Ознаке


Ah, bojim se da ponovo ne postanem fatalista. Ovaj put vezana za tu tamnu nepoznatu ili nedovoljno poznatu stranicu ispisanih sećanja u mom biću, bez kraja. Ponekad se pitam da li ispovest može biti istinita, ili nad svakom napisanom ili izgovorenom rečju moramo crveneti, svesni da mnogo toga nismo u stanju reći o sebi, jer bi nas stid i strah nad svojom ništavnošču pretio progutati. Ja se tako često osećam dok pišem svoj dnevnik, jer sam svesna svega što prećutkujem, a uznemiruje me pomisao da ne smem ni pomisliti ono čega još nisam svesna. Kad god se nešto javno ispoveda treba da oslušnemo šta se to prećutkuje. Čak i kad sebi ispovedamo sebe. Jer ponos samog izazovnog ispovedničkog čina je ujedno i ponos zbog odbačenog ponosa u ispovesti. Izgleda mi da čovek ispašta zbog suprotnosti osećaja oslobađanja u ispovedanju, jer je to cena težnje ka svojoj potpunosti. Skloni smo bar malo sebe uzdignuti, jer u suprotnom padamo u ponor našeg tamnog vilajeta. Dičimo se svojim arheološkim dostignućima osvajanja podsvesti kada i najmanje pomislimo koliko smo sebe osvestili, i to nas ponovo baca u ponor gordosti, taman kad smo tu gordost osvojili i porazili. Pobeda nad nepoznatim neprijateljem skrivenog Minotaura koji nas megnetcki privlači, postaje slatka moć kojom uzdižemo sebe. Čovek je uklet ako se drzne čak i radost takvog dostignuća da oseti. Ako se i previše bavi sobom, stiže opomena da ljubav moramo davati drugima, a ni tada se ne smemo previše vezati samo za tu potrebu, jer jača očekivanja i zaziva bol. A potreba za čežnjom ostaje večna.

Čežnja je uvek vezana za ispunjenje do kraja i bez kraja. Kažu da žena u trenutku rađanja deteta oseti neopisivu sreću koja nadjačava svaki porođajni bol. Organizam tada luči neverovatnu količinu hormona sreće, čak manju nego u orgazmatičkom sjedinjenju. Ni taj trenutak totalnog razlivanja ne ostaje u sećanju tako intezivno kao rađanje deteta. Taj osećaj sreće ostaje u njoj kao večno sećanje koje ženu uvek vraća čežnji za takvim ispunjenjem. I od deteta koje joj je to podarilo u trenutku rođenja nesveno uvek gaji očekivanja za povratkom u rajsko ispunjenje koje joj je samo ono moglo podariti. Izvor svih naših krivica kao da ide iz tog majčinog sećanja na neopisivu sreću kojom nas je vezala, koju joj ni mi kao deca, a i niko na svetu ne može nadomestiti. Niko osim Boga, čije sećanje u nama niko još nije mogao izbrisati, niti je to moguće. Otuda je čežnja jedino večno osećanje kod čoveka, čežnja za punoćom rađanja života. Tu čežnju smo nasledili od majke sa kojom ostaju neraskidive veze do kraja života. Ostalo su posledice neuspešnih pokušaja za zemaljskim dostignućem ispunjenja. Stvaralaštvo je ipak samo sublimacija potrebe za slobodom izraza nedostižnog, koje postoji samo u neuhvatljivom zapisu sećanja….

Advertisements