Ознаке

Бранећи се, ја браним првог и последњег човека на земљи. Ко то не види, тешко да је ишта видео. А ко то види, земаљски вид му и не треба, као Хомеру, Луису Борхесу или Вишњићу

Јагличић

Јагличић


(Из личне фото архиве)

Владимир Јагличић (1961), песник, приповедач, есејиста, антологичар, преводилац, добитник је награде за родољубиву поезију „Одзиви Филипу Вишњићу”, коју додељује Задужбинарско друштво „Први српски устанак” из Орашца. Награђеном песнику објављена је збирка „Стуб”, која има три тематска циклуса: Дубоко, Стврднут ваздух и Беседа са душом. Уводна песма, о древном српском писму, носи наслов „Србица”.

Награда ће песнику бити уручена данас, на Сретење, у Марићевића јарузи, у Орашцу, на месту где је подигнут Први српски устанак.

Шта је данас родољубива поезија, којим се темама бави?

Ја у таквој поезији, данас, видим историчност и мисаоност најскупље запитаности о голоме опстанку човековом на планети Земљи. Мом, и твом. Јер, ако нисам мало човечанство, нико сам, и ништа. Бранећи се, ја браним првог и последњег човека на Земљи. Ко то не види, тешко да је ишта видео. А ко то види, земаљски вид му и не треба, као Хомеру, Луису Борхесу или Вишњићу.

Често нам замерају да поразе славимо као победе. Живи ли српски народ у историјским заблудама?

Наш народ се бори, колико је то могуће, то је све. А да би човек опстао и остао човеком потребан је свакодневни надљудски напор – од првог плача, до последњег даха. Заблуда је да се може живети лако, лако се може само умрети.

Србија је много пропатила у последњој деценији 20. века. Има ли ту и наше кривице?

Уз толике погроме? А онда – у дим: највећа библиотека на Балкану, Милошев конак у Крагујевцу, преко сто цркава на Косову… И није више питање да ли си крив, то, изгледа, сви знају унапред – него докле.

У којој мери дневна политика утиче на патриотска осећања?

На то уопштено питање свак мора одговорити понаособ. Не постоји ниједан текст којег бих се одрекао. Ако сам се мењао, трудио сам се да пишем све боље.

Наш однос према историји је немаран: старе културне споменике не одржавамо, нове не правимо, војничка гробља су нам запуштена, страдале у ратовима не пописујемо…

Оно што држава не може, или неће, бележе, пописују и чувају најбољи српски песници. Ми морамо предњачити у тој врсти часности, а држава – кад стигне, ако икад. А шта она ту и може? Да потроши неке паре, на којекакву булументу… Није случајно да се и језички, и мисаоно, наша поезија у последње две деценије, како ја гледам на ствари, подигла. Још је лепше да се тај раст, и след, могу лако пратити од Вишњићевих времена до данас. Посао уметника је да збере и сачува оно што су други олако расули, да оваплоти разорено, на видело изнесе непримећено, да воскресне заборављено – све то на дубоко личан, непоновљив начин. Један Малеров пријатељ је хтео да обиђе прелеп језерски крајолик у месташцету у којем је Малер летовао. „Само изволи”, рекао је Малер. „А ја сам све то већ компоновао.” У вези са вашим питањем, изгледа да у том важном послу није чекао никога, па ни државу. Али је зато за државу, радио, шта оно беше: дириговао туђа дела. За шта му је, сигурно с правом, у Бечкој опери дигнут и споменик.
______________Извор: Видети више:http://www.politika.rs/rubrike/intervjui-kultura/Svakodnevno-umiranje-na-rate-VLADIMIR-JAGLICIC.sr.html

Advertisements