Из Бележнице

Ружан сан. Излазим из аутобуса; бачена хрпа књига, укоричених. Грабим две, најдебље. Још један човек узима бачене књиге. Просед. Не познајем га…Упознајемо се. Помиње два песника : Нога и Ђога. Ја се представљам, али он не казује своје име. Место где налазимо књиге подсећа на некадашњу зграду (бомбардовану) савезног мин. унутр. послова. Идемо тротоаром. Мрачно је. Он мокри у мраку… Пси. Чопор паса. Подгојених, зубатих, црних. Бачија паса луталица ; закрчила улицу… Спровод; момци у црним кожњацима; опасног изгледа. Мој познаник каже нешто што их изазива; узвраћају претњом. Спровод; они су претходница спровода… Родно место; двориште; компјутер; кревет. Д. спава на кревету. Слика хаоса : двориште није наше, већ суседа (Шумаца). Мокраћа… Зачујем глас очев : – Аа, и Мирко је стигао!…Затим, видим како мајка искаче из Велике магазе, и бупне у башту испод украсне јеле… Возим се неким путем са братом; пут је на врху брега, а доле скоро у понору река или језеро којом плове пловке. Не усуђујем се да испричам и перверзан остатак сна. ( Не разумем!) (Надам се да све ово није предсказање, које не разумем…)

Advertisements

FOTOGRAFIJE SVEDOČE I KADA ĆUTE

Zoran M. Mandić


Na ovogodišnjem sajmu knjiga u Beogradu štand Braničeva Centra za kulturu Požarevac bio je u znaku svojih autora. Na jednom mestu ograničenog kvadratnog prostora živi, da li i preživeli, autori Braničeva su u prisustvu svojih izloženih knjiga i njihovog urednika Aleksandra Lukića “potezali” kratke i duge mačeve večnih književnih tema: “rat i mir”, “sto godina samoće”, “zločin i kazna”, “stranac” i dr. Potezanje mačeva je obavljeno bez ijedne reči o univerzalnim naslovima: Tolstoja, Markesa, Dostojevskog, Kamia, Siorana i Petru Krdua. Rukovalo se kečevima iz ružno pocepanih rukava fusnota. Na momente “čekalo se” na Boška Tomaševića, Miroslava Lukića, Nebojšu Vasovića, Milivoja Nenina, Acu Vidića, Gordanu Đilas i Lepu Likar. U tom “čekanju” samo je neprizivana tišina savijala svoju dvoličnu špijunsku grbaču. Glas vremešnog Predraga Čudića je mladićki lio kao iz kabla njegove “opšte bolnice”, dok su se Miroslav Todorović i Dušan Stojković koncentrisali na poglede “iza”.
Iza mogućnosti posebnog čitanja infiguralnog sveta srozanog ugleda realizam. Zoks je od Čudića tražio odgovore na pitanje o “muškoj menstruaciji” sa kojom je A. Lukić u svom Braničevu branio nevinost Gospođinog vira. Na kraju svi su završili na nekoliko fotografskih snimaka bez inscenirane zajedničke fotografije. Nedostajao je M. Lukić sa “opalim lišćem” svoje “poslednje fascikle”. Fotografije ćute i svedoče kao “kuća Bahove muzike”, kao “doktor smrt”, koji u transu preteći izgovara – ne spominji đavola, kao zaboravljeni roman U zadnji čas Etorea Rikarda Arete, koga su kao dečaka kastrirali da bi se zaposlio na mesto rano obolelog seoskog tenora. Nikuda, zaista nikuda, sa “okidača” pravovremenog fotografskog snimka, koji ćuti i kada svedoči.O onima koji se naknadno navodno čude može se i drugi put, jer istorija i tako previše koketira sa ponudama propale sadašnjosti.

Beograd, 24. oktobra 2011. g. ZOKS

ЗАВЕСЕ: Песме Владимира Јагличића

Буђење

Неповучена нит до краја
завесе зором прилази –
још не зрак, не вид и не сјај а
мрклину превазилази
из које смо се будили
да умијемо прекосан
свет ког нам нису нудили
на избор – на жиг, векован.

Вај, сенка све, и сенке сенка,
и, пристанка не тражећи,
опет лог душа непоменка
мења за причин важећи,
за плам где ће је сажећи.

Глас

Што пада вече? Да простирку црну
бацне, тишином, на шуму крај пута.
И да зачујем, опет, глас, у грму.
Да га препознам, јер све се ућута.
Да: пева он о светлости на стази,
бескрајност као да таче на тренут.
Е да застанем, замамљен и пренут,
заволим јаче што тихо пролази.
Да поизлазе преда ме све звери.
Да слете птице. Да допузе змије.
Да вук зацвили. Да ми лизне шаку.
А мук над шумом кад грла премери,
да, још, слушамо песму које није,
сад изгубљени у надмоћном мраку.

1989.

Грамофон

Јадне ми кости, да л бејасте вредне
пронићи, преко плоче, преко игле,
музике мудре барем један тон?
… хиљаду деветсто седамдесет седме
кад чеках, сав дан, да из града стигне
отац – донесе нови грамофон…

Још увек мислим, тек уметност може
да скрпи свет од крви, кости, коже,
што се ко плоча на игли окреће.
Али дан онај вратити се неће.

Ватра и лед

Поново над свој понор наднет,
као над крошњу веверица,
и од близине смрти, сад већ,
брани једино неверица.
Недостаје ми светлост јуна.
У соби, свете нетопао,
топли напици не дају нам,
зими, отићи на посао.
Хибернација непокрета.
Дубоки сан за људску расу.
Као последњи човек света
излазим, јутрос, на терасу.
Минус је десет. Свет се буди.
На улици су, ипак, људи.
Јежим се, журим натраг. Кромпир
измрзао је на тераси.
И јабуке. И лук у корпи.
И кока-кола. Само даси
у људи траже облик дима –
сукну као да ватре има,
негде, у њима.

Чама

Ти си ми дошла по дугим летима,
сеоским, и по зимама у граду,
заувек си ми жиг свој посветила,
а ја те, ипак, примих као наду.
Наду утеху да ћу стећи тиме
што ми је време остало у посед,
и сад, кад нико не зна моје име,
док у зид зурим, строваљен на тросед.
Храбрости треба свет да се поднесе,
брбљање старе презрене метресе,
чија је нежност дојадила већ.
Ништа, ко давно ишчезле адресе,
ко чичак што се с капута отресе,
а и то, ништа, тражи своју реч.

1989.

Велики сан

Покривач хладан такне ми
низ грло јабучицу.
И то ме згреје. Лакне ми.
Уснути научићу,
као сад, покров платнени
врх главе навући ћу.

Ноге да штрче оставим,
не трпе јорган плав.
На сатке? Већ у постави
пуца по фирцу шав.
На леђа? Буде тростави,
по команди, на јав.
Велики сан да прославим
који да узмем став?
Ма како да се поставим,
никако у гроб сав.

Костур

Да ли сам смртно болестан? Шта мислиш?
Како се лако претварам у гнома,
из свејединства у збрку атома,
у оно што у ноћној мори присниш.

Тамо је неко постојао. Знаш ли?
Другови су се расули, куд који.
У собама су само костур нашли
свега што, овде, више не постоји.

Разговор са оцем

Ми настављамо тај разговор
о месту свом, већ неко време,
кад сретнемо се: на наговор
времена истог, у невреме.
Показује ми руком, некуд
у правцу којем нисмо ради,
том расутошћу реке теку,
и њом смо, давно, били млади.
Каже парцелу, цену, опсег,
хоће клесара из Сабанте,
јер болиш, скоро додир, осет,
како, свести, да одагнам те?
Слути годину, сат и час,
пред општу јесен, пред октобром:
не верујући у свој глас,
прошапнем тихо: добро, добро…
А нема добра само смрт је
развела газ низ леје вртне.

Три крушке

1

Донео Бранко. Мале, кисе.
Послао Златко. Да да ми се.

Снебивљив Бранко, док их нађе,
што нису веће, нити слађе.

Тражи у џепу. Дубљи мар.
Ничу у шаци. Јер су дар.

2

Отпутовао Бранко, веле.
Златко, у Шењу, гаји пчеле.

Њих три на столу, дан касније,
све су зрелије, све сласније.

Скоро по срце да им куца,
а светле – ко три мала сунца.

И дуго, дуго ми се ћути.
Тако ћеш, душо, увенути.

Из књиге песама Владимир Јагличић ПОСЕДИ Изабране и нове песме,
Библиотека Калиновачки поетски вијенац, књ. 4, Лакташи :Графомарк, 2011. – 299 стр. , 20 цм.