награда
„Госпођин вир”: нула нулића*.
Гледе другова јемче једногласно: шупље говно.
Ванредна вашка са ФДУ-а пише петитом
име и презиме подвлачећи звање на дну
плаката за локалне приредбе: овдашњи проф. & син.
Западносрбијанска варијанта по мајци,
а по оцу тврда комунистичка сорта личка
како да разуме и објасни појам “водопус”
песнику заступнику идеје превредновања пред Богом
кад не познаје основу народног језика,
вајни енциклопедист,
да би једноставно одговорио: кравља пичка.
Орган из кога са висине пршти урин.
Метак у цев па на посао, ба: прекини срање.
Делујем јаче од свих преса чим сам доведен
поново у приправно стање: књижевност Срба
не мери пропозицијама конкурса писаним курца ради, но….
Џаба Винавер! Бездани дух. Окачите награду свињама о реп.
Не зезајте актуелну већину. Нас лично.
Полицајаца заветованих ћутњи
има више од печурака у шуми за кишом.
По традицији ми смо: браћа по крви.
Сви за једног, глава за главу. Од Симине улице.
Дерогирај конкурс. Поступак ништа не кошта, и не боли.
Чик да видим ко се вређа: јебаће тај јежа у леђа.
О налогу извести телеграфски кратко преко књиге – баста.
Моју причу након студентског бунта казану
због деморалисања опозиције у васпитном духу
већ си чуо. Оно вреди поновити је опет, и опет,
јер волим да слушам свој глас: као снајпериста
из резерве са крова хотела “Москва” нишаних
опозиционаре као бикове право међу рогове,
приљубљеног образа уз кундак пушке чекајући
наређење главнокомандујућег: скењај говна!
Пре но опалиш престани са дисањем – упутство
правила службе о руковању оружјем: пун погодак.
Месецима тренирах ту вештину у Титовој гарди.
Да се није умешао међу студенте Патријарх Павле
кикирез подигнут на ограду чесме да бунтовнике смири
ко зна докле бих догурао? Жалосни мантијаш!
Контај наравоученије: Јебеш “Госпођин вир”!
Ту смо да разбуцамо плитку материцу.
Српски речено, одсад њом бришите дупе.
Преостале бронзане статуе дајте Циганима.
Нек претопе легуру у корисне сврхе.
Солите памет међу собом, ви,
српски ренесансни духови.
Ми следимо сјај начела традиције
угледних награда – недвојбено НИН.
То вам дође као моје посвећено чишћење
ратног очевог трофеја пиколо пиштоља “берета”
одузетог италијанском генералу за самоубиством
у црногорском затвору поткрај Другог светског рата.
На канцеларијском столу: свако јутро
расклопим па склопим пиштољ за по сата.
Делови се сјаје изгланцани под длановима
мојим као кваке начелникових врата.
Рефрен за рефреном стилизује монолог
апаратчик наливен вотком Стаљинке из пљоске:
Славнији је мајмун Ћита од добитника признања
„Госпођин вир”. Чуј: Мирољуб, Саво, Вук и Ђорђе
опрем добро! Не терајте даље да сводим биланс.
Ништа ништи ништа. Чешали се бикови о стубле.
Шта се после десило: говно се обесило. Смрди у ваздуху.
Како се обесило – тако је и треснуло. Што би рекли странци: овер.
У години објаве конкурса награде “Госпођин вир”
први ју је начео моралисањем г. Предраг Чудић**,
алармирајући општу узбуну у културној јавности –
ничим изазвану хајку, не слутећи како може кренути
спрдање за њим – дични директор: свевремена присутна
гњида – кичма система Где си ба.
Шта да кажем, да се уместо будала не постидим: старим.
Делимично протраћене године вичу за нама. Заувек вичу
око нас. Умирати у тишини: то је лепота. Непоражена лепота.
Крв речи сажима: тестамент. Мото писан у стилу манифеста.
Fiat iustitia.
Време без духа стоји укопано у месту
Шниране цокуле постројене у чети.
То нису празне приче: неодређени идиоти.
Државна школа. Програм писан за школарце.
Лепота има смисла и онда кад је нема
кад сакривена у соку пупољака трњина ври,
уопште гледано кад не мари за доба – одакле да букне.
Испод површине језера пред сутон:
лепота светлости исијава из дубине.
Несавладив је живот. У име лепоте,
он се тараси људске прљавштине
кад свршава – бездана уметност тријумфује.
“Госпођин вир” вртложи муљ и
труње јучерашњег дана упија.
Свагдашња лепота њене снаге
не шкоди. Чим постоји, чим избија
силом древне чистоте. Лепа змија
скотурена на спруду примитивног
глобуса од камичака врелих.
За педаљ подигла главу над телом
из строгог центра круга: песников суд
сикће бескрајно оспоравајући божанства.
__
* (Књижевну награду „Госпођин вир“ основали су почетком 2008. године Центар за културу и Едиција БРАНИЧЕВО Пожаревац. То је – пре свега – антибирократска, годишња награда; додељује се за најбољу књигу поезије, роман, или књигу есеја/огледа. Награда се додељује првенствено појединцима који се у својим делима суочавају са умним и духовним напором, мистичним искуством и песничким лавиринтом. Награда се додељује ауторима који „умеју да оживе наше дубине, да сиђу у мистичне вирове и да по цену напора целог бића дају дело које има и сву драж новине, па и оно смешно трзање збиља живих нерава, збиља сапетих спрегова“.Одлуку о награди доноси жири састављен од 3 члана. Одлуку о добитнику награде жири саопштава у другој недељи априла, а награда се додељује у другој недељи месеца маја) у оквиру књижевних сусрета Бездана уметност.
За награду конкуришу наслови објављени у току 2009. године. За награду „Госпођин вир“ могу конкурисати писци који пишу и објављују на српском језику, без обзира где тренутно или стално живе.
Награда се састоји од скулптуре, рад академског сликара Драгише Милошевића и новчаног дела.
Дела за ову награду могу предлагати уметничка удружења, издавачи, књижевни критичари, појединци, као и сами аутори.
Образложене, писане предлоге уз обавезна 3 примерка објављеног дела треба доставити до 31. децембра текуће године, на адресу: Едиција БРАНИЧЕВО – са обавезном назнаком «За конкурс – Госпођин вир»)
** «МУШКА МЕНСТРУАЦИЈА»
Болест позната у североисточној Србији по имену «Мушка менструација» лечи се, кажу, очас помоћу бајалица. Младунци мишева удављени у зејтину (у коме одстоје четрдесет дана) древни су лек у истим крајевима за лечење алкохоличара. По две капи тога лека дају се болеснику на дан у року од две недеље и захваљујући тој терапији човек батали алкохол. Савремени човек у овакву врсту лечења не верује, али у томе каткад и лежи трагедија човека. Како се лечи једна друга «болест» наше културе и књижевности, познатија под именом «инфлација награда», може се видети у тексту Г-дина Драгана Богутовића „Шта је писац без колајне“ вођеног са писцем, Г. Предрагом Чудићем. У том тексту подвргнуте су беспоштедној критици 337 награда у Србији. Разговор има смисла и остао би у племенитом настојању саговорника да се на крају није свео на исмевање и ругање једне тек основане и још увек недодељене награде „Госпођин вир“.
Чудић „Госпођином виру“, посвећује верујем не случајно несебичну пажњу, две недеље након објављивљања огласа о награди. Ажурност новинара „Вечерњих новости“ и писца, дојучерашње екселенције да «вреднују» још недодељену награду, мора се признати, увесељава. Који је мотив? Чему и у које сврхе служи сумњичење и дезавуисање унапред једне књижевне награде? У име кога врле јуноше кривотворе чињенице из огласа о награди? Чудић у пропозицијама о додељивљању награде поред „изазовности имена“ трага и за «плитком материцом» награде, те књижевне сусрете «Бездана уметност», покрштава у „Бездан уметности“, а цитат из пропозиција о награди не цитира коректно, већ по властитом ћеифу. Што је још тужније, писац моралиста не зна ни о чијем је цитату реч. Не сматрам за неуместан савет, препоруку, новинару и писцу, да посете најближу библиотеку и упознају се са цитатом једног од значајних писаца међу Србима. Учење не боли, а и што шта о моралу код истог писца могу пронаћи. Најпосе, конкурс о награди није објављен „у једним новинама“ , већ у културном додатку „ПОЛИТИКЕ“, 7.06. 2008. Уз екселенцијине „савете младом писцу“ проглашене за „заједничко добро“ од стране новинара, додајем питање: да ли је могуће да разуман човек не зна шта му ради лева, а шта десна рука? Како се лечи болест трагача за «плитком материцом», писцу ових редова није познато, но као јемац књижевне награде «Госпођин вир» зна да се «Мушка менструација» лечи очас – бајалицом.
========= извор: Из новог рукописа песника „Псовка“ (почетак 2015)
МАЈМУНСКА ЗАВЕРА 