Сви чланци од m950

Оснивач ЗАВЕТИНА, управник Сазвежђа З, писац, издавач, уредник, визионар

ЗАШТО НЕ ЗАБОРАВЉАМО МРТВЕ?

101. страница наведеног издања

ЗАШТО НЕ ЗАБОРАВЉАМО МРТВЕ?

Где су сада оне девојке са житних поља, пропланака,
са салаша, чије је лепе листове миловао овас,
папрат, да би их затим повели са собом,
обешчастили их и у повлачењу побили?
Где су их закопали? На вучјим гробљима?
Шта кажу старци који су асистирали укопу
фамилијама које трагају за костима својих
у мрачним засеоцима, по урвинама и шумама леске?
Где су сад те девојке које је завођење
заслепило као полет валцера,
што су се брзо приближиле усијању,
а још брже јамама без дна?
За{то не заборавqамо своје мртве?
Зато што је то уживање у злочину,
мајушно у поређењу са илузијама
које су надвладале, тако се чинило,
и превелико у појачавању кривице!*

 

 

_________

* =извор:  Александар ЛУКИЋ ФАРМА ПОСКОКА  Сабране песме, 1986 – 1991, стр. 42.

Advertisements

Александар Лукић ИСПИТ ДРЕВНОСТИ

 

Детаљ Вињаге. Мишљеновац. Летња редакција „Сазвежђа З“

Александар Лукић

ИСПИТ ДРЕВНОСТИ

 

Откос за откосом – скотурен слепић,

федерчић издајничке књижевности –

свакодневну употребу има анални чепић

спрам рупе вајан – испит древности.

 

Кокано зрно.

Тамно па црно.

Од Вође до Вође,

мину стогође.

 

Српски или јидиш?

Видиш да не видиш:

смокве испале из канте

од силне јалове тантре.

 

Јагла. Магла. Кур махер.

Латинични рецепт торте захер.

Шумадинац а мишје лице –

топличка шмира мезимице.

 

Трајекториј.

Супозиториј.

 

Рутава буба, сиса цвет. Како год.

Чланови удружења писаца од:

свеједно –  еснаф од белаја

поткива мућкове светих јаја.

 

У потаји једни друге млате

због бедне плате, због бедне плате.

 

БРОШ / Александар Лукић

Душо моја, рекох ли, мајушни инсекту, сакривен у крви и месу, ко ће стићи до тебе?

ФАЈРОНТ БЕЛОГ РУБЉА
Биће да је то било на обали Дунава,
румунског сеоцета, гоблену природе.
Опрано рубље за свадбеном ноћи
лелуја окачено по жицама дворишта.
У мојим мислима,
испречене наге купачице, вапе
за друштвом на развалинама
прикљештене рубом
потопљеног насеља.
Душе непостојаних предака
падају по нашим телима,
гар догореле ватре једва да је то био.
На тој обали се затекох,
у овом опскурном часу
пријатељу.
Ти мора да постојиш негде.
Због тебе ветар њише бело рубље
обзнањујући пљеском фајронт.

ЗЕМАЉСКИ ПОСАО
Копање руде, или пак штројење вепрова,
сеча хиљадугодишњих стабала у шуми,
кошење траве пред кишу уз јеку громова –
без изузетка мрзим, али ме вртача
простих занимања не пушта из себе.
Мрачни сине окупан у зноју
истрајавај на властитим мукама.
Крцкај у миру дневницу.
Харфа нек цигуља.
Тешки су земаљски послови.
Девојче са гргуравом косом,
међу паљевинама храма проси
милостињу. А ко влада законима?
Са грудима мањим од песнице,
девојке са пеном у углу усана,
овде сам – приђите срне моје.

БРОШ
Брош борове смоле са стабла виси
о танком концу а у њему инсект удављен.
Између стена и облака на ивици литице,
лелуја ваздухом преслица уметности
саме по себи, а ја понесен шетњом
стигох пред њу.
Ни славуј, ни кобац, а докле се успех?
Душо моја, рекох ли, мајушни инсекту,
сакривен у крви и месу, ко ће стићи до тебе?
Можда ветар млак, или девојка уплакана
у часу кад разбије крчаг на извору,
расцветан цвет млеча, будућа Герника ливаде –
прозорчић за којим жудиш, пупољак пролећа?
Берачице малина одвешће нас на гозбу
где тужне певају наге певачице,
о нашем животу насред хана,
на педаљ испред носа увијајући се у струку
безобразно. Кожа њихових тела недај да нас
опчини то је само масна земља на ђоновима
ципела старих удовица.
Ускоро ће ноћ и запеваће сенке за брдима,
огласиће се птице и инсекти, певај и ти о себи.
Тесна колиба грли своју тужбалицу.
Откриј ту музику смртних бића изван Бога,
малени инсект жедан и заточен у смоли
слика је и прилика стварности око тебе.

= извор: три песме из књиге Александра Лукића САВРЕМЕНИ УШКОПЉЕНИЦИ. – Ваљево, Интелекта, 2010, стр. 13 -15

СПОМЕНИК КЊИЖЕВНОЈ НАГРАДИ “ГОСПОЂИН ВИР” / Александар Лукић

13. март 2016. г. (Снимак "Заветина", Г-ђица Ана Лукић)
13. март 2016. г. (Снимак „Заветина“, Г-ђица Ана Лукић)

Са кожним обољењем на лицу

за влажних дана- пресуду тркеља

Директор за… Где си ба! Cavalleria rusticana

титоистички син. Учкур старих гаћа

везан у чвор, како каже кума Гита.

Каква књижевна награда, који курац,

какви бакрачи, из соца цедите соц:

мислите глупи другови – њоње

незнају куд циљате. Ха,ха,ха!

Даду ли вам дадину кокошарску

укидај машкараду одмах: јебите

се скупа. Реликти реакције – цврц.

Пет година толеришемо тираду,

дишући у смраду пете колоне.

Е, па ево вам ђока, видите: загуљен.

Свирцензи курцензи манифест

безданих духова нек се носи…

Катастрофа! Катастрофа!

И каква је то књижевна награда

„Госпођин вир”: нула нулића*.

Гледе другова јемче једногласно: шупље говно.

Ванредна вашка са ФДУ-а пише петитом

име и презиме подвлачећи звање на дну

плаката за локалне приредбе: овдашњи проф. & син.

Западносрбијанска варијанта по мајци,

а по оцу тврда комунистичка сорта личка

како да разуме и објасни појам “водопус”

песнику заступнику идеје превредновања пред Богом

кад не познаје основу народног језика,

вајни енциклопедист,

да би једноставно одговорио: кравља пичка.

Орган из кога са висине пршти урин.

Метак у цев па на посао, ба: прекини срање.

Делујем јаче од свих преса чим сам доведен

поново у приправно стање: књижевност Срба

не мери пропозицијама конкурса писаним курца ради, но….

Џаба Винавер! Бездани дух. Окачите награду свињама о реп.

Не зезајте актуелну већину. Нас лично.

Полицајаца заветованих ћутњи

има више од печурака у шуми за кишом.

По традицији ми смо: браћа по крви.

Сви за једног, глава за главу. Од Симине улице.

Дерогирај конкурс. Поступак ништа не кошта, и не боли.

Чик да видим ко се вређа: јебаће тај јежа у леђа.

О налогу извести телеграфски кратко преко књиге – баста.

Моју причу након студентског бунта казану

због деморалисања опозиције у васпитном духу

већ си чуо. Оно вреди поновити је опет, и опет,

јер волим да слушам свој глас: као снајпериста

из резерве са крова хотела “Москва” нишаних

опозиционаре као бикове право међу рогове,

приљубљеног образа уз кундак пушке чекајући

наређење главнокомандујућег: скењај говна!

Пре но опалиш престани са  дисањем – упутство

правила службе о руковању оружјем: пун погодак.

Месецима тренирах ту вештину у Титовој гарди.

Да се није умешао међу студенте Патријарх Павле

кикирез подигнут на ограду чесме да бунтовнике смири

ко зна докле бих догурао? Жалосни мантијаш!

Контај наравоученије: Јебеш “Госпођин вир”!

Ту смо да разбуцамо плитку материцу.

Српски речено, одсад њом бришите дупе.

Преостале бронзане статуе дајте Циганима.

Нек претопе легуру у корисне сврхе.

Солите памет међу собом, ви,

српски ренесансни духови.

Ми следимо сјај начела традиције

угледних награда – недвојбено НИН.

То вам дође као моје посвећено чишћење

ратног очевог трофеја пиколо пиштоља “берета”

одузетог италијанском генералу за самоубиством

у црногорском затвору поткрај Другог светског рата.

На канцеларијском столу: свако јутро

расклопим па склопим пиштољ за по сата.

Делови се сјаје изгланцани под длановима

мојим као кваке начелникових врата.

Рефрен за рефреном стилизује монолог

апаратчик наливен вотком Стаљинке из пљоске:

Славнији је мајмун Ћита од добитника признања

„Госпођин вир”. Чуј: Мирољуб, Саво, Вук и Ђорђе

опрем добро! Не терајте даље да сводим биланс.

Ништа ништи ништа. Чешали се бикови о стубле.

Шта се после десило: говно се обесило. Смрди у ваздуху.

Како се обесило – тако је и треснуло. Што би рекли странци: овер.

У години објаве конкурса награде “Госпођин вир”

први ју је начео моралисањем г. Предраг Чудић**,

алармирајући општу узбуну у културној јавности –

ничим изазвану хајку, не слутећи како може кренути

спрдање за њим – дични директор: свевремена присутна

гњида – кичма система Где си ба.

Шта да кажем, да се уместо будала не постидим: старим.

Делимично протраћене године вичу за нама. Заувек вичу

око нас. Умирати у тишини: то је лепота. Непоражена лепота.

Крв речи сажима: тестамент. Мото писан у стилу манифеста.

Fiat iustitia.
Време без духа стоји укопано у месту

Шниране цокуле постројене у чети.

То нису празне приче: неодређени идиоти.

Државна школа. Програм писан за школарце.

Лепота има смисла и онда кад је нема

кад сакривена у соку пупољака трњина ври,

уопште гледано кад не мари за доба – одакле да букне.

Испод површине језера пред сутон:

лепота светлости исијава из дубине.

Несавладив је живот. У име лепоте,

он се тараси људске прљавштине

кад свршава – бездана уметност тријумфује.

“Госпођин вир” вртложи муљ и

труње јучерашњег дана упија.

Свагдашња лепота њене снаге

не шкоди. Чим постоји, чим избија

силом древне чистоте. Лепа змија

скотурена на спруду примитивног

глобуса од камичака врелих.

За педаљ подигла главу над телом

из строгог центра круга: песников суд

сикће бескрајно оспоравајући божанства.

__

Бронзана статуа, знак препознавања  књ. награде "Госпођин вир"
Бронзана статуа, знак препознавања књ. награде „Госпођин вир“

* (Књижевну награду „Госпођин вир“ основали су  почетком 2008. године Центар за културу и Едиција БРАНИЧЕВО Пожаревац. То је – пре свега – антибирократска, годишња награда; додељује се за најбољу књигу поезије, роман, или књигу есеја/огледа. Награда се додељује првенствено појединцима који се у својим делима суочавају са  умним и духовним напором, мистичним искуством и песничким лавиринтом. Награда  се додељује ауторима који  „умеју да оживе наше дубине, да сиђу у мистичне вирове  и да по цену напора  целог бића дају дело које има и сву драж новине, па и оно смешно трзање збиља живих нерава, збиља сапетих спрегова“.Одлуку о награди доноси  жири састављен од 3 члана. Одлуку о добитнику награде жири саопштава у другој недељи априла, а награда се додељује у другој недељи месеца маја) у оквиру књижевних сусрета Бездана уметност.
                За награду конкуришу наслови објављени у току 2009. године. За награду „Госпођин вир“ могу конкурисати писци који пишу и објављују на српском језику, без обзира где тренутно или стално живе.
Награда се састоји  од скулптуре, рад академског сликара Драгише Милошевића и новчаног дела.
Дела за ову награду могу предлагати  уметничка удружења, издавачи, књижевни критичари, појединци, као и сами аутори.
Образложене, писане предлоге уз обавезна 3 примерка објављеног дела треба доставити  до 31. децембра текуће године, на адресу: Едиција БРАНИЧЕВО – са обавезном назнаком «За конкурс – Госпођин вир»)

** «МУШКА МЕНСТРУАЦИЈА»

Болест позната у североисточној Србији по имену «Мушка менструација» лечи се, кажу, очас помоћу бајалица. Младунци мишева удављени у зејтину (у коме одстоје четрдесет дана) древни су лек у истим крајевима за лечење алкохоличара. По две капи тога лека дају се болеснику на дан у року од две недеље и захваљујући тој терапији човек батали алкохол. Савремени човек у овакву врсту лечења не верује, али у томе каткад и лежи трагедија човека. Како се лечи једна друга «болест» наше културе и књижевности, познатија под именом «инфлација награда», може се видети у тексту Г-дина Драгана Богутовића „Шта је писац без колајне“ вођеног са писцем, Г. Предрагом Чудићем. У том тексту подвргнуте су беспоштедној критици 337 награда у Србији. Разговор има смисла и остао би у племенитом настојању саговорника да се на крају није свео на исмевање и ругање једне тек основане и још увек недодељене награде „Госпођин вир“.
Чудић „Госпођином виру“, посвећује верујем не случајно несебичну пажњу, две недеље након објављивљања огласа о награди. Ажурност новинара „Вечерњих новости“ и писца, дојучерашње екселенције да «вреднују» још недодељену награду, мора се признати, увесељава. Који је мотив? Чему и у које сврхе служи сумњичење и дезавуисање унапред једне књижевне награде? У име кога врле јуноше кривотворе чињенице из огласа о награди? Чудић у пропозицијама о додељивљању награде поред „изазовности имена“ трага и за «плитком материцом» награде, те књижевне сусрете «Бездана уметност», покрштава у „Бездан уметности“, а цитат из пропозиција о награди не цитира коректно, већ по властитом ћеифу. Што је још тужније, писац моралиста не зна ни о чијем је цитату реч. Не сматрам за неуместан савет, препоруку, новинару и писцу, да посете најближу библиотеку и упознају се са цитатом једног од значајних писаца међу Србима. Учење не боли, а и што шта о моралу код истог писца могу пронаћи. Најпосе, конкурс о награди није објављен „у једним новинама“ , већ у културном додатку „ПОЛИТИКЕ“, 7.06. 2008. Уз екселенцијине „савете младом писцу“ проглашене за „заједничко добро“ од стране новинара, додајем питање: да ли је могуће да разуман човек не зна шта му ради лева, а шта десна рука? Како се лечи болест трагача за «плитком материцом», писцу ових редова није познато, но као јемац књижевне награде «Госпођин вир» зна да се «Мушка менструација» лечи очас – бајалицом.

========= извор: Из новог рукописа песника „Псовка“ (почетак 2015)

СТАРО ГНЕЗДО / Александар Лукић

Грозд из нашег винограда (Врата Звижда)
Грозд из нашег винограда (Врата Звижда)
СТАРО ГНЕЗДО

Цилик ластавица са обале мора пристиже,
схвати ту песму. Пронађи јебени смисао.
Мајушне птице црног перја имитирају
тела покојника у закопчаном оделу.

Узенгије електричних стубова,
придржавају грм бугенвилије расцветаo.
Игла реже исту деоницу арије
покварене грамофонске плоче.
Не помишљајте браћо моја на мене.
Псујте акрепе – сопствену стопу.
Ако би Бог праштао сваком,
тад псујте рециклирану стварност.
Па за њом право у клоњу.

Ствари падају мимо Божије речи
на земљу. А где би другде?

Осмотри каква стара гнезда вребају
испод греда балкона у суседству,
од пљувачке и блата скорела
тврђа од шоља дојки црнкиња са плаже.

Међ маказе за шишање руна вуче живот.
Разбојник врда од истине.

Птице канцелари – ложа писаца
збијена на малом простору
јалову скалу усклађује у строфу.
О, ви курчевити тврдокорни фосили
чему служе трикови: сипања фекалија по глави.
Кофа виси обешена на калићу.
Тањири гљива приљубљени
о остарела стабла врба из мрачне шуме
нуде видиковац залуталом незнанцу.

А ви ластавице стара гнезда
насељавате до смрти.

= извор: из нових рукописа

ЈЕГУЉЕ / Александар Лукић

Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација "Заветина" (У трагању за местом погодним за Музеј Заветина)ј
Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација „Заветина“ (У трагању за местом погодним за Музеј Заветина)

У години кад је СССР са земљама
варшавског пакта припремао
војну инвазију на ЈУ, током лета
ловисмо јегуље у кориту Пека.

Војни резервисти једу
месо јегуља незасито.

Рата не би, а од свега
јегуље платише цену
мобилизације.

Потом Николае Чаушеску и Јосип Броз Тито
договорише изградњу хидроцентрале Ђердап.

Наш мали град нуди излоге
продавница смештене пред носем
у јединој улици тог доба.

Обешене штрањке у излогу
локалног сарача зјапе: препарирани
ХХ век. До ње месарева душегубка
пушница смрдљивог димљеног меса.

Мрежа разапета међу две
дрвене тојаге пободене о речно дно
беше спона од обале до обале.

Још увек чујем паничне гласове мојих другова
аматера риболоваца: дижи мрежу.

Видим како трбух мреже израња из воде,
и како до малопре преграђена река истиче
кроз ситна окца.

Вренгије јегуља змијуљају уловљене у мрежи,
живи морски каишеви. Плашио сам се одрубљених глава,
пређица са рибљим очима.

Плашио сам се да ће нас јегуље напустити
за свагда.

Што се и десило. Хидроцентрала
се испречи као непремостива брана.

Куд нестадоше јегуље?
Посећују ли Понт?
= извор: из необјављених рукописа песника. (Нови број часописа ЗАВЕТИНЕ +)

Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација "Заветина" (Вражја црква близу Трговишта; мајстори, обнова)
Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација „Заветина“ (Вражја црква близу Трговишта; мајстори, обнова)

Необјављене песме / Александар Лукић

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 1
Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 1
ЗИМСКА ЈАБУКА

На ободу шуме незнанка
помишља на самоубиство –
сита света коме се ја радујем
плеше поред грана отежалим од снега.
За који час клизнуће преко смета
девојачко тело имитираће
зимске санке. Посекотину смета.
Ах, кад би то било привиђење?
Али, ветар стваран – фијуче.
Од његових удара пуцају стабла
премештајући около пахуље као робу
на рафовима. То је моје тело.
Мој пут, брег засут снегом
тек део мене у самоћи крштен
за тренутке бљештавих пахуљица.
Девојка са леденим сузама на образима.
Јабука која одолева ветру на грани
пева ником историју моје омражене породице.
То сам ја, писац, убица осредњости.
Девојка која нисам.
Фењер упаљен да утрни
светлост бакарних калемова
поезије пре свега и након свега
засут лаком покривком снега.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 2
Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 1
ТВРДО КОСМОПОЛИТСКО ГОВНО

Душа комшије у пролазу – трули кромпир;
шта да мислим? Прасице у тору кланице,
певах ти до скора. Кобасице у доколеницама.
Идеје европских сека перса – плесан скорео,
приморавају одважне да их намагарчи.
Имам оштру тестеру – не обожавам
ничију државу, савезе, штрајкове– отаџбину
поготову. Не ту ременицу. Не реденике,
кријумчаре; лудице наших злочина како изгледаш
покуњено сад, са кривим воланом сукње?
Жилава курвице, истрчала из ноћи. Владај се
благо према силницима, ако хоћеш наплатити
туђе часове радости. Диктирај цену.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 3
Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 3
БЛИЖЊИ

Шалитра џакова ред –
квака благајне неугледна
а, мало даље стругара,
дебла посечена чекају
зубе тестера да их докусуре.
Парница два сељака око међе,
беланац нарави на виделу.
Псовке по списку, цртају речима
крст овог света – ближњима…..
Из даљине сребрн талог
се јавља да ме удави,
ненаписана песма поља
хоће да разнежи туђина,
овде, на северу.
Истина моје вере није свлак света,
већ његово крваво месо; капуљаче,
маљеви, амерички конгрес, мулаткиње,
иструменти што мекећу попут коза.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 4
Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 4
ВРАПЧИЈА БАЊА

Тресетиште кључа, о, граде! Врућа лепињо.
Среда пијачан дан, везан на конопцу. Сплав?
Неиспричани манифести израсли као грбе
по стаблима где се не тако давно одиграо мегдан
а по свршетку, скотрљала се нечија глава низ стрмину,
као папуча по багремовом паркету.
Ах, колико мрзех правдати се теби граде?
Пулсирање тресетишта подсећа на астму.
Главне улице, зар само топле леје
нађубрене стајњаком. А иза излога ме неме
посматрају очи кобре наочарке.
На правди Бога песнице плаћеника
погађају ме у нос. Цеди се редослед
непојамних јунака.
Аqua pasaris? О, римљанине,
зар си морао забости мач свој у влажно
тресетиште? Велим да покуља одоздоле
ризлинг бање. Врели дах праотаца.
Спреге атома и ја црна чапља гацам туда.
О, граде стрпљив пред сливницима.
Исцурећеш иза насипа. Сјај непогоде
испариће у тмици. Гарави Цигани славе
венчања деце, јурећи по језеру
стидљиве лабудове што приликом полетања
пљескају крилима о површину воде.
Расту лишајеви, пеге црње
од ђонова ципела. У пени копњења,
у леси сплетених црвених глиста
нуди се обала.О, граде, ослушкуј
како тресетиште бућка у врењу,
избија пара из кур салона.
Aqva pasaris издалека
пре но јој приђеш –
опружена за гредом брега
лежи као цркнути манић.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 5
Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 5
БЕЛОУШКА

Напустише ме сви. За послом одоше куд који?
Строг, какав иначе јесам, дадиља скоро
вијам празном кућом, од прозора до прозора
зијам, назирући трагове утиснуте на стази
по прашини. Дух ове празне куће ме приморава
да личим на змијче – младу белоушку скотурену
у печком прућу. Одоше, моји синови и кћери –
одоше, одоше.
Откривати свет – срце несталног Бога.
Бљескање кућевних зрака, расипање крхке
антене. И ја у младости видех тај феномен –
како пада до свода, слушајући говор непознатог
спикера: „Вођа, вођа“ – кратак увод а реченица
шкрипи у микрофону.
Испод стакленика штуца струк.
Али, куда отићи из загушљиве конзерве?
На мах ме напустише моји драги
остављајући ми време погодно за читање
стихова или тесање дуга за чабар, будућу оставу
тврдих велија сира. Па, добор, кад је тако.
Самоћа суочава човека, са оним што заиста јесте.
Неурастеник, дебела жива салама пошла у шетњу;
убица – црна шљака посута посред пута.
Одоше синови, просци будућих невеста,
одоше на море; мисли могу против света
водити битку? Мале мишице мисли
куд могу човека да одведу?
Саградио сам што ми се дало. Из тескобе
самоће гори свећа, тројанске историје.
Одоше моји синови и кћери, одоше, одоше.
За послом или уплашени обасјањем ове куће.
Одоше, одоше. Аох, тужни часу: нада – то су само
слике пуцања стакленика у парампарче.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 6
Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 6
______________ Из „Архиве Сазвежђа З“ (прва деценија 21. века) (напомена уредника)

(ВИДЕО) Жене, стигла је оргазам вакцина!

ЊУЈОРК – Да ли бисте, зарад бољег сексуалног живота и јачег оргазма, и ви пристали да вам лекар у подручје у близини клиториса убризга инјекцију ваше сопствене крви?

Seksač (ВИДЕО) Жене, стигла је оргазам вакцина! Веровали или не, ово је нова револуционарна метода за лечење жена које имају проблема на сексуалном плану, посебно оних које су рађале или су с годинама изгубиле осетљивост.

Ендокринолог и стручњак за матичне ћелије, доктор Семјуел Вуд из калифорнијског Ла Јола центра за сексуално задовољсво , патентирао је О-вакцину за коју тврди да истовремено појачава сексуалну жељу и задовољство у кревету. Она се убризгава у такозвану О-тачку, смештену на самом улазу у вагину, у близини клиториса.

О-вакцина састоји се од тромбоцита из женине властите крви, а делује тако што подстиче раст и развој нових ћелија у најинтимнијем подручју, чиме клиторис и сама вагина постају далеко осетљивији на сваки надражај.

Иначе, убризгавање крвних плочица користи се у третманима подмлађивања лица, познатијим као вампирски фејс-лифтинг, а овај доктор је само исту методу прилагодио интимној зони.

– Ја не верујем у постојање мистериозне Г-тачке. Она И ако постоји, није физички опипљива. Зато овом третманом ми стимулишемо врло сензитивно подручје О-тачке које се налази тик уз сам клиторис. Пацијенткиње ме зову да ми се захвале, најчешће речима “О! То се зове оргазам!, похвалио се доктор Вуд у једној емисији.
Видео: http://youtu.be/zKQc8-WthDQ

Једна доза О-вакцине, која је још увек у фази клиничких испитивања, кошта око 1.500 америчких долара, а засад је доказано да њени моћни ефекти трају дуже од годину дана.

(ВИДЕО) Жене, стигла је оргазам вакцина! – Правда.

Мајстор ЕВГЕНИЈЕ (1955)

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Мајстор Евгеније
Мајстор Евгеније
Евгениј Ијевљев се родио у Харкову. Завршио је руско одељење филолошког факултета Московског државног университета. Кретао се, као млад песник, у совјетској дисидентској средини, прогањан је, добијао отказе, чак смештан у душевне болнице.
Победник међународног конкурса „Мрав на глобусу“.

Свет без мене

И на наше очи ево пробија корито
прекрасни нови свет, већ без нас

Алексеј Петрович Цветков

Неодбацив – за Харков, Кијев спремљен –
од бесмртности примам радост врелу:
ко Евгеније Борисович Ијевљев
у поднебесном да васкрснем селу,

где, неповерљив, (свет гордошћу мери),
са сланом сузом, самцит у свом несну,
кроз пукотине дозреле вечери
пробија славуј немогућу песму.

Тек што догоре брилијантни бели
рибњак, пун звезда у сребрном сјају,
о мени песме сеоски анђели
удрвењено, свечарски, певају.

Ко невенчана невеста прелесним
лудилом своје слободе и славе,
просјајем сињим, очито небеским,
опрска мене застакљена плавет.

Све до црнила каљеном немошћу,
стиснув шупљине сред груди, ко туђих,
мрмљам: кћерчице, беспризорну гошћу
што изиграваш поред врата? Уђи…

Ал кад се тихо напатимо овим
судбинским путом (да нас обесмрте)
по листићима Нострадамусовим
не препознавши о себи ни црте,

иза последње међе заоране,
мамећи, надом окаснелом пренет,
букти – обећан, широк, на све стране,
заслепљујући свет – али без мене.

Борис РУБЕЖОВ (1949)

Из новије руске поезије, избор, превод и напомене Владимир Јагличић

Борис РУБЕЖОВ (1949)
Борис РУБЕЖОВ (1949)

Борис Григорјевич Рубежов родио се у граду Андижану (Узбекистан) 1949. године. Године 1966. завршио је средњу школу, а 1970. андижански Државни педагошки институт језика. Радио је као предавач на Институту, као преводилац у конструкторском бироу, предавао је енглески. И последњих година ради као професор – енглеског и немачког језика. Са енглеског је преводио и поезију. С породицом се 7. јула 2003. године преселио у Израел, где је објавио збирку песама „Лакше од ваздуха“.

Девето писмо Јосифу Бродском

Ко што бескућника не можеш покрасти,
тако те сад неће одвући ешалон
отуд где ниједне не плашиш се власти –
плашио се ниси ни „до“, уосталом.

И међ гаћицама боје морских вала,
сред сеоске паре, црвима у инат,
сада ти проничеш сваки сан, ван зала,
што је, за живота, недостижан примат.

Бесмртнији и од омиљених рима,
које уморно си листао, при крају,
оде Марцијалу, Сенеки – онима
који не успеше срце да издају.

1996.