Ознаке

ИНТЕРВЈУ: ДРАГОСЛАВ МИХАИЛОВИЋ, књижевник
Нова два тома документарне прозе „Голи оток” написана на подстицај Мирослава Јосића Вишњића

Драгослав Михаиловић (1930), један од наших најзначајнијих писаца, као деветнаестогодишњак био је ухапшен „из политичких разлога” и период од 1950. до 1952. године провео у затворима у Ћуприји, Крагујевцу, Београду (Ада Циганлија) и у логору на Голом отоку. Рехабилитован је 2006. године. Аутор је култних књига: „Фреде, лаку ноћ”, „Кад су цветале тикве”, „Петријин венац”, „Чизмаши”, „Лов на стенице”, „Гори Морава”, „Злотвори”, „Јалова јесен”, „Преживљавање”, али и три књиге документарне прозе, под заједничким насловом „Голи оток”. Прва књига објављена је 1990, друга и трећа 1995, а у штампи је четврти том, који ће до краја јула објавити „Службени гласник”. Аутор припрема и пету књигу, коју ће до краја ове, или почетком следеће године, такође, објавити „Службени гласник”. На јесен, о Малој Госпојини, у Билећи, биће одржан округли сто о књижевном делу Драгослава Михаиловића.

Михаиловић је за дописног члана САНУ изабран 1981, а за редовног 1989. године.

Да ли је са ових пет, обимних књига, посао завршен или материјала има још?

Мислио сам да сам документарни део о Голом отоку завршио у прве три књиге, које имају око 1.800 страна. Заморио сам се од тог посла, а почеле су и примедбе да сам због Голог отока запоставио своју литературу. Прошле године, у Библиотеци града Београда, један дан био је посвећен мом стваралаштву. Одржан је округли сто, учествовало је десетак књижевника и критичара. Мирослав Јосић Вишњић је говорио о документарном трокњижју „Голи оток” и открио да имам још четири, обимна разговора, са голооточанима, мојим пријатељима, које нисам објавио. То ме је подстакло да извадим из фиоке та четири разговора, поново их прочитам, и пошто су ми се допали, одлучио сам да их објавим у две књиге.

Који ће разговори бити објављени у четвртој књизи?

У овој књизи наћи ће се два разговора. Први је с Мишом Пифатом, инжењером, који је на Голом отоку био глумац, члан драмске секције. Био је велика звезда Голооточког позоришта. Из логора је изашао 1953. године, да је наставио да се бави глумом, сигуран сам, постао би велика звезда. Други разговор је с мојим великим пријатељем Алфредом Палом, Јеврејином из Загреба. Он је био сликар и карикатуриста, дизајнер, графички је опремао књиге, и мојих неколико. Почетком прошле године, ударио га је мотоциклиста. Пола године борио се за живот, умро је у 91. години.

За људе који разумеју шта значи бити логораш, а нарочито у логорима за преваспитавање кажњеника, серија мојих књига под насловом „Голи оток”, нешто је чиме се њихов творац поноси, нарочито четвртом књигом.

А који су разговори у петој књизи?

У петој књизи, на којој радим, биће објављени разговори с Драгом Дујмићем, новинаром и преводиоцем из Загреба, и Радосавом Зековићем, архитектом из Београда. С петом књигом, која ће изаћи крајем ове, или почетком следеће године, биће завршена моја серија документарних књига о Голом отоку.

Шта планирате даље?

У штампи је још једна моја књига, много мањег обима од ових о Голом отоку. Реч је о драми „Скупљач”, коју ће објавити Културни центар из Панчева. Ова драма написана је по мотивима моје приче „Мрзим голооточане”, која је објављена у књизи „Лов на стенице” (1993). Драма се налази већ годину, годину и по дана, у Народном позоришту у Београду. Очекујем одговор, да ли ће је поставити на сцену или неће, али одговор не стиже.

Упркос рехабилитацији, судбина голооточана је, углавном, трагична. Да ли је држава могла да реагује раније?

Наравно да је могла да реагује раније, али би могла и сада нешто да учини. На основу Закона о рехабилитацији, који је усвојен 2006. године, врло мало голооточана се јавило окружним судовима и затражило рехабилитацију, зато што страхују да би се тај закон могао злоупотребити. Рехабилитацију је тражило мање од хиљаду људи. Хрватска је урадила много више од Србије. У Загребу је објављен списак 399 људи који су умрли на Голом отоку. Тај списак сам добио и објавићу га у четвртој књизи. Ту је највише Срба и Црногораца. У Државном архиву Хрватске чува се списак свих голооточана, на том списку је 16.000 до 17.000 логораша. Пошто није доступан појединцима, већ само установама, замолио сам САНУ да га тражи. Захтев је послат пре месец дана. Очекујем позитиван одговор. Ако тако буде, објавићу га у петој књизи „Голи оток” или, можда, због обимности, као посебан сепарат.

Неки голооточки џелати и даље слободно шетају београдским улицама?

То је велика срамота српске државе. Да ли би волели да видимо Макса Лубурића, како шета београдским улицама. А Јово Капичић добија генералску пензију и додатак на орден народног хероја. Тужилаштва брзо реагује на злочине у грађанском рату од 1991. до 1995, а оно што се догађало од 1948. никога не занима. Мене су пратили све до 1990. године. Мој пратилац, Драган Додиг, не само да никад није позван на одговорност, већ је постао високи функционер БИА.

У збирци прича „Преживљавање”пензионисани лектор Милоје Зорић видео је свој политички досије 2001. године. И ви сте видели свој досије?

Почетком јуна 2001. године, Влада Републике Србије донела је уредбу којом се омогућава заинтересованим људима да могу да виде своје тајне досијее. Душан Михајловић, министар унутрашњих послова, омогућио ми је, преко Горана Петровића, начелника Службе ДБ, да погледам свој досије. Имао је око 250 до 300 страна. Међутим, када је тајна документација пренета у Архив Србије, у мом досијеу су остале само 63 стране. Из некадашње велике фасцикле нестало је и решење републичког секретара Унутрашњих послова, Виобрана Станојевића, о операцији „Муња”. На списку је било и моје име, а то је била листа за ликвидацију.

Има ли уопште смисла, после свега, а досијеи су, очигледно, очишћени, говорити о отварању свих досијеа?

Направљена је велика грешка што је некадашњој Удби остављено довољно времена да „очисти” досијее. Направљена је ненадокнадива штета. Имао сам прилику да видим документацију неких рехабилитованих голооточана. Један од најстрашнијих догађаја је убиство Властимира Петровића, на Гргуру. Он је рехабилитован, али је његов досије потпуно очерупан и пун фалсификата. Апелујем, ипак, на све голооточане, односно њихове потомке, да траже рехабилитацију. Није то неважно.

Зоран Радисављевић

———————————————————–

Хајдин је добар човек, али лош председник

САНУ је подељена. Припадате оној групи академика који често критикују руководство. Шта им највише замерате?

Никола Хајдин је, по мом мишљењу, најбољи човек, између пет председника САНУ, које сам у својој тридесетогодишњој академској каријери видео, али он је, истовремено, и најгори председник. Све то произлази из чињенице што је он као Србин из Хрватске, и члан Крунског савета, југословенски опредељен и не хаје за Србију у којој живи пола века, чиме наноси велику штету и Србији и Србима изван Србије. Јер, пропадање Србије, у које САНУ Србију гура, имаће за последицу и нестанак Срба изван Србије. Срби изван Србије могу постојати само док постоји Србија, као њихова матица.

објављено: у Политици :17.07.2011 (КУЛТУРА)

Advertisements