БРОШ / Александар Лукић

Featured

Ознаке

Душо моја, рекох ли, мајушни инсекту, сакривен у крви и месу, ко ће стићи до тебе?

ФАЈРОНТ БЕЛОГ РУБЉА
Биће да је то било на обали Дунава,
румунског сеоцета, гоблену природе.
Опрано рубље за свадбеном ноћи
лелуја окачено по жицама дворишта.
У мојим мислима,
испречене наге купачице, вапе
за друштвом на развалинама
прикљештене рубом
потопљеног насеља.
Душе непостојаних предака
падају по нашим телима,
гар догореле ватре једва да је то био.
На тој обали се затекох,
у овом опскурном часу
пријатељу.
Ти мора да постојиш негде.
Због тебе ветар њише бело рубље
обзнањујући пљеском фајронт.

ЗЕМАЉСКИ ПОСАО
Копање руде, или пак штројење вепрова,
сеча хиљадугодишњих стабала у шуми,
кошење траве пред кишу уз јеку громова –
без изузетка мрзим, али ме вртача
простих занимања не пушта из себе.
Мрачни сине окупан у зноју
истрајавај на властитим мукама.
Крцкај у миру дневницу.
Харфа нек цигуља.
Тешки су земаљски послови.
Девојче са гргуравом косом,
међу паљевинама храма проси
милостињу. А ко влада законима?
Са грудима мањим од песнице,
девојке са пеном у углу усана,
овде сам – приђите срне моје.

БРОШ
Брош борове смоле са стабла виси
о танком концу а у њему инсект удављен.
Између стена и облака на ивици литице,
лелуја ваздухом преслица уметности
саме по себи, а ја понесен шетњом
стигох пред њу.
Ни славуј, ни кобац, а докле се успех?
Душо моја, рекох ли, мајушни инсекту,
сакривен у крви и месу, ко ће стићи до тебе?
Можда ветар млак, или девојка уплакана
у часу кад разбије крчаг на извору,
расцветан цвет млеча, будућа Герника ливаде –
прозорчић за којим жудиш, пупољак пролећа?
Берачице малина одвешће нас на гозбу
где тужне певају наге певачице,
о нашем животу насред хана,
на педаљ испред носа увијајући се у струку
безобразно. Кожа њихових тела недај да нас
опчини то је само масна земља на ђоновима
ципела старих удовица.
Ускоро ће ноћ и запеваће сенке за брдима,
огласиће се птице и инсекти, певај и ти о себи.
Тесна колиба грли своју тужбалицу.
Откриј ту музику смртних бића изван Бога,
малени инсект жедан и заточен у смоли
слика је и прилика стварности око тебе.

= извор: три песме из књиге Александра Лукића САВРЕМЕНИ УШКОПЉЕНИЦИ. – Ваљево, Интелекта, 2010, стр. 13 -15

СПОМЕНИК КЊИЖЕВНОЈ НАГРАДИ “ГОСПОЂИН ВИР” / Александар Лукић

Featured

Ознаке

13. март 2016. г. (Снимак "Заветина", Г-ђица Ана Лукић)

13. март 2016. г. (Снимак „Заветина“, Г-ђица Ана Лукић)

Са кожним обољењем на лицу

за влажних дана- пресуду тркеља

Директор за… Где си ба! Cavalleria rusticana

титоистички син. Учкур старих гаћа

везан у чвор, како каже кума Гита.

Каква књижевна награда, који курац,

какви бакрачи, из соца цедите соц:

мислите глупи другови – њоње

незнају куд циљате. Ха,ха,ха!

Даду ли вам дадину кокошарску

укидај машкараду одмах: јебите

се скупа. Реликти реакције – цврц.

Пет година толеришемо тираду,

дишући у смраду пете колоне.

Е, па ево вам ђока, видите: загуљен.

Свирцензи курцензи манифест

безданих духова нек се носи…

Катастрофа! Катастрофа!

И каква је то књижевна награда

„Госпођин вир”: нула нулића*.

Гледе другова јемче једногласно: шупље говно.

Ванредна вашка са ФДУ-а пише петитом

име и презиме подвлачећи звање на дну

плаката за локалне приредбе: овдашњи проф. & син.

Западносрбијанска варијанта по мајци,

а по оцу тврда комунистичка сорта личка

како да разуме и објасни појам “водопус”

песнику заступнику идеје превредновања пред Богом

кад не познаје основу народног језика,

вајни енциклопедист,

да би једноставно одговорио: кравља пичка.

Орган из кога са висине пршти урин.

Метак у цев па на посао, ба: прекини срање.

Делујем јаче од свих преса чим сам доведен

поново у приправно стање: књижевност Срба

не мери пропозицијама конкурса писаним курца ради, но….

Џаба Винавер! Бездани дух. Окачите награду свињама о реп.

Не зезајте актуелну већину. Нас лично.

Полицајаца заветованих ћутњи

има више од печурака у шуми за кишом.

По традицији ми смо: браћа по крви.

Сви за једног, глава за главу. Од Симине улице.

Дерогирај конкурс. Поступак ништа не кошта, и не боли.

Чик да видим ко се вређа: јебаће тај јежа у леђа.

О налогу извести телеграфски кратко преко књиге – баста.

Моју причу након студентског бунта казану

због деморалисања опозиције у васпитном духу

већ си чуо. Оно вреди поновити је опет, и опет,

јер волим да слушам свој глас: као снајпериста

из резерве са крова хотела “Москва” нишаних

опозиционаре као бикове право међу рогове,

приљубљеног образа уз кундак пушке чекајући

наређење главнокомандујућег: скењај говна!

Пре но опалиш престани са  дисањем – упутство

правила службе о руковању оружјем: пун погодак.

Месецима тренирах ту вештину у Титовој гарди.

Да се није умешао међу студенте Патријарх Павле

кикирез подигнут на ограду чесме да бунтовнике смири

ко зна докле бих догурао? Жалосни мантијаш!

Контај наравоученије: Јебеш “Госпођин вир”!

Ту смо да разбуцамо плитку материцу.

Српски речено, одсад њом бришите дупе.

Преостале бронзане статуе дајте Циганима.

Нек претопе легуру у корисне сврхе.

Солите памет међу собом, ви,

српски ренесансни духови.

Ми следимо сјај начела традиције

угледних награда – недвојбено НИН.

То вам дође као моје посвећено чишћење

ратног очевог трофеја пиколо пиштоља “берета”

одузетог италијанском генералу за самоубиством

у црногорском затвору поткрај Другог светског рата.

На канцеларијском столу: свако јутро

расклопим па склопим пиштољ за по сата.

Делови се сјаје изгланцани под длановима

мојим као кваке начелникових врата.

Рефрен за рефреном стилизује монолог

апаратчик наливен вотком Стаљинке из пљоске:

Славнији је мајмун Ћита од добитника признања

„Госпођин вир”. Чуј: Мирољуб, Саво, Вук и Ђорђе

опрем добро! Не терајте даље да сводим биланс.

Ништа ништи ништа. Чешали се бикови о стубле.

Шта се после десило: говно се обесило. Смрди у ваздуху.

Како се обесило – тако је и треснуло. Што би рекли странци: овер.

У години објаве конкурса награде “Госпођин вир”

први ју је начео моралисањем г. Предраг Чудић**,

алармирајући општу узбуну у културној јавности –

ничим изазвану хајку, не слутећи како може кренути

спрдање за њим – дични директор: свевремена присутна

гњида – кичма система Где си ба.

Шта да кажем, да се уместо будала не постидим: старим.

Делимично протраћене године вичу за нама. Заувек вичу

око нас. Умирати у тишини: то је лепота. Непоражена лепота.

Крв речи сажима: тестамент. Мото писан у стилу манифеста.

Fiat iustitia.
Време без духа стоји укопано у месту

Шниране цокуле постројене у чети.

То нису празне приче: неодређени идиоти.

Државна школа. Програм писан за школарце.

Лепота има смисла и онда кад је нема

кад сакривена у соку пупољака трњина ври,

уопште гледано кад не мари за доба – одакле да букне.

Испод површине језера пред сутон:

лепота светлости исијава из дубине.

Несавладив је живот. У име лепоте,

он се тараси људске прљавштине

кад свршава – бездана уметност тријумфује.

“Госпођин вир” вртложи муљ и

труње јучерашњег дана упија.

Свагдашња лепота њене снаге

не шкоди. Чим постоји, чим избија

силом древне чистоте. Лепа змија

скотурена на спруду примитивног

глобуса од камичака врелих.

За педаљ подигла главу над телом

из строгог центра круга: песников суд

сикће бескрајно оспоравајући божанства.

__

Бронзана статуа, знак препознавања  књ. награде "Госпођин вир"

Бронзана статуа, знак препознавања књ. награде „Госпођин вир“

* (Књижевну награду „Госпођин вир“ основали су  почетком 2008. године Центар за културу и Едиција БРАНИЧЕВО Пожаревац. То је – пре свега – антибирократска, годишња награда; додељује се за најбољу књигу поезије, роман, или књигу есеја/огледа. Награда се додељује првенствено појединцима који се у својим делима суочавају са  умним и духовним напором, мистичним искуством и песничким лавиринтом. Награда  се додељује ауторима који  „умеју да оживе наше дубине, да сиђу у мистичне вирове  и да по цену напора  целог бића дају дело које има и сву драж новине, па и оно смешно трзање збиља живих нерава, збиља сапетих спрегова“.Одлуку о награди доноси  жири састављен од 3 члана. Одлуку о добитнику награде жири саопштава у другој недељи априла, а награда се додељује у другој недељи месеца маја) у оквиру књижевних сусрета Бездана уметност.
                За награду конкуришу наслови објављени у току 2009. године. За награду „Госпођин вир“ могу конкурисати писци који пишу и објављују на српском језику, без обзира где тренутно или стално живе.
Награда се састоји  од скулптуре, рад академског сликара Драгише Милошевића и новчаног дела.
Дела за ову награду могу предлагати  уметничка удружења, издавачи, књижевни критичари, појединци, као и сами аутори.
Образложене, писане предлоге уз обавезна 3 примерка објављеног дела треба доставити  до 31. децембра текуће године, на адресу: Едиција БРАНИЧЕВО – са обавезном назнаком «За конкурс – Госпођин вир»)

** «МУШКА МЕНСТРУАЦИЈА»

Болест позната у североисточној Србији по имену «Мушка менструација» лечи се, кажу, очас помоћу бајалица. Младунци мишева удављени у зејтину (у коме одстоје четрдесет дана) древни су лек у истим крајевима за лечење алкохоличара. По две капи тога лека дају се болеснику на дан у року од две недеље и захваљујући тој терапији човек батали алкохол. Савремени човек у овакву врсту лечења не верује, али у томе каткад и лежи трагедија човека. Како се лечи једна друга «болест» наше културе и књижевности, познатија под именом «инфлација награда», може се видети у тексту Г-дина Драгана Богутовића „Шта је писац без колајне“ вођеног са писцем, Г. Предрагом Чудићем. У том тексту подвргнуте су беспоштедној критици 337 награда у Србији. Разговор има смисла и остао би у племенитом настојању саговорника да се на крају није свео на исмевање и ругање једне тек основане и још увек недодељене награде „Госпођин вир“.
Чудић „Госпођином виру“, посвећује верујем не случајно несебичну пажњу, две недеље након објављивљања огласа о награди. Ажурност новинара „Вечерњих новости“ и писца, дојучерашње екселенције да «вреднују» још недодељену награду, мора се признати, увесељава. Који је мотив? Чему и у које сврхе служи сумњичење и дезавуисање унапред једне књижевне награде? У име кога врле јуноше кривотворе чињенице из огласа о награди? Чудић у пропозицијама о додељивљању награде поред „изазовности имена“ трага и за «плитком материцом» награде, те књижевне сусрете «Бездана уметност», покрштава у „Бездан уметности“, а цитат из пропозиција о награди не цитира коректно, већ по властитом ћеифу. Што је још тужније, писац моралиста не зна ни о чијем је цитату реч. Не сматрам за неуместан савет, препоруку, новинару и писцу, да посете најближу библиотеку и упознају се са цитатом једног од значајних писаца међу Србима. Учење не боли, а и што шта о моралу код истог писца могу пронаћи. Најпосе, конкурс о награди није објављен „у једним новинама“ , већ у културном додатку „ПОЛИТИКЕ“, 7.06. 2008. Уз екселенцијине „савете младом писцу“ проглашене за „заједничко добро“ од стране новинара, додајем питање: да ли је могуће да разуман човек не зна шта му ради лева, а шта десна рука? Како се лечи болест трагача за «плитком материцом», писцу ових редова није познато, но као јемац књижевне награде «Госпођин вир» зна да се «Мушка менструација» лечи очас – бајалицом.

========= извор: Из новог рукописа песника „Псовка“ (почетак 2015)

СТАРО ГНЕЗДО / Александар Лукић

Featured

Ознаке

Грозд из нашег винограда (Врата Звижда)

Грозд из нашег винограда (Врата Звижда)

СТАРО ГНЕЗДО

Цилик ластавица са обале мора пристиже,
схвати ту песму. Пронађи јебени смисао.
Мајушне птице црног перја имитирају
тела покојника у закопчаном оделу.

Узенгије електричних стубова,
придржавају грм бугенвилије расцветаo.
Игла реже исту деоницу арије
покварене грамофонске плоче.
Не помишљајте браћо моја на мене.
Псујте акрепе – сопствену стопу.
Ако би Бог праштао сваком,
тад псујте рециклирану стварност.
Па за њом право у клоњу.

Ствари падају мимо Божије речи
на земљу. А где би другде?

Осмотри каква стара гнезда вребају
испод греда балкона у суседству,
од пљувачке и блата скорела
тврђа од шоља дојки црнкиња са плаже.

Међ маказе за шишање руна вуче живот.
Разбојник врда од истине.

Птице канцелари – ложа писаца
збијена на малом простору
јалову скалу усклађује у строфу.
О, ви курчевити тврдокорни фосили
чему служе трикови: сипања фекалија по глави.
Кофа виси обешена на калићу.
Тањири гљива приљубљени
о остарела стабла врба из мрачне шуме
нуде видиковац залуталом незнанцу.

А ви ластавице стара гнезда
насељавате до смрти.

= извор: из нових рукописа

ЈЕГУЉЕ / Александар Лукић

Featured

Ознаке

Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација "Заветина" (У трагању за местом погодним за Музеј Заветина)ј

Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација „Заветина“ (У трагању за местом погодним за Музеј Заветина)

У години кад је СССР са земљама
варшавског пакта припремао
војну инвазију на ЈУ, током лета
ловисмо јегуље у кориту Пека.

Војни резервисти једу
месо јегуља незасито.

Рата не би, а од свега
јегуље платише цену
мобилизације.

Потом Николае Чаушеску и Јосип Броз Тито
договорише изградњу хидроцентрале Ђердап.

Наш мали град нуди излоге
продавница смештене пред носем
у јединој улици тог доба.

Обешене штрањке у излогу
локалног сарача зјапе: препарирани
ХХ век. До ње месарева душегубка
пушница смрдљивог димљеног меса.

Мрежа разапета међу две
дрвене тојаге пободене о речно дно
беше спона од обале до обале.

Још увек чујем паничне гласове мојих другова
аматера риболоваца: дижи мрежу.

Видим како трбух мреже израња из воде,
и како до малопре преграђена река истиче
кроз ситна окца.

Вренгије јегуља змијуљају уловљене у мрежи,
живи морски каишеви. Плашио сам се одрубљених глава,
пређица са рибљим очима.

Плашио сам се да ће нас јегуље напустити
за свагда.

Што се и десило. Хидроцентрала
се испречи као непремостива брана.

Куд нестадоше јегуље?
Посећују ли Понт?
= извор: из необјављених рукописа песника. (Нови број часописа ЗАВЕТИНЕ +)

Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација "Заветина" (Вражја црква близу Трговишта; мајстори, обнова)

Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација „Заветина“ (Вражја црква близу Трговишта; мајстори, обнова)

Необјављене песме / Александар Лукић

Featured

Ознаке

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 1

Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 1

ЗИМСКА ЈАБУКА

На ободу шуме незнанка
помишља на самоубиство –
сита света коме се ја радујем
плеше поред грана отежалим од снега.
За који час клизнуће преко смета
девојачко тело имитираће
зимске санке. Посекотину смета.
Ах, кад би то било привиђење?
Али, ветар стваран – фијуче.
Од његових удара пуцају стабла
премештајући около пахуље као робу
на рафовима. То је моје тело.
Мој пут, брег засут снегом
тек део мене у самоћи крштен
за тренутке бљештавих пахуљица.
Девојка са леденим сузама на образима.
Јабука која одолева ветру на грани
пева ником историју моје омражене породице.
То сам ја, писац, убица осредњости.
Девојка која нисам.
Фењер упаљен да утрни
светлост бакарних калемова
поезије пре свега и након свега
засут лаком покривком снега.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 2

Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 1

ТВРДО КОСМОПОЛИТСКО ГОВНО

Душа комшије у пролазу – трули кромпир;
шта да мислим? Прасице у тору кланице,
певах ти до скора. Кобасице у доколеницама.
Идеје европских сека перса – плесан скорео,
приморавају одважне да их намагарчи.
Имам оштру тестеру – не обожавам
ничију државу, савезе, штрајкове– отаџбину
поготову. Не ту ременицу. Не реденике,
кријумчаре; лудице наших злочина како изгледаш
покуњено сад, са кривим воланом сукње?
Жилава курвице, истрчала из ноћи. Владај се
благо према силницима, ако хоћеш наплатити
туђе часове радости. Диктирај цену.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 3

Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 3

БЛИЖЊИ

Шалитра џакова ред –
квака благајне неугледна
а, мало даље стругара,
дебла посечена чекају
зубе тестера да их докусуре.
Парница два сељака око међе,
беланац нарави на виделу.
Псовке по списку, цртају речима
крст овог света – ближњима…..
Из даљине сребрн талог
се јавља да ме удави,
ненаписана песма поља
хоће да разнежи туђина,
овде, на северу.
Истина моје вере није свлак света,
већ његово крваво месо; капуљаче,
маљеви, амерички конгрес, мулаткиње,
иструменти што мекећу попут коза.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 4

Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 4

ВРАПЧИЈА БАЊА

Тресетиште кључа, о, граде! Врућа лепињо.
Среда пијачан дан, везан на конопцу. Сплав?
Неиспричани манифести израсли као грбе
по стаблима где се не тако давно одиграо мегдан
а по свршетку, скотрљала се нечија глава низ стрмину,
као папуча по багремовом паркету.
Ах, колико мрзех правдати се теби граде?
Пулсирање тресетишта подсећа на астму.
Главне улице, зар само топле леје
нађубрене стајњаком. А иза излога ме неме
посматрају очи кобре наочарке.
На правди Бога песнице плаћеника
погађају ме у нос. Цеди се редослед
непојамних јунака.
Аqua pasaris? О, римљанине,
зар си морао забости мач свој у влажно
тресетиште? Велим да покуља одоздоле
ризлинг бање. Врели дах праотаца.
Спреге атома и ја црна чапља гацам туда.
О, граде стрпљив пред сливницима.
Исцурећеш иза насипа. Сјај непогоде
испариће у тмици. Гарави Цигани славе
венчања деце, јурећи по језеру
стидљиве лабудове што приликом полетања
пљескају крилима о површину воде.
Расту лишајеви, пеге црње
од ђонова ципела. У пени копњења,
у леси сплетених црвених глиста
нуди се обала.О, граде, ослушкуј
како тресетиште бућка у врењу,
избија пара из кур салона.
Aqva pasaris издалека
пре но јој приђеш –
опружена за гредом брега
лежи као цркнути манић.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 5

Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 5

БЕЛОУШКА

Напустише ме сви. За послом одоше куд који?
Строг, какав иначе јесам, дадиља скоро
вијам празном кућом, од прозора до прозора
зијам, назирући трагове утиснуте на стази
по прашини. Дух ове празне куће ме приморава
да личим на змијче – младу белоушку скотурену
у печком прућу. Одоше, моји синови и кћери –
одоше, одоше.
Откривати свет – срце несталног Бога.
Бљескање кућевних зрака, расипање крхке
антене. И ја у младости видех тај феномен –
како пада до свода, слушајући говор непознатог
спикера: „Вођа, вођа“ – кратак увод а реченица
шкрипи у микрофону.
Испод стакленика штуца струк.
Али, куда отићи из загушљиве конзерве?
На мах ме напустише моји драги
остављајући ми време погодно за читање
стихова или тесање дуга за чабар, будућу оставу
тврдих велија сира. Па, добор, кад је тако.
Самоћа суочава човека, са оним што заиста јесте.
Неурастеник, дебела жива салама пошла у шетњу;
убица – црна шљака посута посред пута.
Одоше синови, просци будућих невеста,
одоше на море; мисли могу против света
водити битку? Мале мишице мисли
куд могу човека да одведу?
Саградио сам што ми се дало. Из тескобе
самоће гори свећа, тројанске историје.
Одоше моји синови и кћери, одоше, одоше.
За послом или уплашени обасјањем ове куће.
Одоше, одоше. Аох, тужни часу: нада – то су само
слике пуцања стакленика у парампарче.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 6

Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 6

______________ Из „Архиве Сазвежђа З“ (прва деценија 21. века) (напомена уредника)

(ВИДЕО) Жене, стигла је оргазам вакцина!

Featured

Ознаке

ЊУЈОРК – Да ли бисте, зарад бољег сексуалног живота и јачег оргазма, и ви пристали да вам лекар у подручје у близини клиториса убризга инјекцију ваше сопствене крви?

Seksač (ВИДЕО) Жене, стигла је оргазам вакцина! Веровали или не, ово је нова револуционарна метода за лечење жена које имају проблема на сексуалном плану, посебно оних које су рађале или су с годинама изгубиле осетљивост.

Ендокринолог и стручњак за матичне ћелије, доктор Семјуел Вуд из калифорнијског Ла Јола центра за сексуално задовољсво , патентирао је О-вакцину за коју тврди да истовремено појачава сексуалну жељу и задовољство у кревету. Она се убризгава у такозвану О-тачку, смештену на самом улазу у вагину, у близини клиториса.

О-вакцина састоји се од тромбоцита из женине властите крви, а делује тако што подстиче раст и развој нових ћелија у најинтимнијем подручју, чиме клиторис и сама вагина постају далеко осетљивији на сваки надражај.

Иначе, убризгавање крвних плочица користи се у третманима подмлађивања лица, познатијим као вампирски фејс-лифтинг, а овај доктор је само исту методу прилагодио интимној зони.

– Ја не верујем у постојање мистериозне Г-тачке. Она И ако постоји, није физички опипљива. Зато овом третманом ми стимулишемо врло сензитивно подручје О-тачке које се налази тик уз сам клиторис. Пацијенткиње ме зову да ми се захвале, најчешће речима “О! То се зове оргазам!, похвалио се доктор Вуд у једној емисији.
Видео: http://youtu.be/zKQc8-WthDQ

Једна доза О-вакцине, која је још увек у фази клиничких испитивања, кошта око 1.500 америчких долара, а засад је доказано да њени моћни ефекти трају дуже од годину дана.

(ВИДЕО) Жене, стигла је оргазам вакцина! – Правда.

Мајстор ЕВГЕНИЈЕ (1955)

Featured

Ознаке

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Мајстор Евгеније

Мајстор Евгеније

Евгениј Ијевљев се родио у Харкову. Завршио је руско одељење филолошког факултета Московског државног университета. Кретао се, као млад песник, у совјетској дисидентској средини, прогањан је, добијао отказе, чак смештан у душевне болнице.
Победник међународног конкурса „Мрав на глобусу“.

Свет без мене

И на наше очи ево пробија корито
прекрасни нови свет, већ без нас

Алексеј Петрович Цветков

Неодбацив – за Харков, Кијев спремљен –
од бесмртности примам радост врелу:
ко Евгеније Борисович Ијевљев
у поднебесном да васкрснем селу,

где, неповерљив, (свет гордошћу мери),
са сланом сузом, самцит у свом несну,
кроз пукотине дозреле вечери
пробија славуј немогућу песму.

Тек што догоре брилијантни бели
рибњак, пун звезда у сребрном сјају,
о мени песме сеоски анђели
удрвењено, свечарски, певају.

Ко невенчана невеста прелесним
лудилом своје слободе и славе,
просјајем сињим, очито небеским,
опрска мене застакљена плавет.

Све до црнила каљеном немошћу,
стиснув шупљине сред груди, ко туђих,
мрмљам: кћерчице, беспризорну гошћу
што изиграваш поред врата? Уђи…

Ал кад се тихо напатимо овим
судбинским путом (да нас обесмрте)
по листићима Нострадамусовим
не препознавши о себи ни црте,

иза последње међе заоране,
мамећи, надом окаснелом пренет,
букти – обећан, широк, на све стране,
заслепљујући свет – али без мене.

Борис РУБЕЖОВ (1949)

Featured

Ознаке

Из новије руске поезије, избор, превод и напомене Владимир Јагличић

Борис РУБЕЖОВ (1949)

Борис РУБЕЖОВ (1949)


Борис Григорјевич Рубежов родио се у граду Андижану (Узбекистан) 1949. године. Године 1966. завршио је средњу школу, а 1970. андижански Државни педагошки институт језика. Радио је као предавач на Институту, као преводилац у конструкторском бироу, предавао је енглески. И последњих година ради као професор – енглеског и немачког језика. Са енглеског је преводио и поезију. С породицом се 7. јула 2003. године преселио у Израел, где је објавио збирку песама „Лакше од ваздуха“.

Девето писмо Јосифу Бродском

Ко што бескућника не можеш покрасти,
тако те сад неће одвући ешалон
отуд где ниједне не плашиш се власти –
плашио се ниси ни „до“, уосталом.

И међ гаћицама боје морских вала,
сред сеоске паре, црвима у инат,
сада ти проничеш сваки сан, ван зала,
што је, за живота, недостижан примат.

Бесмртнији и од омиљених рима,
које уморно си листао, при крају,
оде Марцијалу, Сенеки – онима
који не успеше срце да издају.

1996.

АДРЕНАЛИН / Зоран М. МАНДИЋ

Featured

Ознаке

Зоран М. Мандић. фотодокументација Заветине, 2013.

Зоран М. Мандић. фотодокументација Заветине, 2013.

Адреналин који лучи унутрашњи

Ритам времена обезнањује

Билокоји оптимизма који

Утамничена усамљеност у сваком човеку

Сања непрестано ничући из ниодчега

Зато је мучна свака дијагноза

Човекова о човеку

Болести су посвему само искази о

Бесмисленом несавршенству опијености

Дисањем усред нејсане пољане насељене

Мерама материјалних глупости

Људи једноставно посрћу усред појединачних

Прича о обесмишљеном смислу трајања

Такмичења и натпевавања дубоко доле где

Облаци никада не силази чак ни из

Пуке радозналости

Васељена је заједничко име за незнање

У коме су ушанчени верници и неверници

Започели међусобни рат до истребљења

Тужног ли пораза свих и јадног расипања и

Оно мало адреналина

Бог се још увек не меша да пропало

Раздвоји од упропаштеног

…laž…

Featured

Ознаке

DOBRI su oni pisci, govorila je Isidora, koji hoće da muče svoj talenat. Nije dovoljno biti talentovan. Ti si talentovan, pa šta, možeš na banderu da okačiš svoj talenat. Moraš da ga mučiš ako hoćeš da stvoriš nešto. Ja sam svoj talenat mučio stalno, bio među onom grupom pisaca koji su sa svakom knjigom istraživali nešto novo. Nisam ponavljao obrasce koje sam otkrio – kaže za „Novosti“ književnik Miroslav Josić Višnjić.

Nerado i retko govori za medije, voli da vaga svaku reč, i smatra da pisci u knjigama dovoljno govore o svom vremenu, ali je pristao da bude gost naše redakcije i da za čitaoce „Novosti“ otkrije svoju životnu filozofiju i književna načela.

Svaka njegova knjiga, kako kaže, nastajala je iz nezadovoljstva prethodnom:

– Sada sam napravio knjigu „Baron iz šaraga“, kojom sam vrlo zadovoljan i verovatno neću pisati više ništa. U njoj je sve što sam od malih nogu do danas hteo da napišem – sva moja znanja, iskustva i osećanja. Prvi put sam zadovoljan, bez obzira na to što su one ranije knjige bile hvaljene i nagrađivane.

Bije ga glas da je prznica, čak se svađao sa jednim kritičarem koji mu je hvalio knjige.

– Nikog na svetu nikad nisam prvi ni opsovao ni omalovažio, ali ako je neko meni nešto uradio, duplo sam mu vraćao. I onda je Josić prznica. Nisam prznica. Normalan sam čovek i tražim pošten odnos prema onome što radim. To me Crnjanski naučio, govorio je: „Ne puštajte da vas omaložavaju, ne dajte im“. Ja sam mislio – šta ovaj priča, ko će da me omalovažava? Kad si mlad, mnogo šta ne znaš – kaže Josić.

Zato je, dodaje, i napisao knjigu „Miloš, Crnjanski“. Da bi pokazao da ni Crnjanski, sa kojim se družio tokom piščevih poslednjih deset godina života, nije bio prznica, kakvim su ga smatrali, već normalan čovek koji je samo uzvraćao uvredu.

– Crnjanski je Banaćanin, ja sam Bačvanin, mi smo mirni ljudi, nismo Dinarci da se potučemo za svaku sitnicu. Svi su se tukli u mladosti, tukao se Danilo Kiš sa svima redom, pa ne važi za prznicu. O svim piscima, pogotovu onima koji učine nešto važno, postoje predrasude, domišljaju se priče o njima – napominje Josić.

Ipak, za sebe kaže da je pisac buna, da su ga one uvek zanimale, da je reč pobuna najvažniji motiv u njegovoj književnosti:

– Moji se junaci svi nešto bune, čak i kad su na samrti, uvek su neke bundžije u pitanju. Šta je „Bodrog“ nego buna, šta je sad ovaj „Baron“ – isto jedna pobuna koja se završava tragično, jer se pobune uglavnom završavaju tragično.

PISCI ZA NOBELA MOJ prvi pisac je uvek bio Sremac, još od malih nogu. On je patrijarh, ostali su vladike, igumani. Od savremenih pisaca kod mene pretrajava Dragoslav Mihailović, koji je veći pisac od deset poslednjih nobelovaca, ali niko ne lobira za njega. U poslednjih 50 godina imamo jednu od najboljih književnosti u Evropi, ali nijedna naša država nije radila na afirmaciji te književnosti u svetu. Ne bi Andrić nikada dobio Nobelovu nagradu da država nije stala iza njega, forsirala ga, predlagala, prevodila.

Pisao je i o studentskom buntu iz 1968. Ali bila je to i posebna godina u njegovoj književnoj karijeri.

– Kad je umro moj otac 1968, imao sam 22, on 52 godine. Sećam se: sedim, gledam, mrtav je, kažem „star čovek“. Ali ja tog trenutka shvatam da je i moj deda umro sa 52, i sledećih trideset godina živim sa mišlju da ću i ja umreti sa 52. I da je to mnogo. Seo sam te noći posle sahrane i napisao šta ću raditi sledećih trideset godina: da ću završiti moj TBC, venac romana o društvu sa otvorenim kavernama, o vremenu u kojem se krvari, i da ću napisati bar sto priča. Taj papir sam negde zaturio, i našao ga kad sam imao 47 godina. Ispunio sam plan. Rekao sam tada sebi: „Sve posle 52. ti je višak, čist ćar“…

Josić uvek piše rukom, obično u neku svesku povezanu koncem, da se ne raspadne. Piše na desnoj strani, na levu ubacuje ispravke. Nije prešao na pisaću mašinu kad je bilo vreme, ostao je pri ruci i kad su došli kompjuteri. Ne odvaja se, ipak, od svog tableta. Ponosno okreće ekran i prikazuje sopstveni video-rad – niz porodičnih fotografija, korica svojih knjiga.

– Sve što sam pisao za 50 godina stalo je na 50 megabajta i na CD „Dela M. J. V.“. Ceo život, svi romani, tekstovi o meni… Ne znam šta je budućnost knjige, ali znam da je kraj Gutenbergove ere, da elektronika usisava sve u sebe. U svetu ima već nekoliko miliona čitača i nekoliko miliona knjiga spremnih za čitače, ali je problem trajnost. Ispada da su naši preci izmislili trajniju stvar od ovih danas – glinene pločice. Ovo može da pukne, kvrc, i odjednom nemate ništa, a one traju hiljadama godina – kaže Josić.

MERA ZA JEZIK OD Vukove reforme krenulo je u pravcu toga da se jezik svede na što je moguće manju meru, na „piši kao što govoriš“. Nije tako. Jezik je živa stvar, razvija se kroz vreme, ima različite oblike: govorni, pisani i književni jezik, a sad imate i četvrti – javni jezik koji se probija kroz nove medije, koji se razlikuje od svih. Dobri pisci i književni jezik treba da budu mera i za govorni i za pisani i za javni jezik. Svi će kazati za „Normativnu gramatiku“ Pipera i Klajna da je obimna, da ima mnogo primera, a nije tako. Treba da ih ima što više, da ljudi uče i nauče da se ne govori: „Daj mi sto evara“, da govore evro, a ne euro.

Napisao je do danas deset romana i 124 priče, što, kaže, nije malo za ljudski život, i ponavlja:

– Mislim da će to biti kraj, da više neću pisati, dosta mi je više pisanja.

Podseća Josić da je rano počeo da piše, da je poznavao i Veljka Petrovića, Andrića, Crnjanskog, mnogo pisaca:

– Mnogi su poumirali, nema ih… Malo je pisaca koje poznajem danas u odnosu na ešalon mrtvih, koji je deset puta veći.

U poređenju sa ranijim vremenima, po mišljenju ovog pisca, danas je mnogima svejedno koja je knjiga dobra, ne brinu o tome.

– Knjižare prodaju treša koliko hoćete. Izdavači svuda trče za brzom i dobrom zaradom, a to se ne postiže na dobroj literaturi. Iste su knjige hitovi i u Pekingu i u Torontu i u Beogradu. One su beznačajne za književnost. Crnjanski je pisao pre rata da smo zemlja okupirana stranim knjigama. Sada još više. Čovek uzima knjigu u ruke da bi se zabavio, da bi mu prošlo vreme, a ne da bi uživao i nešto naučio. Znate li koliko ima ljudi koji knjigu listaju pred spavanje? Ozbiljna dela se ne čitaju pred spavanje, niko ne uzima „Don Kihota“ da bi se zabavio ili uspavao. Nekada su postojali znalci koji su se kontinuirano bavili kritikom i postavljali neke mere. Danas toga nema, pa su mladima jedini putokaz dobri učitelji i prijatelji. Od školskog programa to ne mogu očekivati.

Za mnoge koji su pisali o njegovim knjigama, Josić tvrdi da nije siguran da su ih pročitali do kraja. Neke od njih ostale su bez ikakvog prijema.

TEŠKA MOTIKA Srbija je, po Josićevim rečima, još zemlja u kojoj kažu: „Gramatika teška motika“:
– Kod nas se može čuti: „Ti ćeš da me učiš kako da govorim, ti ćeš da me učiš kako da pišem!“ Znam pisce koji su objavili po deset, dvadeset knjiga a koji su nepismeni, ali nepismeni stvarno. Pazite, Andrić, veliki pisac, veliki znalac, čovek koji je znao jezik, imao je nekoliko vrsnih lektora oko sebe. Od Vere Stojić do Dragice Stojanov. Kad biste znali šta je sve Dragica menjala kod Andrića u tekstu, rekli biste: „Ma nije moguće“. Menjala mu je. Tako i moja žena meni ponešto promeni, naravno poslušam je, jer je sjajan lektor.

– Događa se da se pojave pisci koji naprave iskorak. Bilo da se to u prvi mah primeti ili ne, posle izvesnog vremena vrati se u kanon i bude temelj književnosti. Tako smo imali primer sa Sterijom, koji je pravio iskorak u drami, romanu, poeziji, pa onda Crnjanskog…. I neke moje knjige su bile iskorak: „Pristup u svetlost“ je bio iskorak za prozu toka svesti koja u srpskoj književnosti gotovo da nije postojala.

Pisac nam otkriva da je trećinu života potrošio na čitanje drugih knjiga, a da u ovim godinama čita samo desetak živih pisaca:

– Među njima više nema Grasa i Ljose, zgadili su mi se posle bombardovanja. Uveren sam da nijedan normalan čovek ne može da zagovara bombardovanje bilo gde u svetu. Pisac to ne sme da radi, a i Gras i Ljosa su to podržali. Neke druge ne čitam iz drugih razloga. Vidosav Stevanović je moj drug, sve je u redu, ali njegove knjige neću više da čitam, posle nekih izjava u novinama koje su mi zvučale kao gluposti.

Josić tvrdi da ni za jednog srpskog pisca nije napravljena kompletna bibliografija. Zato je sam uradio svoju.

– Ja sam salašar, a to znači biti oslonjen na sebe, verovati u sebe i širiti se u raznim oblastima. Ne možeš se zakopati u jednoj, samo praviti opanak, moraš imati i kokošku u avliji, svinju, plug, drljaču, kuvati ručak… Ako imaš salašarskog duha u ovom svetu, onda tebi svet i ne treba, ti si ceo svet. Kod Srba i danas nemamo institucije i nikako da ih napravimo. Sve što je urađeno važno – uradio je pojedinac.

Za pisca „Bodroga“ književnost je pre svega dobra priča. Bez priče ne može. Da li će ona biti razgranata ili svedena na minimum, nije važno.

– Može da bude kao indijanski šator koji ima samo jednu pritku, a može kao onaj češki, turistički, sa sto kočića. Književnost je delatnost najbliža čoveku kao ljudskom biću, zato što koristi reči, jezik kojim čovek govori. Suština literature je da stvaraš svet, u koji će čitalac poverovati, iako je ona sam laž. Književnost je, jednostavno, ozbiljna stvar.

Josić Višnjić: Pisanje je laž u koju se veruje | Kultura | Novosti.rs.

Страх и батина у крајевима попут овог дресирају синове / Бела Тукадруз

Featured

Ознаке

ОДЛОМЦИ – ИЗ СЛУЧАЈНО НАЂЕНОГ РУКОПИСА

Ивањчани, планина Радан (Фотодокументација Заветина, децембар 2013)

Ивањчани, планина Радан (Фотодокументација Заветина, децембар 2013)

Глава 3

Одговори ми без лагања, ако можеш, ти
уштво, што само буљиш у књиге, шта
мислиш да постигнеш Читањем и оклевањем?

-Ништа. Никад нисам мислио да
могу да постигнем нешто Читањем. Нити
пак да државу могу да обнављам оклевањем.
Овде се држава ствара на други начин…

Шта имаш ти да се виђаш са попом С?
Шта тражиш ти у цркви?
Зар не знаш да неко све то бележи и јавља
тамо где треба? – Ја у нашој цркви видим
само бога, и мир који годи…

-Даћу ја теби, лицемеру један, мир и бога,
па ћеш да се пушиш!

Док једеш мој хлеб и пијеш млеко од мојих
крава, има да будеш Мањи од бубице и да се
оканиш читања књига!
Или, ако ти се не свиђа, пут под ноге, да те
моје очи не виде! Иди, спреми своје прње и
хватај последњи воз! Завршићеш Правни
факултет и вратити се у варош као
адвокат Да те бог види!Нећеш да будеш
ничији слуга!…

Страх и батина у крајевима попут овог
дресирају синове, Па зато они личе на очеве
после неког времена и зато Овде нема промена
вековима, а и како би их могло бити?

Ради успеха синови пристају на мучне
ствари док оне Не пређу у навику, а тада је
већ касно…

Баба Јелена из Ивања (фотодокументација Заветина, снимак Мирјане Соколовић, 2013)

Баба Јелена из Ивања (фотодокументација Заветина, снимак Мирјане Соколовић, 2013)

Глава 4

У оваквим породицама, варошким или
сељачким, малограђанским, Синови имају
одвратност према свету очева и слици
једног вилајета Умоченог у страву као
кануре вуненог плетива у природну боју за
фарбање. Али колико је њих, који имају већ и
свој Коран, спремно да заложи, ако треба,
И свој живот и да изађу из ораовине и
вуненог сукна? Из тог света обраслог
Маховином и предрасудом да су све друге
књиге, осим тапија, лажне
И да их пишу хуље жељне славе?

Баба Јеченин дом (Ивање, Радан, децембар 2013)

Баба Јеченин дом (Ивање, Радан, децембар 2013)

Blogeri krče teren u komunikacijama / DEN GILMOR

Featured

Ознаке

Softverska tehnologija koja omogućava Ijudima da svoje radove lako objavljuju na mreži ugrozila je tradicionalnu ulogu medijskih organizacija kao posrednika između autora i široke publike. Posled-njih nekoliko godina, obični gradani su sve više i brže postajali izveeštači i komentatori društvenih prilika. Oni su se izuzetno brzo pojavili na sopstve-noj govomid s koje učestvuju u društvenoj i politič-koj raspravi.
Den Gilmorje direktor Centra za građanske medije (http://www.citimedia.org/blog) ipisac knjige Mi, mediji: Masovno novinarstvo – od naroda, za narod.

"Preko Peka", snimak Ivana Lukića, sekretara "Zavetina", Vel. četvrtak 2012, Zvižd, s-i Srbija

„Preko Peka“, snimak Ivana Lukića, sekretara „Zavetina“, Vel. četvrtak 2012, Zvižd, s-i Srbija

Krajem 2002. godine, jedan od najmoćnijih čla-nova Kongresa Sjedinjenih Američkih Država naučio je lekciju iz moći novih medija. Na ro-đendanskoj proslavi svoga kolege, senator Trent Lot, republikanac iz Misisipija, s nostalgijom je pomenuo jedan ružan deo američke istorije, vreme kada je rasna segregacija bila zvanična državna politika u većem delu zemlje. Ta izjava je privukla malo pažnje zvaničnih medija.
Međutim, neki pisci internet dnevnika koji su tada tek nastajali i koji su se zvali „veblogovi“, skraćeno „blogovi“, nisu bili spremni da preko toga olako pre-đu, već su dali oduška svom besu. Bilo da su pripadali levici ili desnici, ti blogeri, kako se ti pisci nazivaju, iskazivali su svoj bes. Nešto gneva bilo je usmereno na medije zbog toga što ovom slučaju nisu poklonili pažnju; posle samo nekoliko dana napada blogera, naj-veće medijske kuće odlučile su da se i same uključe u kampanju. Nekoliko dana posle njihovih napisa, Lot je izgubio podršku svojih kolega i na kraju je morao da odstupi s položaja vođe republikanaca u Senatu.
Ovaj slučaj je u izvesnom smislu bio rano upozore-nje političarima, javnim ličnostima i ljudima u medi-jima. On je ukazao na sve brži razvoj komunikacija. Blogovi, kao jedan poseban žanr, u međuvremenu su postajali sve veća snaga.
Šta su, tačno, blogovi? Ne postoji jedinstvena defi-nicija, ali oni, većinom, imaju tri zajedničke karakte-ristike. Obično se sastoje od kratkih tekstova koji se nazivaju dopisima. Ovi dopisi se pojavljuju suprotnim hronološkim redom, tj. najnoviji se nalaze na vrhu. Pored toga, imaju i hiperlinkove koji ih povezuju s drugim veb stranicama.
Blbgovi su sredstvo za vođenje razgovora. Mnogi od najboljih omogućavaju čitaocima da šalju komen-tare, a blogeri rado skreću pažnju na priloge svojih kolega kako bi ih istakli i prodiskutovali.
Oni deluju kao razgovor i stoga što su najbolji među njima napisani u izuzetno humanom tonu. U poređenju s tim blogovima, tipični novinarski članci zvuče šablonski, kao da ih nije napisao jedan čovek, već čitav jedan odbor. Procvat blogova pre svega pod-stiče njihova ljudskost.
Blogove treba shvatiti i u širem kontekstu, budući da su prosečni korisnici interneta sada u mogućnosti da na mreži objavljuju svoje radove u različitim forma-tima, uključujući audio i video priloge. Ovo je sastav-ni deo i demokratizacije i distribucije medija. Rekviziti koje koristimo za kreiranje digitalnih sadržaja sve su moćniji i sve jeftiniji, a delo koje stvorimo možemo da prikažemo čitavom svetu. Sličan primer ne postoji u celoj istoriji čovečanstva.

Prema Pju internet projektu, neprofitnoj organi-zaciji koja se bavi istraživanjem uticaja interneta na različite aspekte života u Americi, čitanje i pisanje blogova sve je popularnije. Više od jedne četvrtine stanovnika Sjedinjenih Američkih Država pročitalo je neki blog, a tokom 2005. godine, mada se interes ustalio, sredstva javnog informisanja o ovoj pojavi su pisala više nego ikad.
Blogeri su na sebe skrenuli pažnju najviše zahvalju-jući tekstovima u kojima obrađuju najaktuelnije teme iz oblasti politike, tehnologije, itd. Medutim, treba imati na umu da najveci broj blogova – od nekoliko miliona koliko ih se nalazi na mreži – imaju veliku vrednost iako nisu namenjeni širokoj publici. Te onlajn dnevnike neki blogeri pišu umesto tradicional-nih pisama članovima porodice i prijateljima. Korist koju čitalac stiče od tih veoma ličnih blogova svakako je veća (po čitaocu), nego ekvivalentna vrednost od većine popularnih sajtova.
Blogovanje se najpre pojavilo u Sjedinjenim Ame-ričkim Državama. Ovo je bilo predvidivo, imajući u vidu da su prve mogućnosti za blogovanje razvili ame-rički stručnjaci za softver. Bez obzira na to, postalo je globalna pojava. Na primer, prema gruboj proceni, u Kini postoji oko pet miliona blogera, što je relativno mali procenat u odnosu na ukupan broj stanovnika. Sve više Kineza postavlja svoje blogove uprkos držav-noj cenzuri (koju pomažu tehnološke kompanije). Od svih kontinenata Afrika ima najmanji broj blogera; Itan Zakerman, jedan od osnivača projekta Global Voices Online u Berkmanovom centru za internet i društvo na Univerzitetu Harvard, kaže da prema naj-približnijoj proceni u pod-Saharskoj Africi ima oko 10.000 blogera. Njihov broj raste na Srednjem istoku i u Severnoj Africi, gde oko 50.000 uglavnom mladih ljudi šalje svoje blogove.
Izvan Sjedinjenih Američkih Država, blogovanje je najpopularnije u Francuskoj, gde prema Luaku Le Mera, direktoru jedne softverske kompanije, ima pre-ko dva miliona blogera. Oni su uticajni. Tri ministra u francuskoj Vladi, kaže Le Mer, pozvala su blogere da ih intervjuišu; na jednom takvom skupu učestvovao je i on sam. On primećuje da su blogovi postali jedno od najvažnijih sredstava za izražavanje u njegovoj zemlji i da izazivaju izvesnu zabrinutost u vodećim novinarskim krugovima.
Zanimljiv je i odnos blogera i novinara. Neki pro-fesionalni novinari su se s oduševljenjem uključili u blogovanje, dok drugi tom žanru uopšte ne pridaju važnost.
Ja sam pokrenuo nešto što se smatra prvim blo-gom koji je napisao jedan američki novinar. Bilo je to 1999- godine, u vreme kada je softver potreban za blo-govanje tek počeo da se pojavljuje. Pisao sam članke iz oblasti tehnologije, a blog, koji je objavljivan kao dopuna kolumne u listu San Hoze Merkjuri njuz u Silikonskoj dolini u Kaliforniji, postao je suštinski deo mog posla. Zašto? Zato što mi je omogućio da više razgovaram sa svojim čitaocima. Pišući o tehnologiji u Silikonskoj dolini, sedištu visoke tehnologije, brzo sam shvatio da moji čitaoci, kao grupa, znaju više od mene, a blog je predstavljao novi način da nešto naučim.

U međuvremenu, blogovanje se malo-pomalo ukrštalo s novinarskim poslom. Pju intemet projekat je utvrdio da američki novinari po svoj prilici prate blogove više od drugih građana. Ovo nije nikakvo iznenađenje ako se ima u vidu da blogovi u izvesnom smislu igraju ulogu stručnih časopisa i da su stoga dragocen izvor informacija za sve vrste istraživača.
Međutim, većina profesionalnih novinara i dalje ne objavljuje blogove. Ta forma, budući da ohrabru-je iznošenje ličnog stava, deluje donekle neprirodno profesionalcima obučenim da u ono što pišu ili emituju ne unose lična osećanja i uvere-nja. Kolumnisti koji u svojim člancima inače iznose lično mišljenje očigledan su izuzetak od opšteg pravila, a nekoliko kolumnista koji inače pišu tek-stove iz oblasti ekonomije, spadaju u najbolje predstav-nike ovog žanra koji im omogućava da detaljnije objasne svoje tekstove objav-Ijene u štampanim medijima. Blogovi takođe odgovaraju novinarima koji prate neke odredene teme, posebno kada su u pitanju one što se ođnose na zabavu.
Blogovi u novinarstvo mo-gu da unesu jedan još prilično redak kvalitet: transparentnost. Novinari zahtevaju transpa-rentnost od drugih, ali obično nisu mnogo spremni da upere reflektore na ono što sami rade. Ovo se menja u pozitivnom pravcu, a u tom procesu blogovi mogu veoma korisno da posluže. Na primer, blog informativne redakcije mreže CBS pod nazivom ,,PublicEye“ nudi uvid u njeno poslovanje.
Ispostavilo se da su blogovi izuzetno korisni prili-kom vanrednih događaja kao što su prirodne katastro-fe, o kojima čitaoci žele da čuju svaku, makar i najsit-niju novu pojedinost. U jednom posebno značajnom slučaju, blog je izvesno vreme igrao ulogu naslovne stranice novina. Pošto ju je uragan Katrina, isto kao i ostale stanovnike Nju Orleansa, primorao da napusti svoju zgradu, redakcija lista Tajms-Pikajun više nije mogla da objavljuje štampano izdanje, ali je čitaoce na-stavila da informiše preko bloga na internetu.
Blogovi koje sastavljaju novinari čine, naravno, za-nemarljiv deo. Neki blogeri izvanredno rade novinar ski posao i međusobno se nadmeću za pažnju čitalaca i poštovanje izvora informacija. Bil Gejts, jedan od osnivača i predsednik Majkrosoft korporacije, davao je intervjue blogerima koji svoje tekstove objavljuju isključivo preko intemeta. I drugi direktori velikih kor-poracija sve više shvataju da najvažniji blogeri mogu da budu odličan kanal prema širokoj javnosti.
Medijske kuće su, neizbežno, uzele u razmatranje mogućnost da preuzmu najbolje blogere. Tajm-Vor-nerAOL kompanija otkupila je za 15 miliona dolara i kompaniju Veblogs Inc., koja je objavlji-vala specijalozovane blogove iz oblasti tehnologije i automobilizma. Ovakvih kupovina će po svoj prilici biti još.
Međutim, čak ni najvažni-je medijske organizacije neće uspeti da kooptiraju blogerski pokret. Finansijska barijera za ulazak na ovo tržište već je gotovo ravna nuli. Svako ko za to ima smisla i vremena može da postavi blog – ili podkast. ili neki drugi medijski sajt – a da se ne izloži većem trošku.
Procvat blogova neizbežno je nametnuo pitanja i podsta-kao kritike zbog toga što su blogeri često spremni da os-pu verbalnu paljbu pre nego što i nanišane cilj. U njihove najbolje osobine ne spadaju ni nepristrasnost i temeljnost. Međutim, na tržištu ideja, gre-ške se pronalaze i otkrivaju, a ugled raste ili pada u direktnoj vezi sa kvalitetom onoga što se nudi. U međuvre-menu, čitaoci blogova uče da s određenom skepsom prihvataju ono što pročitaju na internetu.
Blogovi i s njima povezani gradanski mediji neće nestati. Oni su postali put slobode koji omogućava da se čuje mišljenje naroda. Stari moto američkog novinarstva ukazuje na to da slobodu štampe ima onaj ko poseduje štamparsku presu. U novoj eri digitalnih medija svi mi imamo štampariju — a što se više glasova čuje, to bolje!

Mišljenja izneta u ovotn članku ne moraju obavezno odražavati stavove i politiku Vlade Sjedinjenih Američkih Država.
_____ Izvor: Globalna pitanja, mart 2006, Ur. Virginia L. Farris

„Zavetine“ i mediji u nastajanju

Featured

Ознаке

(Globalna pitanja)

Inovacije u informacionim tehnologijama uve-le su svet u period demokratskih medija, a ljudima omogućile pristup vestima i infor-macijama neometan nikakvim tradicionalnim vremenskim i geograf-skim granicama. Inovaci-je podstiču razvoj novih medija i nove modele širenja, upotrebe i koriš-ćenja informacija. Preva-ziđene su i tradicionalne granice između javnosti i medijskih institucija, s obzirom na to da gra-đani mogu da se uklju-čuju u forume u okviru kojih slobodno iznose svoje ideje i mišljenja, zaobilazeći tako medij-ske korporacije i vlade -dugogodišnje čuvare informacija.
Postojeće medijske institucije – novinske kuće i radio/TV emiteri – bore se kako bi se prilagodile novoj klimi, dok konzumenti medija zauzimaju sopstvenu teritoriju u informacionom pejzažu i stvaraju svojevrsno participativno novinarstvo.
Stručnjaci i pioniri ovih tehnologija što dono-se promene, iznose na narednim stranicama svoje mišljenje, opisuju inovacije i nude viziju o onome što nas možda očekuje.

Dejl Peskin i Endru Načison iz Medija cen-tra Američkog instituta za štampu predviđaju nastanak informatičkog društva zasnovanog na saradnji, čiji model nazi-vaju ,,Mi, mediji“. Pionir blogovanja Den Gilmor opisuje kako na javna događanja utiče novi tip novinarstva. Televizijski veteran Džef Grelnik za-viruje iza ugla kako bi vi-deo šta se novo sprema. Danijel Larkin objašnjava kako Centar za prijavu krivičnih dela počinjenih preko interneta pri Vladi Sjedinjenih Američkih Dr-žava, postupa po prijava-ma u vezi sa sajber preva-rama i drugim krivičnim
radnjama, koje su procvetale istom brzinom kao i novi mediji i tehnološke inovacije. Ovi i drugi stručnjaci svoja razmišljanja iznose u publikaciji Mediji u nastajanju.

________Izvor: Mediji u nastajanju

Stejt Dipartment Sad / Biro za medjunarodne informativne programe, mart 2006.

Stejt Dipartment Sad / Biro za medjunarodne informativne programe, mart 2006.

Knjiga kao đavolja rabota

Featured

Ознаке

JEDNO od najlepših iznenađenja u prošlogodišnjoj domaćoj produkciji stiglo je među koricama romana prvenca Katarine Brajović „Štampar i Veronika“, čiji su izdavači „Oktoih“ i „Štampar Makarije“. Priča je smeštena u 15. vek u vreme verskog i političkog meteža i sukoba Venecije i Turske carevine. U kovitlac dramatičnih događaja uvučen je glavni junak, mlađani Božidar Vuković, prvi srpski štampar i izdavač. Duboko verujući u svoju misiju, on odlazi u Veneciju, gde, između ostalog, doživljava prvu ljubav i čari erotske strasti. Pritom čitalac prati i šta se događa sa nekim drugim likovima kao i zbivanja u Stambolu, Rimu, Parizu…

Rođena 1965. u Podgorici, u porodici umetnika – otac Dragoljub i majka Anastasija – slikari, završila je srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Nikšiću, radila je kao novinar u nekoliko medija u Crnoj Gori i Srbiji, a bavila se i književnom kritikom.

* Šta je bio podsticaj za ovako složenu priču, koja je tražila i dosta znanja iz istorije?

– Istorija je samo čvrsti okvir u koji sam umetnula ironično verovatnu varijantu mogućih događaja, navodeći činjenice na matični tok pripovedanja, a sasvim retko suprotno, pokušavajući da odgonetnem ono za nas najsloženije, a to je sadašnjost – vreme koje smatramo još ne sasvim prošlim. Želela sam da testiram pitanja tranzicije bez zbunjujućeg emotivnog nanosa, koji nama, aktuelnim tranzicionim gubitnicima, sužava pamet i zatvara oči. Vreme života Božidara Vukovića Podgoričanina, idealno za takva promišljanja, prožeto je globalnim pomeranjima u ideološkom, geostrateškom, ekonomskom i filozofsko-spoznajnom smislu.

* Koliko je ostalo pouzdanih podataka o Božidaru Vukoviću, a u kojoj ste meri njegov život morali da „dopisujete“?

– Malo je podataka o njegovom životu i ulozi na dvoru Crnojevića, a gotovo nimalo o prvim godinama izbeglištva u Veneciji, sve dok nije otvorio štampariju iz koje su izašle ćirilične bogoslužbene knjige, ponos mnogih modernih muzeja od Petrograda do Njujorka. Poznate su, međutim, posledice njegovih trgovačkih i diplomatskih misija jer ih je detaljno opisao u svojim testamentima, raspodeljujući bogatstvo deci (bračnoj i vanbračnoj), ali i starim srpskim manastirima, a najviše svetogorskom Hilandaru. Moje je bilo samo da zamislim kako je do svega toga mogao doći počinjući karijeru kao izbeglica i pogorelac.

* Autentična je i ličnost pesnikinje Veronike Franko, žene za kojom je Božidar toliko žudeo?

– Istorijska Veronika, venecijanska pesnikinja i kurtizana, rođena u doba kad je Božidar Vuković već bio na izmaku, poslužila je kao simbol i pokretač avanture u priči, ali njena romaneskna egzistencija potpuna je ilustracija izmena antičkog estetskog modela gde je lepo isto što i dobro, ka modernijoj zapadnjačkoj formi u kojoj lepo nema nikakve veze sa dobrom, čak naprotiv. To otkrovenje zapanjilo je i zgrozilo Božidara Vukovića.

* Od niza junaka romana veoma je zanimljiv lik Ahmet-paše, o tome kako je došao u Stambol i „tuđu veru kao svoju prigrlio“.

– Priča o Ahmet-paši Hercegoviću, velikom veziru Osmanlijske imperije, jedna je od četiri ispovesti u „Štamparu i Veroniki“ koje podupiru pripovedanje Božidara Vukovića, a za razliku od ostalih takođe je povest o uspehu u izgnanstvu. Uspeh ima svoju cenu, a najmlađi sin hercega Stefana Vukčića Kosače nije štedeo – dao je i veru za karijeru. No, pre svega, ovo poglavlje romana govori o propasti elite, o gubitku energije, koja do danas nije nadoknađena.

O NOVOM VELIKANU
* Kažu da je najteže napisati drugu knjigu. Razmišljate li o novom rukopisu? – Čini mi se da pisac mora biti večiti početnik. Umetnost ne poznaje rutinu i ne priznaje iskustvo. Stoga se nadam da ću sledeću knjigu napisati kao i prvu, bez opterećenja koje donosi iskustvo i bez rutine, koja gasi želju za pisanjem. Nadam se da će to biti roman o još jednom velikanu iz naše književne istorije, roman o moći i vlasti, veri i grehu. Želim da napravim plastični portret Petra II Petrovića Njegoša, ali to je još samo ambiciozna zamisao……

Knjiga kao đavolja rabota | Kultura | Novosti.rs.

Studija o Nušiću ponovo pred čitaocima

Featured

Ознаке

POČETNIČKI i mladićki posao, ali zaslužuje svaku pažnju. Sa nešto korekture i prerade valjana prinova originalnoj drami. Obraćam pažnju upravi da sa puno obzira prihvati mladoga pisca koji obećava budućeg koreografa – zapisao je u jednoj od prvih kritika o Nušiću (zapravo recenziji na omotu rukopisa „Narodnog poslanika“ 1883. godine) Laza Lazarević, prepoznajući u devetnaestogodišnjem, još nepoznatom autoru, novog komediografa.

Piscu, koji ne samo da je „obećavao“ nego i više od očekivanog ostvario, Milan Đoković posvetio je celu studiju „Branislav Nušić“, koja se prvi put pojavila 1964. godine u izdanju „Nolita“, a odnedavno je ponovo pred čitaocima, ovog puta kao naslov u „Fondaciji Milan Đoković“.

Autor je obuhvatio širok spektar tema: od piščevog odnosa prema junacima, političkog držanja 1903. godine, sudbine humoriste, do „odziva“ savremenika, među kojima je bio i Laza Lazarević. Kako u recenziji novog izdanja ističe Milovan Vitezović, nije mogao Milan Đoković ni „sakriti“ da je i sam dramski pisac, jer je studija urađena gotovo sa dramskim planom, pokazujući dramski nerv i veliku dramu Branislava Nušića.

– Đoković se, pišući ovu studiju, klonio svake patetike, a prisnosti je svodio na činjenice. Posebnu pažnju posvetio je ispravljanju većih nepravdi učinjenih Nušiću, bilo zlonamerno iz zavisti i hotimice, bilo iz neznanja i nehotice. Da bi izbegao ono što se u dramaturgiji zove „udarac u glavu“, pisac studije se u njoj nije bavio sitnijim životnim detaljima, ma koliko i oni mogu biti značajni – naglašava Vitezović.

Iz bogatog sadržaja ove knjige, možda bi za čitaoce bilo posebno zanimljivo Đokovićevo poređenje Sterije i Nušića: dok prvi, kako kaže, čitavim svojim pozorišnim delom hoće da ukaže potomstvu na nove puteve, drugi gledaoca ostavlja da razmišlja i da se s njim, možda, posle složi.

„Zlu društvenom, kolektivnom, i zlu individualnom Nušić se smejao lukavo i čovekoljubivo kao što su se zlima smejali svi veliki komediografi, od Aristofana i Plauta preko Molijera i Bomaršea, do Gogolja i Gribojedova. Smejao se na svoj način, drukčije nego oni jer je i ponikao u jednoj drugoj i drugačijoj sredini. Zašto mu onda određivati mesto njihovim merama, kada su njegove sopstvene mere dovoljne da mu odrede značaj među nama“, zapitao se Đoković gotovo pre pola veka.

FONDACIJA

– PRE nekoliko godina osnovao sam Fondaciju „Milan Đoković“ sa željom da neguje delo mojih roditelja, Milana i Divne, kao i da u okvirima svojih mogućnosti pomaže mladim i talentovanim ljudima – kaže Dušan Đoković, direktor Fondacije, osnivač i predsednik Akademije umetnosti u Beogradu. – Do sada smo objavili „Izabrane drame“ Milana Đokovića, „Sistem Stanislavski“ u njegovom prevodu, „Onaj stari Beograd“, a posle „Branislava Nušića“ (čija je promocija 22. marta u Muzeju Narodnog pozorišta), planiramo i petu knjigu – „Dnevnike iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta“.

Studija o Nušiću ponovo pred čitaocima | Kultura | Novosti.rs.

МАЈСTОР НАД МАЈСTОРИМА / Белатукадруз

Featured

Ознаке

Дуд пљуцка на прошје и на пећ за хлебове; у пећи дрема мачак боје пепела. Жут багрем је процветао, и плав. Кревети за рани расад црне се, као прошје. Гране смокава умотане јесу, и жбуње, рибизле, у мреже од губарове свиле. Гугутке у кафезу као да су скамењене. Гугутке на бресту и грлице на дивљим орасима преду од сребрне свиле успаванке за жабе испод старих ћерамида на крову.
Светлост на разбоју тка ћилим, мотиве: капије црне и затворене, јаросне ћутљиве старце проћелаве; ћуране и по неко јагње…
Мајстор над мајсторима блене
у пробушене шерpе, лонце и стабла јабукова.
У сенке дрвећа, и сенке преминулих што се враћају преко пустих градина, као сенке облака… На тавану је, на отпаду неписана историја племена осуђеног да ишчезне…

*
Змијска кошуљица,
витки и прав и сув и дуг штап од леске,
удица за пецање црвенперки, и кленова,
шибица пуна мува без крила,
шибица пуна трутова,
шибица пуна ливадских скакаваца,
шибица пуна црних попаца,
чеп од плуте;
путањица испод гробља;
беле трешње;
поздрав чешљугара;
поздрав шљунка, сврачка;
тополовог лишћа лепљивог;
одблесака бреза и спрудова –
све то вреди дукат мали!..

*
Вечни жубор тог непрестаног отицања и уливања у далеко и бескрајно море ме задивљује, као спокој у полусенци врба каменова у плићаку балавих од алги.

Кристална треперења, цвет дивљих трешања или зове, хмеља, низ који се стропоштава кликтај чешљугара или жуне; мукање брегова; шапат матице; шиштање белоушке, или фазанке на гнезду у врежама купине на обали; крекет из бара; или брујање жица крај пружног насипа; штектање сврака; рушење обале;
ушивање поруба хоризонта свиленим концем препелица;
треперење оскоруше – на каквом тајанственом инструменту и ко ствара те удаљене мелодије, заносну музику?
Само небо?
Шта у ствари ми чујемо?
Хармонију која опчињава и богове?
Јер то није тишина.
Рибе весело искачу – пљас! – и поново роне.
Толико је концентричних кругова на површини реке пред сутон
да их још нико није пребројао.
Узвишени делови универзума оглашавају се на најзабаченијим местима.
Муљ до колена жмрћка, изражава се
мехуровима једне божанске и неописиве аналогије.

*
Мајстор над мајсторима бос гази по муљу до колена,
по звездама које су најближе, најдубље, најмуклије.
Улази у сфере свих покретних звезда, у најсавршеније песме које се међе са типшном… јер он је скренуо са свих путева, пре свега са оних мрављих, и није упао у мрежу времена, бројева и мера: он гази кроз све дубљи муљ, и споро извлачи једну ногу па другу,
из сфера и загрљаја најближих звезда, и из спобности да не буде оно што је…

*
Он је свет гледао кроз истините прозоре, кроз прозоре који нису направљени сами од себе. Кроз прозоре које је направио мајстор који има своје незаборавно име и презиме. Дружио се са првим унуком тога мајстора и од њега је научио да гледа кроз нелажне прозоре. Видео је – сенке, и земљу офарбану опалим плодовима црних дудова. Дворишна стабла воћака окречена. Бела, бела као мноштво питомих белих зечева. Видео је зумбуле и зеленкаде, шебој црвеножутих цветова, гроздове жутог багрема…
Растао је и појачавао осећај који је стекао гледајући кроз истините прозоре…

Није згодно замерати се.
Кроз пар стаклених црепова на крову
видео је беле коње, анђеле, врхове планина
и Бога како нестаје на сантама леда
у плаветнилу бескраја океана.

Разговарао је изван света
са својом сопственом утваром, Богом.

Мајстор над мајсторима је све, а ипак је непотпун.

Бојао се помрчине као сасвим мали, јер му је она сасвим огољавала душу.

Није рођен за трговину, политику
и религију, ни за збуњујућу прљавштину
лукавства придобијања и завођења клијентеле.

(Из књиге Мирослав Лукић : КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ: одабране песме. – Editions Sectio Caesarea, Paris : Frajburg : Беч, 2001. – Библиофилско издање песникових пријатеља у расејању. Друго издање, штампано у 111 примерака. Распродато. – 106 стр.; илустр.; плус Каталог „Уметности махагонија“. – стр. 76-79)

ОПТУЖНИЦА: ПОСТХУМНО ИЗРАВНАЊЕ / Живомир Младеновић

Featured

Ознаке

(одабрани одломци. Из јесењег броја пожаревачког књижевног часописа БРАНИЧЕВО, на тему Дух српске књижевности)

Живомир МЛАДЕНОВИЋ БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Живомир Младеновић је рођен 5. новембра 1910. године у Доњем Љубешу (код Алексинца). Основну школу свршио је у месту рођења (1922), седам разреда гимназије у Алексинцу (1929), а осми са испитом зрелости у Крушевцу (1930).
Песме је почео да пише још од IV разреда гимназије. Прва штампана песма му је Вече на Шуматовцу у часопису „Наша искра“, који је покренуо са својим професором Ђорђем Киселиновићем (1927). У исто време почео је да пише и прозу. На светосавским конкурсима у Алексиначкој гимназији награђени су му радови првим наградама: приповетка Бегунци (1927. године у V разреду), роман Последњи сусрет (1928. у VI) и драма Душица (1929. г. у VII). У време похађања VIII разреда гимназије у Крушевцу сарађивао је са песмама у „Нашој искри“ и „Венцу“. Тада је у часопису „Venturi“ (Крушевац) објавио новелу Тајна, а у листу „Крушевачки гласник“ чланак Представе Животићевог позоришта у Крушевцу.
Дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду (1934) са главним предметима: историја југословенске књижевности и српскохрватски језик и помоћним – историја, немачки и чешки језик. За време студија додељене су му у три маха на Филозофском факултету највише (Краљеве) светосавске награде: 1931. године за студију Борисав Станковић, на првој години студија; 1933. за студију Лаза Костић живот и књижевна дела, на трећој, и 1944. за студију Родољубље у југословенској књижевности, на четвртој.
Тада је изабран за редовног члана Матице српске и члана њеног Књижевног одбора, а у „Летопису Матице српске“ и другим њеним органима објавио је већи број студија, огледа и чланака о нашим писцима и оцена нових књига старијих и млађих писаца, па и својих професора, а сарађивао је и у другим часописима и дневним листовима.
После одслужења деветомесечног ђачког рока у Школи за резервне интендантске официре у Сарајеву, професор Павле Поповић му је као тему за докторски испит одредио Јована Скерлића, за коју је почео да прикупља грађу, поред дужности суплента Треће мушке гимназије у Београду. Из Париза, где се, са стипендијом Француске владе, налазио на постдипломским студијама, пожалио се професору Александру Белићу да му је тема преобимна. Био је спреман да прихвати његов предлог да узме само „Језик Јована Скерлића“, али се Павле Поповић томе одлучно успротивио и писао му да мора да остане при целоме Скерлићу. Међутим, када је професор Павле Поповић напрасно умро, а он као резервни интендантски потпоручник на дуже време мобилисан да активира једну против-оклопну артиљеријску јединицу, није било изгледа да ће у догледно време моћи да настави рад на тези, па је први њен довршени део Младост Јована Скерлића упутио деканату Филозофског факултета, с молбом да му се призна за полагање докторског испита.
Пошто је Катедра књижевности била без шефа, професор Александар Белић је, са њеним ванредним професорима Драгољубом Павловићем и Павлом Стевановићем, образовао комисију, која је тезу повољно оценила, тако да је, после одбране, могао да је објави, па је јуна 1940. године промовисан за доктора филозофских наука.
Ускоро после тога расформирана је његова противоклопна јединица, а он демобилисан, па се вратио на ранију професорску дужност у Седмој мушкој гимназији. Тада се, у пуној неизвесности, у којој је била судбина наше земље, са колегиницом Оливером Јурковић, професором Друге женске гимназије, са којом се дуго дружио, не спомињући никад могућност брака, изненада договорио да се венчају. Венчали су се 23. фебруара 1941. године. После краћег свадбеног пута до рођака у Нишу и Куршумлији, сместили су се у Ратничком дому и почели да траже стан, како не би сметали Оливериним родитељима у кући, коју су имали у насељу „Железничка колонија Кошутњак“. Међутим, тада је поново мобилисан, па се она вратила родитељима, док је он добио задатак да своју поново формирану противоклопну јединицу снабде бојевом муницијом, па је с њом, унапређен у чин резервног интендантског поручника, кренуо на ратни положај код Бачке Тополе.
За њега, као и за целу нашу земљу, рат није дуго трајао. Како су Немци брзо продирали преко северне границе, његова је јединица упућена на положај код Бање Ковиљаче да би ту успорила њихово напредовање. Међутим, немачки тенкови су лако савладали отпор „Шкодиних“ противоклопних топова са коњском вучом наше јединице, а њена посада је заробљена.
Младеновић се јавио начелнику штаба Дивизије у Сарајеву, да га упути у нову ратну јединицу. Начелник, судећи по говору Словенац, рекао му: „Сви ћемо ми у ропство!“ и упутио га у касарну 10. пука, која му је била добро позната, јер је у њој била Школа за резервне интендантске официре. Пространо двориште касарне било је пуно разоружаних војника и официра, а у њему је стално расла огромна гомила наслаганог оружја.
Када је високи немачки официр, у униформи окићеној златним лентама и одличјима, примајући команду над логором, објавио да су Србија и Босна капитулирале, а да ће ускоро и Црна Гора, Младеновић је одлучио да из логора умакне докле је на капији још била српска стража. Позвао је једног активног официра из своје јединице да му се придружи, али овај је више волео да остане у немачком заробљеничком логору него да крене у неизвесну будућност.
Још увек наоружан, Младеновић је неометано изишао кроз капију и упутио се према Црној Гори. Била је влажна и хладна планинска априлска ноћ.
Како су путеве око Сарајева осветљавале колоне немачких борбених возила, ишао је преко беспутних увала Требевића, у којима се, као планинар, лако сналазио. Освануо је у планинским, ретко насељеним пределима. Снабдевао се храном и другим што му је било потребно у ретким сеоским дућанима, на које је наилазио. Зеленгора је била пуста, али су поједине дашчане викендице у њој биле отворене, како се не би обијале, па се у њима могло преспавати и одморити.
У планинама близу Фоче наишао је на масе избеглица и групе војника који су избегли заробљавање, па се враћали у Црну Гору, пуцајући повремено из пушака. Како од наших борбених јединица није нигде било ни трага ни гласа, учинило му се бесмислено да иде са том неорганизованом масом, па је оружје и војничка документа сакрио у шупљину једне букве, униформу заменио са изношеним оделом неког бечког избеглице, па, само са професорском легитимацијом, сишао у Фочу, закрчену немачким тенковима, где на њега нико није обраћао пажњу.
Прелазећи преко железничке пруге, поред композиције некадашњег „Ћире“, спремног за полазак, зачуо је своје име са отвореног прозора вагона II класе и угледао свога течу Владислава Дидића, службеника Дирекције железница. Пришао је прозору, кроз који су га брзо увукли у купе са његовим колегама, које су Немци враћали у Београд да организују железнички саобраћај у окупираној Србији. Сви су га радо прихватили, јер се са већином упознао приликом посета течи и тетки Зорки, који су, као и они, имали кућу у новом насељу „Железничка колонија Кошутњак“.
Ускоро је воз кренуо и без икаквих препрека стигао изјутра у Београд, где су га Оливера и њени родитељи радосно дочекали у својој кући, у којој су отада заједно живели.
Како су школе поново отворене, Оливера и он су наставили ранију професорску дужност. Када су немачке власти наредиле да се пријаве они који су учествовали у рату, са обећањем да ће добити легитимације заробљеника на одсуству, а претњом да ће, ако се не јаве, бити упућени у заробљенички логор у Немачкој, пријавио се и добио легитимацију, која му је омогућавала слободно кретање и безбедност. У тада идеолошки подељеној Србији, када су се узајамно клале присталице партизана и четника, а Немци вршили масовна стрељања због убијања из заседа својих војника, сматрао је да није време за мешање у међусобну борбу великих сила на штету опстанка сопственог народа.
Када је директор Седме мушке гимназије затражио од наставника да пријављују ђаке наклоњене комунистима, како би били упућени у поправни логор, одазвао се позиву Просветног одељења Министарства просвете да се тамо запосли. Дужност му је била да присуствује разним забавним приредбама и оцењује да ли нека није за школску омладину, да би се забранила… Подносио је оцене о њима, али није имао потребе да предлаже забране, пошто су оне пролазиле кроз претходну строжу цензуру. За време четворогодишње окупације главна му је брига била да снабдева храном породицу, која је добила још једног члана, јер му се 4. марта 1943. године родила ћерка Јелена. Понешто је читао и писао, али није ништа објављивао.
Уколико се, крајем октобра 1944. године, више приближавала Београду добро организована Југословенска народна армија, удружена са совјетским, у борбама очеличеним трупама, код Младеновића је, као и код осталих Београђана, била све већа неизвесност како ће је дочекати. Да реши ту дилему помогла му је порука младога краља из Лондона да се придруже Југословенској народној армији и помогну коначно ослобођење земље. Када је Београд ослобођен, пријавио се Команди града. Како јој је био потребан, признат му је чин резервног интендантског поручника, постављен за интенданта града Београда и дата су му широка овлашћења да град снабде за зиму потребним огревом. Он је тај задатак успешно извршио и у Београд су ускоро почели да стижу шлепови натоварени храстовим трупцима из сремских шума.

За то време у Србији су власт преузимали позадински комунисти, који су, уз помоћ оних који су их подржавали из личне користи, настојали да у Србији искорене све оно што је представљало њену политичку, економску и културну снагу и да је претворе у земљу покорних пролетера. Тако су настале злогласне чистке, далеко горе од некадашње сече кнезова. Једна од најкрвавијих одиграла се у београдском новом, плански изграђеном мирном насељу „Железничкој колонији Кошутњак“. Већина власника кућа у њему, сазиданих помоћу кредита Железничке задруге, били су резервни официри, учесници Првог светског рата, са високим одликовањима. Због тих лепих кућа у цветним баштама, многи њихови власници су похапшени и без суђења стрељани као државни непријатељи, куће им конфисковане и породице избачене на улицу.
Тада је страдао и (…..) Владислав Дидић, „солунац“, који је са интересовањем пратио победе партизана и радосно очекивао ослобађање Београда. (Рехабилитован као „стрељан од злочиначке руке“.) На удару је био и Младеновић, као већ истакнути књижевник, као и његов таст Станислав Јурковић, резервни мајор, власник једне од највећих кућа у насељу, али када је наоружана група дошла по њих, нашла се пред поручником Југословенске народне армије и вратила се необављеног задатка.
Када је VI дивизија „Никола Тесла“, којој је припадала Команда Београда, кренула на Сремски фронт, Младеновић је прекомандован у њену новоформирану IV космајску бригаду за шефа Одсека за штампу и ратног дописника. У њој је покренуо часопис „Космај“ и дневни лист „Космајски весник“. Пошто је Космајска бригада расформирана, прекомандован је на исту дужност у II пролетерску бригаду VI дивизије, где је покренуо часопис „Ударник“ и дневни лист „Глас Ударника“.
После пробоја Сремскога фронта упућен је у Бачку Паланку да у Пионирском батаљону I армије, формираног од младих бораца из свих војних јединица, организује основну и средњошколску наставу. Тај задатак је, у договору са Министарством просвете Србије и Врховним штабом армије, уз помоћ учитеља и професора додељених из других војних јединица, извршио, тако да су крајем школске године успешно обављени завршни испити.
Када је Пионирски батаљон прешао под команду III армије и пресељен у Нови Сад, Младеновић се тешко разболео од запаљења плућне марамице, последице назеба на Сремском фронту. Пошто је изишао из Петроварадинске војне болнице, затражио је да буде демобилисан, како би се могао бавити послом који одговара његовој школској спреми и здравственом стању.
Међутим, у Београду такав посао није могао добити, па се, са знањем стенографије, запослио као дебатни стенограф и уредник Стенографских бележака Народне скупштине Југославије. На томе занимљивом, динамичном и уважаваном послу провео је две године, цењен и од колега стенографа и од високих политичких часника Скупштине. Са Оливером, ћерком Јеленом и сином Душаном проводио је годишњи одмор у најпознатијим хотелима на Јадранском приморју и у словеначким планинама. Како се Оливера одала проучавању народних игара и присуствовала великим фестивалима, на којима су оне извођене, могао је да је прати и да о њима пише у дневним листовима.
Био је један од најактивнијих чланова синдикалне подружнице Скупштине. Како је знао руски и пратио књижевне и културне прилике у Совјетској Русији, био је незаобилазан предавач приликом тада честих јубилеја знаменитих догађаја и личности руске књижевности и културе. На њега су се почела ослањати и издавачка предузећа „Рад“ и „Просвета“, поверавајући му превођење и редиговање превода руских писаца, о којима је објавио и више огледа. Имао је времена и могућност да настави рад и на историји српске књижевности, пре свега о животу и раду Јована Скерлића. Са издавачким предузећем „Просвета“ договарао се да објави целокупна Скерлићева дела која је имао већ сва прикупљена.
Тада се латио једног обимног и важног књижевно-историјског рада – писања уџбеника о српском реализму, за који је Министарство просвете Србије расписало конкурс. Осећао је да је способан и спреман за тај подухват, после три највише светосавске награде, које је, по оцени професора Павла Поповића, још као студент освојио на Филозофском факултету, доктората о Јовану Скерлићу и упознавања са такозваним совјетским критичким реализмом. Писао је онако као и награђене светосавске студије: полазио је од дела писаца и ослањао се на сопствене оцене о њима, не поводећи се за оним што су други критичари и књижевни историчари писали о њима, па чак ни они који су били општепризнати и сматрани као најмеродавнији. Узимао је у обзир велики утицај класичних руских писаца на српске реалисте, али се ни једном једином речју није осврнуо на совјетске писце и теоретичаре књижевности ни на идеје тада неприкосновених политичких ауторитета Лењина и Стаљина.
Када је јуна 1947. године рукопис „Српски реалисти“, којем је недостајао једино Радоје Домановић, кога није могао да коначно уобличи до одређеног рока, предао, под шифром „Литист“, две године млађем колеги Војиславу Ћурићу, тадашњем руководиоцу Главног просветног савета и помоћнику министра просвете Митре Митровић, он се јако изненадио и изустио: „То ће им добро послужити!“ Младеновић тада није схватио смисао тих његових речи. Сматрао је да су чланови Комунистичке партије са највишим школским образовањем и на највишим државним и културним положајима узор поштења и правде. Није знао да је тобожњи конкурс за српски реализам био само замка за лаковерне да би послали своје рукописе, како би се њима могао користити Велибор Глигорић, тадашњи хонорарни професор српског реализма на Филолошком факултету у Београду, који тада, судећи по његовом уводном предавању, није знао готово ништа о српском реализму, па је уводно предавање засновао на општим појмовима о совјетском критичком реализму, а то му знање није ништа вредело у јеку борбе против Информбироа, коју је он тада водио у име Централног комитета партије.
У рукопису о српском реализму Живомира Младеновића Глигорић је нашао све оно што му је тада било неопходно, а што нигде на другом месту није могао наћи: објективно, свестрано и занимљиво приказан овај српски књижевни покрет, како га нико раније није приказао, нити је на овај тобожњи конкурс стигао још неки такав рукопис. С овим рукописом могао се пред студентима појавити као ненадмашни познавалац реализма, па је био доживотно захвалан Војиславу Ћурићу, што му је, злоупотребивши свој положај, овај рукопис поклонио, очекујући од њега да му помогне да, заједно с њим, оствари успешну научну каријеру.
Како није било потребно да у рукопису ишта мења, нити је он био у стању да то чини, Глигорић је почео да га неизмењена чита с катедре студентима и да о појединим писцима држи јавна предавања. Младеновић се пренеразио када је, присуствујући његовом предавању о Војиславу Илићу на Коларчевом народном универзитету, констатовао да чита неизмењено оно што је било у његовом рукопису. Сутрадан му је телефонирао, али тада ни икада касније није успео да с њим успостави телефонску везу нити да се с њим састане. Међутим, заједно са својим саучесником у крађи, чинили су све што су могли, а могли су много, као представници највише политичке и просветне власти, да покраденоме онемогуће да крађу открије.
Прекинута је свака његова даља веза са издавачким предузећима, како не би могао да објави овај нити који други свој рукопис, а издавање целокупних дела Јована Скерлића поверено је Митхаду Бегићу, Муслиману из Сарајева.
Сваки злочинац зна да се опљачкано најсигурније може сачувати ако се опљачкани уклони. Како је то било време жестоке хајке против чланова Партије, када су многи оптужени, или само набеђени, да су присталице Информбироа, доспели на Голи оток, одакле се више нису вратили или се вратили телесно и духовно сломљени, неспособни за даљи живот и рад, Глигорић је одлучио да то искористи.
Младеновић је више пута, и из армије и из Скупштине, предлаган за члана Партије, али су његов избор онемогућавали они који нису желели да тиме стекне могућност да заузме положај према својој спреми и способностима. Међутим, тада му је Глигорић омогућио да буде изабран, али га је, у исто време, у предавању колективу „Рада“, прогласио за информбировца, на основу онога што је објавио о совјетским писцима. То је био најмеродавнији упут за Голи оток. Тамо није доспео, са још неким првоборцима из Скупштине, само зато што га је, крајем 1949. године, преузео за сарадника Институт за проучавање књижевности Српске академије наука, пре него што је у Скупштини био изабран за члана Партије.
У Српској академији наука Младеновић је био ван домашаја и Партије, чији члан више никада није хтео да постане, иако су га у њу позивали, и крадљиваца свога рукописа Глигорића и Ћурића. Институт за проучавање књижевности био је у рангу факултета, са задатком да, између осталога, припрема Академијине дипломиране стипендисте историје књижевности за полагање докторског испита, који се полагао у Академији, која је имала и право да промовише докторе. Историчар књижевности још од студентских година, са докторском тезом о Скерлићу, коју је наградила Академија наука, Младеновић је био добродошао Институту. У договору са председником Белићем, управник Петар Колендић поверио му је научно изграђивање Академијиних стипендиста и препустио му да организује научни рад Института по сопственом нахођењу.
На радном месту које му је највише одговарало, цењен од академика због своје стручности, а од партијског руководства администрације, због добрих карактеристика као демобилисани поручник Југословенске армије, иако није био члан Партије, јер то није била ни већина академика, Младеновић је брзо напредовао у звању. Постављен као асистент, ускоро је постао научни сарадник, у рангу доцента Универзитета. У најбољим радним годинама, сав се посветио развоју Института, како пресељавању намештаја из старе зграде Академије у Бранковој улици у просторије нове у Кнез Михајловој, тако и учешћем у његовом програму рада.
По угледу на Књижевни архив Музеја чешке писмености у Прагу, организовао је, у сарадњи са асистентима, Књижевни архив Српске академије наука. Наручене су велике фасцикуле за биографије, библиографију, рукописе и преписку појединих писаца и набављен велики стилски орман за њихов смештај, док је за објављена дела писаца, који су преузети из централне академијине библиотеке, уређена посебна приручна библиотека.
Институт је имао пространу салу, у којој су одржавани повремени научни скупови, на којима су познати писци и научници читали своје радове и о њима се дискутовало, а затим објављивани у посебним зборницима. Младеновић је имао видног учешћа у раду ових скупова. У зборницима Института објавио је две запажене научне студије: Лаза Костић у српској дипломатској служби (1951) и Избор Лазе Костића за члана Српског ученог друштва и Академије наука (1952).
Као научни сарадник Академије, Младеновић је имао веома повољне услове за научно истраживање. Добијао је одсуство са путним трошковима и дневницама да путује куда год је желео и да на путовању остаје колико је хтео. Могао је да без сметње настави даље проучавање Скерлића и српских реалиста, а оно што напише где да објави, па је прежалио оно што му је украдено и био вољан да Глигорићу допусти да и даље јача свој научни углед на основу онога што није његово, пошто је могао да украдено вишеструко надокнади.
Међутим, због наглог научног успеха Младеновића у Српској академији наука и научној јавности крадљивце његовог рукописа, Глигорића и Ћурића, обузела је паника, јер су се бојали да ће он, са све већим научним угледом у Академији, од комуниста још неосвојеној тврђави, открити њихову крађу, што би за њих била катастрофа. Да би то онемогућили, били су спремни и за најтежа недела, не марећи што ће то бити на штету Академије и српске науке и културе. Како је његово научно јачање омогућавао Институт за проучавање књижевности, одлучили су да га по сваку цену униште, без обзира на културну штету коју ће причинити Академији. Да би срушили тај њен већ утврђени бедем, помогао им је „тројански коњ“ у њему – Војислав Јовановић Марамбо.
Када је изненада макнут са положаја начелника Историјског одељења Министарства иностраних послова, Белић је Јовановићу омогућио да се, као познати стручњак за народну књижевност, запосли у Институту за проучавање књижевности као научни сарадник. Он је тада био већ у 65-ој години живота, али још увек у пуној радној снази, са амбицијом да у науци и друштву заузме положај на који има право. Зато је био дубоко незадовољан звањем које је добио, јер је научни сарадник, у рангу доцента универзитета, имао и Божидар Ковачевић, секретар Института, без икаквих научних радова, док је он за доцента упоредне књижевности био изабран још 1912. године, а за ванредног професора 1929, па је сматрао да има право на положај редовног професора универзитета.
Глигорић је искористио то незадовољство Јовановића и успео да га придобије за помоћ да се Институт укине, а могао му је обећати да ће, као управник Југословенског драмског позоришта, ставити на репертоар његову драму Наши очеви и да ће му својим утицајем помоћи да на Филолошком факултету буде изабран за редовног професора упоредне књижевности.
Омађијан овако привлачним обећањима, Јовановић се латио ометања рада Института изазивањем раздора у њему. Почео је гласно, како би се чуло не само у суседној просторији, где су били секретар Божидар Ковачевић и дактилографкиња, него и у кабинету управника Института Колендића, да износи „прљав веш“ о појединим личностима, највише о Божидару Ковачевићу и његовом оцу, не штедећи ни председника Академије Белића. Када је почео тако да говори и о оцу библиографа Живорада П. Јовановића, овај му је узвратио истом мером, па је међу њима дошло до свађе, у којој је Живорад извукао дебљи крај, јер је отпуштен из службе.
Пошто се стање међуљудских односа у Институту толико погоршало да се више није могло подносити, донета је 1954. године одлука, свакако залагањем Глигорића под утицајем Партије, да се он укине, онда када је развијао све плоднији рад и спремао за штампу трећи зборник научних радова, уместо да се из њега уклони изазивач раздора Јовановић. Службеници укинутог Института нашли су друго запослење. Тражио га је и Младеновић, али су му Глигорић и Ђурић онемогућавали да се запосли и у једној установи према својој спреми, па је морао остати у Академији, а Колендић му је допустио да настави рад у Одељењу литературе и језика, чији је био секретар.
Младеновића нико није терао из Академије, али њему је било непријатно да у њој прима плату без радног места, па се пријавио за посао у Војноисторијском институту, где његови прогонитељи нису имали никаквог утицаја. Ту је примљен у научном звању које је имао на Академији. Међутим, није му било суђено да прекине успешно започети књижевноисторијски научни рад и утоне у монотоно редиговање и штампање партизанских офанзива, јер је, на предлог председника Белића, у Академији 1957. године основан Одбор за издавање корпуса народних песама, у који су ушли Војислав Јовановић, као председник, и он, као научни сарадник, тако да је и даље остао у Академији.
Како главни циљ укидања Института – да се Младеновићу онемогући рад у Академији наука није постигнут, Јовановићу је наложено да га удаљи из новооснованога одбора. Он је то радо прихватио, јер га није могао очима гледати, откако је на једном научном скупу Института учинио неколико замерки његовој студији Лаза Костић у српској дипломатској служби, а он одговорио да је према њој нерасположен због тога што је написана на основу грађе из Архива Министарства иностраних послова, док му је он на питање има ли тамо нечега о Лази Костићу одговорио да нема ништа, чиме га је осрамотио пред целим научним скупом.
Да би доказао нестручност Младеновића за бављење научним проблемима у вези са задатком Одбора, Јовановић му је дао задатак да поднесе извештај о збирци народних песама, коју је Жарко Трапара поднео Академији за откуп, а када му је он о њој поднео читаву документовану научну студију, он је, да би Глигорићу показао да је учинио све што је могао, поднео 10. фебруара 1958. године Одељењу литературе и језика захтев да се отпусти, јер није стручан за издавање народних песама, што је било бесмислено, не само зато што је био доктор књижевности, већ и зато што је тада већ учествовао на научним конгресима у земљи и иностранству са рефератима о проблемима српских народних песама и о раду Вука Караџића на њиховом скупљању и објављивању. Како његов захтев није усвојен, да би се оправдао пред Глигорићем, који је 14. јуна 1955. године успео да буде изабран за дописног, а 10. јануара 1958. и за редовног члана Академије, што није успео да га уклони из ње, он је, тобоже увређен што је његов захтев одбијен, поднео 11. јуна 1958. године оставку на положај председника Одбора. Његова оставка је уважена, а за председника Одбора је постављен Милош Ђурић, који је за дописног члана изабран 1955. године, кад и Глигорић, али не и за редовног када је изабран овај.
Милош Ђурић је добро познавао научни рад Младеновића, јер је био спољни сарадник Инстатута за проучавање књижевности од 1951. године до његовог укидања, а пратио је и оно што је објављивао о Вуку Караџићу и српској народној поезији, па му је, као секретару, потпуно препустио руковођење Одбором и само потписивао његова акта.
Када је Глигорић успео да 1965. године постане председник Академије, а Војислав Ђурић, изабран за дописног члана 1961, постао секретар Одељења литературе и језика, они су, захваљујући украденом рукопису о српском реализму, освојили најважније положаје у Академији, али Младеновића, који је научним радом учврстио своје место у њој, нису више могли уклонити. То им више није било ни потребно, јер су добили могућност да контролишу његово учешће у раду Академије и да му онемогућују да за научни рад у њој добија заслужено признање. Својим опрезним, помирљивим држањем, он им је то и омогућавао.
Младеновић је оценио да му откриће заједничке крађе двојице комуниста, од којих је један заузимао високи положај у Министарству просвете, а други у Централном комитету Партије, не би ништа користило, већ му створило многе невоље, пошто би они крађу порекли, а њему уништили сав научни углед који је имао и потпупо му онемогућили даљи научни рад, па му и живот угрозили. Зато о њиховој крађи, и злоделима која су му чинили да би му онемогућили да је открије, није никоме говорио, па чак ни најинтимнијим пријатељима и члановима своје породице.
Међутим, крадљивци су били стално у страху да Младеновић ту крађу не открије, па су, да би то спречили, и онда када су успели да заузму најважније положаје у Академији, наставили да врше нова безакоња и злочине уперене против њега, на још већу и ненадокнадиву штету Академије и српске науке и културе.
Као и Вук Караџић, Младеновић је веровао у вредност свога рада и усвојио његово држање у сукобу са опасним надмоћним противницима. Знао је када се борба може прихватити и рећи истина, а када се треба савладати и прећутати убитачну истину. Веровао је, као и он, да истина једнога дана мора изићи на видело и да ће непристрасно потомство донети објективан суд о томе ко је у тешким сукобима био крив а ко невин.
Захваљујући својој дуговечности, Младеновић је дочекао да буде откривена тајна о крађи његовог рукописа о српским реалистима и злоделима која су крадљивци чинили да би спречили њено откривање.
Њему се више не може надокнадити што му је онемогућено: да објави све оно што је могао да објави. Међутим, задовољан је што је, поред свих неправди које су му наношене, успевао да настави научни рад у Академији и што открићем злочина који су му, под заштитом Партије, чињени, није умањио углед Академије и већине академика, који су му омогућавали да, упркос свим сметњама, највећи део радног века проведе као научни саветник Академије и својим научним радом постигпе знатан углед у земљи и иностранству.

Подробније о свему овоме:
1. Радмила Мишић, Од неправде до Академије, Разнели нас ветрови као маслачке, Крушевачки гимназијалци (Друго допуњено издање), Крушевац, 2005, 39–41.
2. Сећање на будућност Матице српске (анкета), проф. др Живомир Младеновић, Рад Матице српске, бр. 39, Нови Сад, 2002, 128–143.
3. Живомир Младеновић, На изворима народне песме, Београд, 2005, 483–485.
4. Славица Гароња-Радованац, На изворима народне песме, Нов прилог проучавању народне усмене књижевности, Извори и исходишта, изд. „Чигоја“, Београд 2005, Задужбина, бр. 74, март 2006, 9.
5. Др Живомир Младеновић. Следбеник Вукове борбе и принципа. Разговор са Славицом Гароња-Радованац, Школски час српског језика и књижевности, год. XXVI, бр. 3–4, Београд 2008, стр. 7–30.
6. Љубиша Рајковић Кожељац, Живот посеећен науци. Разговор са проф. др Живомиром Младеновићем, Зајечар, 2009, стр. 180, 8°, 61–153.

(Живомир Младеновић, Лаза Костић: живот и књижевна дела, Чигоја штампа, Београд 2011, 641–661)
______________________________
видети више:и друге прилоге: http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/

*** / Фернандо Песоа

Featured

Ознаке


Допире кроз магловити дан нешто из заборава,
Наилази нечујно, свечери, погодна прилика за губитак.
Успављујем се, без сна, под ведрим небом живота.

Узалуд ми говоре да поступци имају последице.
Узалуд ми је што знам да поступци носе последице.
Узалуд све је, узалуд све је, узалуд све је.

Кроз магловити дамн ниоткуд не допире ништа.

Расдо бих сада на станици сачекао
Да возом из Европе стигне најављени путник,
Радо бих сишао до пристаништа
Да видим како долази брод и да ми свега буде жао.

Не наилази с вечери никаква погодна прилика.

Препев: Јасмина Нешковић

Уз манастирску реку

Featured

Ознаке

(Белешке, с краја априла 2001). – Начин избегавања. Човек који вас је једном „ојадио“, искористио, помажући вам, учиниће то и други пут. Јуче поподне, телефонирао (док сам ручао) Лутан. Онај у кога сам са разлогом посумњао пре неколико месеци. Звао због нечега наводно неважног…Уздише; не може да дише. Туробно је; изгледа да ће падати киша. (…)

….Све ове године проведене са *** су тамница, мрачна, прљава у најбитнијем. Данас сам купио неколико метли и почео сам да чистим – себе, своје срце прво…Међутим, нека о томе натуралисти и осредњи писци пишу романе и књижурине. Књижаре – у које сам свратио – чак и кад се цакле и шљаште лепо укориченим књигама, базде на проивинцијске клозете… Базде. То је чак благ израз… О тим књигама пишу навелико, хвале их – чак и они аутори, тривијални критичари, које сам уврстио у прва два издања антологије српске поезије. Преварило ме је њих неколико, јефтино купљених….
….Пресадио Христов венац, испред улазних врата стана. Многи пожутели листови. Почистио испред врата… Гузови мадона – анђела. (М. П. Барили). Картонске кутије. Тегле. Разних величина. Празне. (Коначна цена њиве – Шљивица. Цифре. ДМ. Евро.) Јата врана. Југ – север. Слика из сна. Гузови. Увенула је љубав, као цвеће у саксијама. Пожутели бројеви КН. Осамдесете. Религија и мистика… Опозиционари су постали (…) Смеће. Читави товари смећа! Одбор за сахрану… члана Савета Федерације генерала и народног хероја…60 имена ветерана.. (Зашто сам скупљао те исечеке, то смеће?) ПОЛИТИКА : Међу нама : четвртак, 21 јануар 1988 : НЕ КРИВИМ ТОЛИКО КЕРМАНУЕРА, КОЛИКО СЕ ЧУДИМ КРЊЕВИЋУ (реаговања , Миодраг Булатовић) ; субота 23. јануар 1988 : ПРОТИВ СОПСТВЕНЕ ТРАДИЦИЈЕ (реаговања, Зоран Глушчевић) ; 29. јануар 1988 : А ШТА АКО ЈЕ КРЊЕВИЋ ЗАИСТА ТРОЈАНАЦ ( реаговања, М. Булатовић)… – Како је све почело? Шта? Шта је почело? Шта је овде заиста почело?…

Iz „Dnevnika o neizrecivom“ Su. Tanasković

Featured

Ознаке


Ah, bojim se da ponovo ne postanem fatalista. Ovaj put vezana za tu tamnu nepoznatu ili nedovoljno poznatu stranicu ispisanih sećanja u mom biću, bez kraja. Ponekad se pitam da li ispovest može biti istinita, ili nad svakom napisanom ili izgovorenom rečju moramo crveneti, svesni da mnogo toga nismo u stanju reći o sebi, jer bi nas stid i strah nad svojom ništavnošču pretio progutati. Ja se tako često osećam dok pišem svoj dnevnik, jer sam svesna svega što prećutkujem, a uznemiruje me pomisao da ne smem ni pomisliti ono čega još nisam svesna. Kad god se nešto javno ispoveda treba da oslušnemo šta se to prećutkuje. Čak i kad sebi ispovedamo sebe. Jer ponos samog izazovnog ispovedničkog čina je ujedno i ponos zbog odbačenog ponosa u ispovesti. Izgleda mi da čovek ispašta zbog suprotnosti osećaja oslobađanja u ispovedanju, jer je to cena težnje ka svojoj potpunosti. Skloni smo bar malo sebe uzdignuti, jer u suprotnom padamo u ponor našeg tamnog vilajeta. Dičimo se svojim arheološkim dostignućima osvajanja podsvesti kada i najmanje pomislimo koliko smo sebe osvestili, i to nas ponovo baca u ponor gordosti, taman kad smo tu gordost osvojili i porazili. Pobeda nad nepoznatim neprijateljem skrivenog Minotaura koji nas megnetcki privlači, postaje slatka moć kojom uzdižemo sebe. Čovek je uklet ako se drzne čak i radost takvog dostignuća da oseti. Ako se i previše bavi sobom, stiže opomena da ljubav moramo davati drugima, a ni tada se ne smemo previše vezati samo za tu potrebu, jer jača očekivanja i zaziva bol. A potreba za čežnjom ostaje večna.

Čežnja je uvek vezana za ispunjenje do kraja i bez kraja. Kažu da žena u trenutku rađanja deteta oseti neopisivu sreću koja nadjačava svaki porođajni bol. Organizam tada luči neverovatnu količinu hormona sreće, čak manju nego u orgazmatičkom sjedinjenju. Ni taj trenutak totalnog razlivanja ne ostaje u sećanju tako intezivno kao rađanje deteta. Taj osećaj sreće ostaje u njoj kao večno sećanje koje ženu uvek vraća čežnji za takvim ispunjenjem. I od deteta koje joj je to podarilo u trenutku rođenja nesveno uvek gaji očekivanja za povratkom u rajsko ispunjenje koje joj je samo ono moglo podariti. Izvor svih naših krivica kao da ide iz tog majčinog sećanja na neopisivu sreću kojom nas je vezala, koju joj ni mi kao deca, a i niko na svetu ne može nadomestiti. Niko osim Boga, čije sećanje u nama niko još nije mogao izbrisati, niti je to moguće. Otuda je čežnja jedino večno osećanje kod čoveka, čežnja za punoćom rađanja života. Tu čežnju smo nasledili od majke sa kojom ostaju neraskidive veze do kraja života. Ostalo su posledice neuspešnih pokušaja za zemaljskim dostignućem ispunjenja. Stvaralaštvo je ipak samo sublimacija potrebe za slobodom izraza nedostižnog, koje postoji samo u neuhvatljivom zapisu sećanja….

Из Бележнице

Featured

Ознаке

Ружан сан. Излазим из аутобуса; бачена хрпа књига, укоричених. Грабим две, најдебље. Још један човек узима бачене књиге. Просед. Не познајем га…Упознајемо се. Помиње два песника : Нога и Ђога. Ја се представљам, али он не казује своје име. Место где налазимо књиге подсећа на некадашњу зграду (бомбардовану) савезног мин. унутр. послова. Идемо тротоаром. Мрачно је. Он мокри у мраку… Пси. Чопор паса. Подгојених, зубатих, црних. Бачија паса луталица ; закрчила улицу… Спровод; момци у црним кожњацима; опасног изгледа. Мој познаник каже нешто што их изазива; узвраћају претњом. Спровод; они су претходница спровода… Родно место; двориште; компјутер; кревет. Д. спава на кревету. Слика хаоса : двориште није наше, већ суседа (Шумаца). Мокраћа… Зачујем глас очев : – Аа, и Мирко је стигао!…Затим, видим како мајка искаче из Велике магазе, и бупне у башту испод украсне јеле… Возим се неким путем са братом; пут је на врху брега, а доле скоро у понору река или језеро којом плове пловке. Не усуђујем се да испричам и перверзан остатак сна. ( Не разумем!) (Надам се да све ово није предсказање, које не разумем…)

FOTOGRAFIJE SVEDOČE I KADA ĆUTE

Featured

Ознаке

Zoran M. Mandić


Na ovogodišnjem sajmu knjiga u Beogradu štand Braničeva Centra za kulturu Požarevac bio je u znaku svojih autora. Na jednom mestu ograničenog kvadratnog prostora živi, da li i preživeli, autori Braničeva su u prisustvu svojih izloženih knjiga i njihovog urednika Aleksandra Lukića “potezali” kratke i duge mačeve večnih književnih tema: “rat i mir”, “sto godina samoće”, “zločin i kazna”, “stranac” i dr. Potezanje mačeva je obavljeno bez ijedne reči o univerzalnim naslovima: Tolstoja, Markesa, Dostojevskog, Kamia, Siorana i Petru Krdua. Rukovalo se kečevima iz ružno pocepanih rukava fusnota. Na momente “čekalo se” na Boška Tomaševića, Miroslava Lukića, Nebojšu Vasovića, Milivoja Nenina, Acu Vidića, Gordanu Đilas i Lepu Likar. U tom “čekanju” samo je neprizivana tišina savijala svoju dvoličnu špijunsku grbaču. Glas vremešnog Predraga Čudića je mladićki lio kao iz kabla njegove “opšte bolnice”, dok su se Miroslav Todorović i Dušan Stojković koncentrisali na poglede “iza”.
Iza mogućnosti posebnog čitanja infiguralnog sveta srozanog ugleda realizam. Zoks je od Čudića tražio odgovore na pitanje o “muškoj menstruaciji” sa kojom je A. Lukić u svom Braničevu branio nevinost Gospođinog vira. Na kraju svi su završili na nekoliko fotografskih snimaka bez inscenirane zajedničke fotografije. Nedostajao je M. Lukić sa “opalim lišćem” svoje “poslednje fascikle”. Fotografije ćute i svedoče kao “kuća Bahove muzike”, kao “doktor smrt”, koji u transu preteći izgovara – ne spominji đavola, kao zaboravljeni roman U zadnji čas Etorea Rikarda Arete, koga su kao dečaka kastrirali da bi se zaposlio na mesto rano obolelog seoskog tenora. Nikuda, zaista nikuda, sa “okidača” pravovremenog fotografskog snimka, koji ćuti i kada svedoči.O onima koji se naknadno navodno čude može se i drugi put, jer istorija i tako previše koketira sa ponudama propale sadašnjosti.

Beograd, 24. oktobra 2011. g. ZOKS

ЗАВЕСЕ: Песме Владимира Јагличића

Featured

Ознаке

Буђење

Неповучена нит до краја
завесе зором прилази –
још не зрак, не вид и не сјај а
мрклину превазилази
из које смо се будили
да умијемо прекосан
свет ког нам нису нудили
на избор – на жиг, векован.

Вај, сенка све, и сенке сенка,
и, пристанка не тражећи,
опет лог душа непоменка
мења за причин важећи,
за плам где ће је сажећи.

Глас

Што пада вече? Да простирку црну
бацне, тишином, на шуму крај пута.
И да зачујем, опет, глас, у грму.
Да га препознам, јер све се ућута.
Да: пева он о светлости на стази,
бескрајност као да таче на тренут.
Е да застанем, замамљен и пренут,
заволим јаче што тихо пролази.
Да поизлазе преда ме све звери.
Да слете птице. Да допузе змије.
Да вук зацвили. Да ми лизне шаку.
А мук над шумом кад грла премери,
да, још, слушамо песму које није,
сад изгубљени у надмоћном мраку.

1989.

Грамофон

Јадне ми кости, да л бејасте вредне
пронићи, преко плоче, преко игле,
музике мудре барем један тон?
… хиљаду деветсто седамдесет седме
кад чеках, сав дан, да из града стигне
отац – донесе нови грамофон…

Још увек мислим, тек уметност може
да скрпи свет од крви, кости, коже,
што се ко плоча на игли окреће.
Али дан онај вратити се неће.

Ватра и лед

Поново над свој понор наднет,
као над крошњу веверица,
и од близине смрти, сад већ,
брани једино неверица.
Недостаје ми светлост јуна.
У соби, свете нетопао,
топли напици не дају нам,
зими, отићи на посао.
Хибернација непокрета.
Дубоки сан за људску расу.
Као последњи човек света
излазим, јутрос, на терасу.
Минус је десет. Свет се буди.
На улици су, ипак, људи.
Јежим се, журим натраг. Кромпир
измрзао је на тераси.
И јабуке. И лук у корпи.
И кока-кола. Само даси
у људи траже облик дима –
сукну као да ватре има,
негде, у њима.

Чама

Ти си ми дошла по дугим летима,
сеоским, и по зимама у граду,
заувек си ми жиг свој посветила,
а ја те, ипак, примих као наду.
Наду утеху да ћу стећи тиме
што ми је време остало у посед,
и сад, кад нико не зна моје име,
док у зид зурим, строваљен на тросед.
Храбрости треба свет да се поднесе,
брбљање старе презрене метресе,
чија је нежност дојадила већ.
Ништа, ко давно ишчезле адресе,
ко чичак што се с капута отресе,
а и то, ништа, тражи своју реч.

1989.

Велики сан

Покривач хладан такне ми
низ грло јабучицу.
И то ме згреје. Лакне ми.
Уснути научићу,
као сад, покров платнени
врх главе навући ћу.

Ноге да штрче оставим,
не трпе јорган плав.
На сатке? Већ у постави
пуца по фирцу шав.
На леђа? Буде тростави,
по команди, на јав.
Велики сан да прославим
који да узмем став?
Ма како да се поставим,
никако у гроб сав.

Костур

Да ли сам смртно болестан? Шта мислиш?
Како се лако претварам у гнома,
из свејединства у збрку атома,
у оно што у ноћној мори присниш.

Тамо је неко постојао. Знаш ли?
Другови су се расули, куд који.
У собама су само костур нашли
свега што, овде, више не постоји.

Разговор са оцем

Ми настављамо тај разговор
о месту свом, већ неко време,
кад сретнемо се: на наговор
времена истог, у невреме.
Показује ми руком, некуд
у правцу којем нисмо ради,
том расутошћу реке теку,
и њом смо, давно, били млади.
Каже парцелу, цену, опсег,
хоће клесара из Сабанте,
јер болиш, скоро додир, осет,
како, свести, да одагнам те?
Слути годину, сат и час,
пред општу јесен, пред октобром:
не верујући у свој глас,
прошапнем тихо: добро, добро…
А нема добра само смрт је
развела газ низ леје вртне.

Три крушке

1

Донео Бранко. Мале, кисе.
Послао Златко. Да да ми се.

Снебивљив Бранко, док их нађе,
што нису веће, нити слађе.

Тражи у џепу. Дубљи мар.
Ничу у шаци. Јер су дар.

2

Отпутовао Бранко, веле.
Златко, у Шењу, гаји пчеле.

Њих три на столу, дан касније,
све су зрелије, све сласније.

Скоро по срце да им куца,
а светле – ко три мала сунца.

И дуго, дуго ми се ћути.
Тако ћеш, душо, увенути.

Из књиге песама Владимир Јагличић ПОСЕДИ Изабране и нове песме,
Библиотека Калиновачки поетски вијенац, књ. 4, Лакташи :Графомарк, 2011. – 299 стр. , 20 цм.

Полицијски досијеи су очерупани

Featured

Ознаке

ИНТЕРВЈУ: ДРАГОСЛАВ МИХАИЛОВИЋ, књижевник
Нова два тома документарне прозе „Голи оток” написана на подстицај Мирослава Јосића Вишњића

Драгослав Михаиловић (1930), један од наших најзначајнијих писаца, као деветнаестогодишњак био је ухапшен „из политичких разлога” и период од 1950. до 1952. године провео у затворима у Ћуприји, Крагујевцу, Београду (Ада Циганлија) и у логору на Голом отоку. Рехабилитован је 2006. године. Аутор је култних књига: „Фреде, лаку ноћ”, „Кад су цветале тикве”, „Петријин венац”, „Чизмаши”, „Лов на стенице”, „Гори Морава”, „Злотвори”, „Јалова јесен”, „Преживљавање”, али и три књиге документарне прозе, под заједничким насловом „Голи оток”. Прва књига објављена је 1990, друга и трећа 1995, а у штампи је четврти том, који ће до краја јула објавити „Службени гласник”. Аутор припрема и пету књигу, коју ће до краја ове, или почетком следеће године, такође, објавити „Службени гласник”. На јесен, о Малој Госпојини, у Билећи, биће одржан округли сто о књижевном делу Драгослава Михаиловића.

Михаиловић је за дописног члана САНУ изабран 1981, а за редовног 1989. године.

Да ли је са ових пет, обимних књига, посао завршен или материјала има још?

Мислио сам да сам документарни део о Голом отоку завршио у прве три књиге, које имају око 1.800 страна. Заморио сам се од тог посла, а почеле су и примедбе да сам због Голог отока запоставио своју литературу. Прошле године, у Библиотеци града Београда, један дан био је посвећен мом стваралаштву. Одржан је округли сто, учествовало је десетак књижевника и критичара. Мирослав Јосић Вишњић је говорио о документарном трокњижју „Голи оток” и открио да имам још четири, обимна разговора, са голооточанима, мојим пријатељима, које нисам објавио. То ме је подстакло да извадим из фиоке та четири разговора, поново их прочитам, и пошто су ми се допали, одлучио сам да их објавим у две књиге.

Који ће разговори бити објављени у четвртој књизи?

У овој књизи наћи ће се два разговора. Први је с Мишом Пифатом, инжењером, који је на Голом отоку био глумац, члан драмске секције. Био је велика звезда Голооточког позоришта. Из логора је изашао 1953. године, да је наставио да се бави глумом, сигуран сам, постао би велика звезда. Други разговор је с мојим великим пријатељем Алфредом Палом, Јеврејином из Загреба. Он је био сликар и карикатуриста, дизајнер, графички је опремао књиге, и мојих неколико. Почетком прошле године, ударио га је мотоциклиста. Пола године борио се за живот, умро је у 91. години.

За људе који разумеју шта значи бити логораш, а нарочито у логорима за преваспитавање кажњеника, серија мојих књига под насловом „Голи оток”, нешто је чиме се њихов творац поноси, нарочито четвртом књигом.

А који су разговори у петој књизи?

У петој књизи, на којој радим, биће објављени разговори с Драгом Дујмићем, новинаром и преводиоцем из Загреба, и Радосавом Зековићем, архитектом из Београда. С петом књигом, која ће изаћи крајем ове, или почетком следеће године, биће завршена моја серија документарних књига о Голом отоку.

Шта планирате даље?

У штампи је још једна моја књига, много мањег обима од ових о Голом отоку. Реч је о драми „Скупљач”, коју ће објавити Културни центар из Панчева. Ова драма написана је по мотивима моје приче „Мрзим голооточане”, која је објављена у књизи „Лов на стенице” (1993). Драма се налази већ годину, годину и по дана, у Народном позоришту у Београду. Очекујем одговор, да ли ће је поставити на сцену или неће, али одговор не стиже.

Упркос рехабилитацији, судбина голооточана је, углавном, трагична. Да ли је држава могла да реагује раније?

Наравно да је могла да реагује раније, али би могла и сада нешто да учини. На основу Закона о рехабилитацији, који је усвојен 2006. године, врло мало голооточана се јавило окружним судовима и затражило рехабилитацију, зато што страхују да би се тај закон могао злоупотребити. Рехабилитацију је тражило мање од хиљаду људи. Хрватска је урадила много више од Србије. У Загребу је објављен списак 399 људи који су умрли на Голом отоку. Тај списак сам добио и објавићу га у четвртој књизи. Ту је највише Срба и Црногораца. У Државном архиву Хрватске чува се списак свих голооточана, на том списку је 16.000 до 17.000 логораша. Пошто није доступан појединцима, већ само установама, замолио сам САНУ да га тражи. Захтев је послат пре месец дана. Очекујем позитиван одговор. Ако тако буде, објавићу га у петој књизи „Голи оток” или, можда, због обимности, као посебан сепарат.

Неки голооточки џелати и даље слободно шетају београдским улицама?

То је велика срамота српске државе. Да ли би волели да видимо Макса Лубурића, како шета београдским улицама. А Јово Капичић добија генералску пензију и додатак на орден народног хероја. Тужилаштва брзо реагује на злочине у грађанском рату од 1991. до 1995, а оно што се догађало од 1948. никога не занима. Мене су пратили све до 1990. године. Мој пратилац, Драган Додиг, не само да никад није позван на одговорност, већ је постао високи функционер БИА.

У збирци прича „Преживљавање”пензионисани лектор Милоје Зорић видео је свој политички досије 2001. године. И ви сте видели свој досије?

Почетком јуна 2001. године, Влада Републике Србије донела је уредбу којом се омогућава заинтересованим људима да могу да виде своје тајне досијее. Душан Михајловић, министар унутрашњих послова, омогућио ми је, преко Горана Петровића, начелника Службе ДБ, да погледам свој досије. Имао је око 250 до 300 страна. Међутим, када је тајна документација пренета у Архив Србије, у мом досијеу су остале само 63 стране. Из некадашње велике фасцикле нестало је и решење републичког секретара Унутрашњих послова, Виобрана Станојевића, о операцији „Муња”. На списку је било и моје име, а то је била листа за ликвидацију.

Има ли уопште смисла, после свега, а досијеи су, очигледно, очишћени, говорити о отварању свих досијеа?

Направљена је велика грешка што је некадашњој Удби остављено довољно времена да „очисти” досијее. Направљена је ненадокнадива штета. Имао сам прилику да видим документацију неких рехабилитованих голооточана. Један од најстрашнијих догађаја је убиство Властимира Петровића, на Гргуру. Он је рехабилитован, али је његов досије потпуно очерупан и пун фалсификата. Апелујем, ипак, на све голооточане, односно њихове потомке, да траже рехабилитацију. Није то неважно.

Зоран Радисављевић

———————————————————–

Хајдин је добар човек, али лош председник

САНУ је подељена. Припадате оној групи академика који често критикују руководство. Шта им највише замерате?

Никола Хајдин је, по мом мишљењу, најбољи човек, између пет председника САНУ, које сам у својој тридесетогодишњој академској каријери видео, али он је, истовремено, и најгори председник. Све то произлази из чињенице што је он као Србин из Хрватске, и члан Крунског савета, југословенски опредељен и не хаје за Србију у којој живи пола века, чиме наноси велику штету и Србији и Србима изван Србије. Јер, пропадање Србије, у које САНУ Србију гура, имаће за последицу и нестанак Срба изван Србије. Срби изван Србије могу постојати само док постоји Србија, као њихова матица.

објављено: у Политици :17.07.2011 (КУЛТУРА)

НЕОЛИТ, ПОНОВО, ОВДЕ

Featured

Ознаке

Разговор са поводом

Већ дуже време не излазе књижевни часописи које сте основали и штампали о свом трошку: Трећа Србија, Идентитет, Посебна породична заветина, Оркестар СУЗ? Исплати ли се штампање књижевних часописа данас? Да ли је могуће штампање књижевних часописа без подршке друштва, државе, фондова или фондација, или без помоћи извесних добротвора или филантропа?

Овим питањима започињемо разговор са Господином Белатукадрузом (књижевни псеудоним Мирослава Лукића, 1950, – Србија -), уредником, песником, издавачем, оснивачем две угледне књижевне награде, координатором утицајног књижевног и културног електронског сазвежђа „Заветине“ на светској мрежи – Сазвежђа које је постало својеврсни знак препознавања, али и наде, за велики број уметника и писаца, не само из Србије, нити само за писце са простора бивше СФРЈ.

БЕЛАТУКАДРУЗ: Данас још увек штампају неке књижевне часописе у Србији, па и оне које је прегазило време. Финансира их локална самоуправа, или министарство културе, или они који имају пара. Такви часописи излазе нередовно, два или три двоброја годишње; немају своју редовну читалачку публику; добро су одштампани, шарени као папагаји. Да ми је знати ко то још чита осим одговорног уредника, коректора, и понеког младог сарадника? Већина савремених књижевних часописа, или зборника – тешких по неколико килограма, одбија ме. Па, и Летопис МЦ. Понекада се добра часописна традиција с временом извргне у нешто сасвим треће…Зато што сам био незадовољан већином књижевних часописа у Србији, још од 2000. године, ја сам покретао своје књижевне часописе, и током неколико година, то јест, током читаве прве деценије новог миленијума, успео сам да објавим, уз помоћ штапа и канапа, преко стотинак свесака, пружајући тако шансу многима…Отварајући многе прозоре на мрачној кућерини савремене српске књижевности, која је временом надувана, као какво Потемкиново књижевно село.

Последњи штампани број неког књижевног часописа Заветина, био је Оркестар СУЗ, крајем 2009 – као да је то било пре толико година! Нерастурени део овог тиража завршио је у једној београдској шупи, где се ноћу мачке паре! Признајем да нисам успео са издавањем штампаних часописа на папаиру, али верујем да моји силни напори нису били узалудни и да ће у генерацији која тек долази бити оних који ће ићи мојим траговима, волео бих да то буде без мојих симбола и сигнала.

Старећи, увидео сам да наши књижевни часописи губе битку и са временом и са друштвом и са техником; па сам одлучио, бавећи се веб издааваштвом, пре свега уз подршку Googla, да издајем, публикујем неколико дигиталних књижевних часописа Оркестар СУЗ и Посебну породичну заветину , тј. ЗАВЕТИНЕ (већ је у припреми!).

И. Шишман: Раније сте објављивали у разним нашим часописима, а у понекима из броја у број (Савременик); а последњих пар година не објављујете?Јесте ли се заморили? Или вам бацају текстове?

БЕЛАТУКАДРУЗ: Ја у ствари, ако баш хоћете да знате, нисам навалентан тип, не опседам уреднике, не нудим се…Али да не објављујем, како кажете у последње време, па то је делимична истина. Објављујем, рецимо, у пожаревачком Браничеву, од момента када је часопис преузео мој млађи брат песник А. Лукић. Када ме позову из неке редакције, пошаљем понешто… Што ме нема у тиражнијим дневним новинама, у тзв. Културним додацима, у емисијама из културе и књижевности на државној телевизији, или на неким другим телевизијама, то не зависи од мене. Приметио сам, зашто да не подсетим и на то, да у Политици не може да изађе ни мала вест о неком од издања или часописа Заветина, од како је тамо постављена извесна персона која са савременом литературом и културом има везе колико и ја са Суматром! Да ли по диктату и зашто у Политици бацају моје текстове (понуђене необјављене стихове), или текстове о мојим новим објављеним књигама? Па нека бацају! Данас није трагедија, ако вас као писца игноришу, два бивша титоистичка диносауруса (Политика, Вечерње новости)! Погледајте ко су тамо уредници. Погледајте шта трукају из дана у дан…Нисам се заморио, уложио сам огромну животну и стваралачку енергију у стварање све утицајнијег електронског медија, како бих омогућио и нове књижевне гласове и најнеопходнију комуникацију… Јер штампани медији морају имати противтежу да би у једном друштву и свету било какве такве равнотеже! Googl је учинио много више за истраживачко новинарство, независне књижевнике, па и продор савремене књижевности, од надлежних министарстава. Јер у министарствима се кеса дреши, поготову када је реч о превођењу дела српских писаца на светске језике, пре свега, према томе да ли сте у њиховом политичком табору или не….

И. Шишман: Ви спадате, колико знам, у најнезависнијег издавача на Балкану. Колико је то разлог за понос, а колико за горчину, која се ипак осећа између ваших речи?

БЕЛАТУКАДРУЗ: Не прецењујте ме и не хвалите ме. Истине ради треба рећи следеће – као издавач штампаних на папиру књига и часописа ја нисам успео јер нисам могао успети, пошто сам кренуо са тзв. Пишчевим издањима, и стално се вртео у симболичним тиражима. Без извесног солидног капитала у издаваштву се не може учинити нешто важно. Пошто ми отац није био Титов генерал, контраш, амабасадор, а пошто и сам нисам у дослуху са неком од мафија, или добро плаћени чиновник иностраних наредбодаваца, нити пришипетља новопечених господара, ја нисам могао да успем. Заветине основах 1983. године, али изгледа да нисам умео, кроз време, да ловим у мутном, да се представљам другачије и да мутим. Да створим неки солиднији новчани фонд за издавање и штампање књига. Горчина долази од неуспеха. Нисам успео да убедим ни поједине писце који су читавог живота имали проблема са објављивањем и штампањем, да је најбоље удружити се – удружити дар и мар, и тако објављивати. Ја сам почео да стичем успех, као веб киздавач, старећи, организујући међународне књижевне конкурсе, пружајући извесну шансу мени сасвим , или скоро непознатим ауторима. Организовасње тако вликих књижевних конкурса без материјалне подршке добротвора и филантропа је је авантура коју више никоме не бих препоручио: то је посао који сатире. И не доноси никакву корист, осим радости откривања и увођења у свет књжевевности људи који ту нису залутали… Да, то би могао бити разлог за понос…

И. Шишман: Однедавно сте покренули дигитални књижевни часопис „У смеру вртлога“; уз „Оркестар СУЗ“, то су два врло профилисана часописа, којима је заједничко, поред подршке процесу превредновања, и друкчији поглед на свет, Србију, литературу и уметност, вредности, успех и неуспех уопште. О каквим је вртлозима реч, о каквом оркестру?О каквим дилемама и бујицама? Да ли је опет посреди моћ илузија једне песничке секте, или клана да се наметне на свој начин?…

БЕЛАТУКАДРУЗ: Добри књижевни часописи, занимљиви, живи, читани, коментарисани, одувек су били – дословно – живи орган компактне или раштимоване редакције. Да почнем одговор на ваше атипично питање с краја. Оба дигитална часописа Заветина иду у сусрет оним вртлозима, који ће у оваквој каква је српска литература, изазвати неизбежне промене, какве се могу видети у природи после поплава. При том, један часопис, ако није део оркестра једне културе и књижевности, ако није средство које омогућава новину, прелазак, преображај, ако не иде у сусрет или упоредо са новом енергијом, мртво је слово на папиру, које нечему другом служи – као добар део књижевних часописа данас, штампаних на папиру, који таворе и чекају неко повољно време, које никада неће доћи (ако га не призовемо!) Преживели смо свашта и још увек живимо у времену када много више дилема има него сасвим потребне синтезе песника, уметника, политичара, визионара. Од српске литературе и поезије једва да је остало слово „Џ“! Нису српску литературу и поезију подлокале смрти истакнутијих песника и писаца, колико наметање државне вере (титоизма,атеизма), бескрајне себичности и игноранције; олако прелажење преко непочинстава и наметачког канона, и помирење са мраком вилајета у коме је један коминтерновски експонент и жрец обожаван као краљ; владајући предуго успео да постане и писац сабраних дела, најутицајнији књижевни критичар, најмоћнији. Погледајте читанке и букваре из који су југослављани учили да читају. Да, земља је имала вољеног сина народа, доживотног председника и јединог нобеловца, који је био ревносни члан једине партије! На другој страни, у исто време, један изворни и врсни песник, какав је М. Станисављевић, штампа своје књиге код тзв. Независних издавача, и на крају, умире као просјак…Покојни песник Станисављевић није једини, покојни Илија Мољковић није једини; све што је у овом вилајету покушавало да се одупре, да пружи неку врсту отпора и путем писане речи, па понекад и говором јуродивог, где је завршило?Ја немам илузија, али многи их у овој земљи имају; а ако се мја варам, ако грешим, ако су се многи ослободили илузија и прогледали, зашто ћуте? Поготову зашто ћуте писци и песници које етикетирају као значајне? Јер ако они ћуте, који су се спремали да у животу говоре о стварима о којима већина ћути, шта очекујете од најобичнијега пука, којега је при том заобишло и најелемнтарније образовање? Моји часописи нису основани да би били бусија једне или више песничких секти, не…

И. Шишман: И за сам крај овог разговора: ако је предмет једног часописа, да омогући разговор са другим, суочење прошлости са будућношћу, да ли можете бити задовољни дејством које ваши и други књижевни часописи чине на дужи рок?

БЕЛАТУКАДРУЗ: Па, ако сам разумео на прави начин питање, ко је овде задовољан утицајем књижевних часописа? Много веће дејство на кратки рок изазове неки жути лист, жута штампа уопште, са својим крупним бомбастичним насловима на насловним страницама. Или, рецимо, нека тв емисија, риалити шоу, где неке индивидуе наједанпут постану јунаци дана и ноћи. Па ипак, камера има моћ да у неочекиваном тренутку ухвати неки од тих ликова, који би били природни у хорор филмовима. У том агресивном свету шоубизниса, данас, овде и другде, а посебно у земљама које су се заглибиле у неправедним транзицијама, том зверињаку, књижевни часописи су последњи мохиканци. Моју етику као уредника, оснивача и покретача књижевних часописа, једноставно је изразити: не увећавати никад намерно патњу, опсег патње; покушај да учиниш нешто од свог талента и енергије, а нарочито од талента оних који долазе. Ја видим да ће доћи једна друкчија књижевна генерација. У мојим часописима речи душа, бог, религија поезије – нису забрањене речи. Надам се да моји часописи могу омогућити нову осећајност, живот без заблуда о прошлости ибудућности. Валери је говорио:“Погледај то што те окружује, оно садржи све облике онога што ће бити, тако да те оно што ће бити заиста дирне“. И кад смо већ код Валерија, ја не очекујем ни превише ни премало од новопокренутих часописа.Најбитније је, валеријевски речено, „досегнути извесне унутарње тачке, исцрпсти оно што је било посебно универзално у том човеку; – и штавише, навести на размишљање неке; и у повољној прилици, утиснути ту и тамо свој траг у песку пустиње помало по страни од стазе измешаних корака“….

„Оно што волим највише да читам, што ме обавезује да га читам – и поново читам – јесте оно за шта осећам да ме највише унапређује, што није околна ствар, него једно увећање, једно ширење – један спољни заокрет који ме приближује мени још јаснијем и наоружанијем.“

Пол Валери

…jedno lažljivo vreme – Duško Kovačević

Featured

Ознаке

WS: Kako Vam izgleda ovo u čemu sada živimo?

Kao nešto čemu se nismo nadali. Lično se nisam nadao da ćemo posle pada Miloševića da vidimo kako se pod okriljem tranzicije događaju neka čuda koja su, najblaže rečeno, nepristojna. To se zove „legalno otimanje“ i „legalizacija krađe“. To što sada čovek može da radi šta god hoće ako dobro laže, bio je povod da napišem „Generalnu probu samoubistva“. Zato ima podnaslov: „Malo gorka komedija o laži“. Mislim da je ovo jedno lažljivo vreme. Sad, da l’ ćemo mi pohvatati lažove, to je druga priča.
B92

Videti više: Intervju: Dušan Kovačević:
http://novosti-iz-bkd.blogspot.com/2009_02_15_archive.html
ПЕТАК, МАРТ 13, 2009

Kako to sve mogu isti ljudi? / Predrag Čudić

Featured

Ознаке

(odlomak iz teksta objavljenog u časopisu HERETICUS – za preispitivanje prošlosti, Vol I (2003), No 1 , str. 57-65; 64).

Simbol Vrtloga

….. Stubovi Miloševićeve kulture i dalje su stubovi naše kulture.? Da li je to moguće? Da li je to, možda, antinomija? Ili, čak, oksimoron? Svi pisci, stubovi Titove i Miloševićeve kulture i danas stoje kano klisurine! Sve je bilo naopako, sve treba menjati, samo njih ne dirajte!
Više od četrdeset godina očekivao sam velike promene, znajući da one moraju doći, jer velika opsena i opsenari skupa s njom moraju pokazati svoje prazno lice, znao sam da će to biti jednog dana, ali nisam znao da li ću to doživeti. Pisao sam, sve što sam pisao pisao sam uprkos repre4siji jednog totalitanog policijsko-političkog morala, naravno, onoliko koliko su mi to moje mogućnosti dopuštale. I onda sam kao svaki čovek , pun slabosti pomislio, eto, dolazi to vreme kada će se pokrenuti pitanje novog vrednovanja, kada će šisci, štićenici države, najzad biti prepušteni sami sebi., kao i svi drugi valjani pisci ovog sveta. Avaj, država je prestala da brine o njima, ali njihovo ustrojstvo subordinacije ostalo je u nekoj vrsti neformalnih grupa, okupljenih sad oko neke državotvorne ideje, nacije i vere, ali najvećma oko zemljačkih zavera (Hercegovci, Bosanci, Crnogorci, Prečani, Moravci) svi se oni bore za književni tron.
Sada kada je najlakše nabasati na muzu u nekom urušenom manastiru, u nekom manastirskom vrtu, podrumu ili vinogradu, tu i ogrezli ateisti, mislioci marksističke prakse najlakše nadju božansko nadahnuće. Bogotražitelji su zaboravili Tita – mislioca ravnog Hegelu! Zašto su bogotražitelji zaboravili Tita?! Zato što je Tito zaboravio njih, oni mu nisu oprostili smrt. Bogotražitelji sada traže Boga – za sada će potražiti našeg Boga, a potom ako stignu o Sveopđteg! Tako treba! U međuvremenu toliko lepih priznanja. Kakav švindleraj! Mnogi versko-sonetni radnici uteruju svoju viziju u sonete.Ali to je, vere mi, Sizifov posao!……
Zar ne bi bilo divno da neka buduća književna lustracija svim piscima antologijskih pesama o Titu (ima ih na desetine), zabrani da deset godina objavljuju bogotražitelne, religiozne pesme i ispovedaju svoju novu pesničku veru?
Neka pišu do mile volje, ali nema objavljivanja, bato!

„ЛАС ВИЛАЈЕТ“ крајем септембра 2010. у Београду

Featured

Ознаке

БЕЛАТУКАДРУЗ*

Песник БЕЛАТУКАДРУЗ (Мирослав Лукић)


МАЂИЈЕ Е. БЕЛАТУКАДРУЗА

НЕРЕД

На столу
на полицама
у животу
у сну
у мени
у слутњама чак
у замислима
вишак ствари
белих писама
започетих а незавршених
Нисам подвукао црту
и кад сам је подвукао
Паучина има реч
Неуспех
Погрешна процена
Кафанска испичутура
Где сам погрешио
Увек видим касније

НЕ МОГУ ДА НАЂЕМ

Видим оно што хоћу
Не видим оно што тражим
Паучина
Паучина
Два миленијума ткана
Предузео сам акцију
за одбацивање
Не могу да се сетим
како изгледа тај папир
Абажур ми смета
Светлост с десна

НАЛАЗИМ

Налазим сваког часа
и кад се чини да је изгубљено
неповратно
Налазим
Видовита је жена била у праву
али колико?
Неисправна муштикла – бацити
позиве регрутне комисије, такође
лекове којима је истекао рок
Налазим свашта
Скандалозни шифарник
Часне жене
Неискрена писма тобожњег пријатеља
Подсетнике
Решења. Одлуке
Враћам се – не себи, већ
налажењу
Добра је Твоја метла, Дјево Маријо!

(Четвртак, 7. фебруар 2002)

ВЛАШКА МАГИЈА

Повучем фиоку. Пада на под и распрскава се у парампарчад.
Додирнем сијалицу, распрскава се.
Легнем у кревет, као у гроб.
Зажмурим. Ништа не видим неко време.
Затим, почну мрље да навиру.
Светле мрље. Па слике. Нејасне.
Кад чврсто склопим очне капке,
могу да призовем олују, град, але и смрт препелице.
Видим, што никада не видех отворених очију.
Моје гледање и з н у т р а,
мој унутрашњи поглед постаје свевидећи…

Из књиге Белатукадруз: LAS VILAJET (Анонимна хроника) : Одабране песме 1993 -2003, Младеновац: Издавачи: Шумадијске метафоре, Центар за културу Младеновац, Библиотека «Деспот Стефан Лазаревић» Младеновац, 2010. – 232 стр.; илустр.; 21 цм. – (Библиотека Којекуде; књ. 3)
Аутор је добитник Карађорђеве Повеље за 2009. годину.

* Књижевни псеудоним Мирослава Лукића (1950 – )

LAS VILAJET (АНОНИМНА ХРОНИКА)

Featured

Ознаке

,

m. lukic , 30 06 2005, bНедавно је објављена интернет верзија старих и нових песама Мирослава Лукића под насловом LAS VILAJET (АНОНИМНА ХРОНИКА) на Веб сајту Влашке и циганске песме који подржава GOOGLE на интернет адреси http://sites.google.com/site/vlaskeiciganskepesme/ .
Електронска књига LAS VILAJET (Анонимна хроника) настала је на основу рукописа Фантазмагорична историја, чије је објављивање најављено пре два месеца, овде.
На истом сајту су публиковане и Лукићеве најпопуларније песме, углавном оне настале у најранијој песниковој младости Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ. Све се могу преузети бесплатно једноставном командом Save Us!

1781 КАМЕН МИЛИСАВА СТАНКОВИЧА

Подсетник:
У корову, три километра јужно од пута Топола – Смедервска Паланка,
у селу Горовичу лежи рушевина цркве. На порталу, при дну допола покривен
травом, уклесан је натпис : 1781 КАМЕН МИЛИСАВА СТАНКОВИЧА . Више
од стотину година како је црква опустела, сељаци у црквеној порти сахрањују
претке. Све је прекривено надгробним споменицима Горовичана. У унутрашњости
цркве слободно су расле дивље трешње (до 1974), а по испраним зидовима сливала
се киша. Само су побожни сељаци повремено остављали огледала и пешкире на
месту некадашњег олтара…
На „Камену Милисава Станковича“, на стубовима портала са обе
стране, приказани су ратници, у покрету, са кубуром и јатаганом у рукама и
перчинима на главама. Поред њих уклесан је и Крст из кога излазе, укрштене
секира и палица. Та три симбола – ратник, секира и палица не постоје на другим
црквама.
О ктитору Милисаву Станковичу нико ништа не зна. Вероватно је био
богат и моћан човек у другој половини 18. века, можда и потомак српског
средњевековног племства? Имао је довољно новаца и смелости да обнови и дозида
цркву која се налазила у близини турског царског друма Београд – Крагујевац –
Цариград.
Да ли је ктитор и наручилац припрате Станкович био учен човек? Да
ли је знао да је падом Смедерева, 1459. године престала да постоји аутономија
Србије? Српско ропство под Турцима била је Божја казна, која је требало да траје
70 година, колико је Израиљ робовао Вавилону.
До 1781. године било је протекло 322 године робовања, а требало је да
прође 324 године, па да наступи спасење од ропства.
Зашто КАМЕН (Милисава Станковича)?
И какав ?
Угаони камен српског народа?
„Зато овако вели Господ : Ево ја мећем камен у Сиону, камен изабран,
камен од угла, скупоцен, темељ тврд, ко верује НЕЋЕ СЕ ПЛАШИТИ“.
То је Кључ КАМЕНА МИЛИСАВА СТАНКОВИЧА! (Најава
шумадијске буне из Олтара)
Олтар је позивао на устанак.
У централном делу Шумадије у то време ова црква је била једина
православна богомоља монументалних размера. Крај цркве је била и српска школа.
Ђорђе Петровић, српски фрајкор, пролазио је тим путем крај цркве, ту је
порастао, ту нашао жену и венчао се. Управо је у гровочком крају убијен први
Турчин 1804. године.
Рељеф уклесан на порталу представља јединствен криптограм…
По предању, крајем 14. или почетком 15. века, деспот Стефан
Лазаревић заноћио је са војском у данашњем Горовичу. Легенда каже да је деспот
уснио како ће победити у предстојећој бици ако на месту логоровања подигне
цркву и у њој причести војску. Ујутру је бацио копље према југу и оно је пало на
жабу. На том месту дигнута је црква, а читав крај назван је Жабари.
Деспот је дигао цркву вођен Промишљу. Истраживања и ископавања су
потврдила да је црква подигнута на темељима старије цркве, из 12. или 13. века,
која је била још већа, са темељима широким читав метар, који се и данас виде у
трави. Испод места где је био олтар још стоје часни столови из доба Немањића
и из времена деспота Стефана…1520. године, у једном турском попису помиње се
као манастир Светог Преображења, са малим приходима и разрезаним порезом од
150 акчи годишње. …После 1620. године, после обнове Пећке патријаршије,
обновљен је и манастир Светог Преображења у Горовичу. Откривен је, на
западном зиду припрате на белом малтеру који је рађен у танком слоју,
мешавином креча, песка и телеће длаке, запис, исписан црвеном бојом : ЗЛЕ
ГОДИНЕ…
Сва обрасла густом буковом и храстовом шумом, Шумадија је крајем 18.
века, била тешко приступачна за казнене експедиције Турака. Била је далеко од
средишта турског царства, са малим бројем муслиманског становништва по
варошима. Била је као створена за хајдучке збегове и склоништа. Шумадија је
постала један велики хајдучки збег исељеника из Колашина, Сјенице, црногорских
брда… У то доба горовичка црква је једина појала и опслуживала седамнаестак
села…

Између Синоћ и Ноћас,
између 1781. и 1991.
зјапи дубоки понор
из кога одјекује Несрећа
Несрећа би и живот ту могли
да успоставе вечну везу
преко Литургије
Колико познајемо себе
и једни друге?
Шта знамо о оној другој тамној страни
лица скривеног? О Јанусу?
Хипнотизер би могао да помогне
да видимо и оно друго лице љубави
Хипнозом треба да овлада
воденичар и писар,
или би било добро
да обојица стекну
пријатеља хипнотизера
Казују нешто олуци
и кости које боле
Казују празна вашаришта
преплављена барама
по којима плове
патке, бирићи и гуске
И по неко дете страве
гледајући погледом закрвављеним
Превејан је ово свет
Они који су највише поднели,
заглибљени су у муљу до грла

ГДЕ ЈЕ ОНАЈ УГАОНИ КАМЕН?

Месечина можда зна?
И воденичар Пусте воденице,
и понека авет
што хипнотизиране испитује ноћу дуго.
Је ли то перверзно?
И није ли још перверзније
живети са неким који има
више лица скривених?

*
Кад батинаши и изроди
овладају хипнозом,
сви ће други помрети,
и сви су други помрли,
осим монструма!
Монструми пишу историју
монструми пишу књиге
Монструми су писали чак
и песме, снимали филмове!
Када се чинило да су и они изумрли,
они су притајени
офарбали косу,
наруменили образе.
Један силази низ Вишњићеву
висок и офуцан
Један од старешина монструма
Пили су крв живима
Пили су крв мртвима
Пили су крв генерацијама
Пили су крв младићима
Пили су крв девојкама
Пили су крв вереницама
Пили су крв лепим женама
Пили су крв мајкама
Пили су крв прецима
И још је пију, и још ће је пити!
Лопови Угаоног камена.
Ноћас ме је позвао
дух воденичара Пусте воденице:
– Управо сам имао један занимљив
позив телефоном у 0 : 27 часова, вели,
неко на другој линији жице дахће и ћути, ћути…
Покушавам да се нашалим :
„Монструми опет телефонирају ноћу, а?“
– Можда су желели да ме подсете на годишњицу?
Сваки анонимни телефонски позив
треба узети у обзир…
– Не бојим их се!…
– – – – – – – – – – – – – –
(Понедељак, 5. мај 1997.)

ФАНТАЗМАГОРИЧНА ИСТОРИЈА, изабране песме Мирослава Лукића, ускоро

Featured

Ознаке

,

Како сазнајемо из ЗАВЕТИНА, у припреми је књига Одабраних песама Мирослава Лукића под насловом ФАНТАЗМАГОРИЧНА ИСТОРИЈА, која ће бити објављена током јесени 2009. године. Књига је понела наслов према истоименој песми, којом започиње ова књига, у којој се нашло стотинак сличних или сродних песама, насталих крајем 20. века, далеко од очију наше јавности, оне књижевне, пре свега.Lukic 2007

ФАНТАЗМАГОРИЧНА ИСТОРИЈА

Погледајте слику П. де Косима :
Откриће меда
Прошетајте се периодом 1498 – 1998.
И видећете што треба да видите
Мишеви читају секутићима старе новине
тапије и пергаменте, кад већ нема
других читаоца : архивара, критичара
и оних који разврставају
Новине и књиге брзо избледе,пожуте
А мед што више стоји,све је бољи

Мртви су песници и мртви критичари
о њима брине конфесија мишева

Све пропада брзо,осим камена и меда
Постоји речица Железник
и шљака од руде коју су топили Римљани
Kraku lu Jordan

И постоји златан двор
златна трешња испред балкона
златне лепотице
о којој извештаји ништа не кажу
али кочијаши памте
као лисице то кисело грожђе
сећају се младог чобанина
што је дувао у беле гајде
наследника Проперцијевог
који није писао
већ је певао песме
о златној лепотици
и златној трешњи
и дивне жртве приносио
шумском жртвенику

Било је дакле лепших дана
кад су цветале липе око Железника
и кад је у каменим калупима
цврчало растопљено злато
као тартуфи и буковаче
на лоју од дивојарца
и кад су по бујним ливадама
бљештали цветови као дијаманти

И кад је лепотица сва од злата
босонога прелазила реку
огледајући се у њој као у огледалу

Огледала су била дубока
и јасна уоквирена златним оквиром
Златна лепотица је била
лепша од Цинтије,милосрднија :
њено је тело сијало
природним особинама

У дубини тога огледала
низ литице су клизиле
сенке орлова и сјај
и тугованка гајдаша
из дубине

У дубини тога огледала
разлегали су се векови
као златни титраји

Материца предела се затворила
као цвет у сутон летњи

кад су пристигли први варвари
и разбили чудесно огледало

Затим су дошли нови варвари
и преорали дивна брда
и после краћег задржавања напустили
ревире Грабову Реку, Северни Железник,
Огашу Станки, Бадалан и Бродицу

Главни геолог рудника, иако је нашао
зрнца злата чак и у римској шљаци
вођен златним телетом ,није написао ништа
у свом извештају, ни узгред
о легенди о златном двору
златној трешњи
златној лепотици
и чудесном огледалу

Трава и шума су обрасли
копове и развалине као гробове
све, сем рудник сећања једног младог песника
можда баш оног кога су родили
свирач на белим гајдама
и златна лепотица
откривши мед у једном шупљем стаблу
вођени смарагдним сузама Железника…..

(1971.)

*
Балкански трговци златом
имају свога Кума
И Кум има своје прикумке
и колевку од злата

А сиротиња не може да купи
ни колевку од буковине
Сиротиња кува младе коприве
и јаја од мрава
и брсти са грана прве развијене листиће
букве

Нема више никог у шумама,
ни разбојника,ни хајдука.

На шалтеру банке службеник
са цвикерима златног оквира
хладнокрвно
броји зелене банкноте

Новчанице су замениле злато

Само су пчеле остале исте,
оне упорно лете у шуму
и сисају прашнике
одлично варе
и пуне шупља стабла
бесмртним сладилом.

(24. мај 1997.)

Глас песника

Featured

Ознаке

Роман је рушевина једне бајке – тако се назива фолдер на ЦД Сабрани радови  Мирослава Лукића ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ, у коме песник говори стихове из својих романа…

Желите ли да чујете глас песника?

Мирослав Лукић. Дворска библиотека

Featured

Ознаке

Краљ Александар Карађорђевић је повезао храм и двор. У  цркви дворској неки официр тзв. шумски ослободилац Београда пуцао је; остало су трагови метаака; оштећење. Пуцао је у Бога…

Moje je samo sedenje u mraku / Radivoj Šajtinac

Ознаке

NEOSVETLJENI DAROVI

rđa, korozija. jedan od mostova na železničkoj pruzi Bordo - Odesa. Snimak Ivan Lukić, leto 2013.

rđa, korozija. jedan od mostova na železničkoj pruzi Bordo – Odesa. Snimak Ivan Lukić, leto 2013.


Moje je samo sedenje u mraku
To mi pripada,tome pripadam
Nedostojna su i nezaslužena druga vlasništva
Uhvatim šapat nezadovoljnika,
Svojski progutan ko lek pod jezik
Onaj u koji bezvoljno selim nadu iz rutine

Sve te raspete kartonske kutijice
Dvobojno ili istobojno saće
Iz kog vadim trunje propisanih i nametnutih navika
Svakim pogledim ka ostavi
Svakim pokretom ka vitrini
U koj je sabijena jutarnja magla,podnevni hlad
Večernja senka.
Sledim poslušnog igrača,oslobađam dosadne ravnoteže

Prilagođavam statusu kućnih duhova

Osećaj suvišnosti danju se preobražava
U preventivni umišljaj
Kroz usta prolazi i ko zna gde sve završava
Rastvorena tableta ili odbrojana kap,
batiskaf skliske kapsule
preotvoren ,halapljiv ko da iznutra krijem
nesagledivu provaliju

evo sam štrčeći uspravan
izmakao sam se,samo s gutljajem kafe i vode
nedoziran,sklonjen
treperim iznad horizonta dezinfikovane mušeme
kuhinjski odmetnik, srećan toliko
koliko se zapostavi primoravajuće zdravlje

tek što nisu tegobe
uznemirena dosada imuniteta
dnevno smrtno gradilište
tablete od mermera,kapi od stakla
zavoj od plamenova pramenova

znojim se
sijam
očaj zaista zamara

u pojmovima
u pojmovima zjapi nadmeni virus
bezvoljnost – poosobljeno odlaganje
sistem – logička povodljivost
izlečivost .-fascinacija

ćutanje
jedina svesna imovina
sedenje
vladavina senke

reč po reč između disanja
pretres
kroz preteće semantičke ispovesti

pevljivo je nepoverenje
kroz nedostupni oporavak
tegobe nisu razjašnjene
samo prisvojene
obolenje se trpi
govor izmišlja
eto ti pesme

Božić 7 1 2014