Овде… Ванредно стање…

ВАНРЕДНО СТАЊЕ Мојој покојној снаји – МИЉАНИ ЛУКИЋ (1956–1986), професору руског језика и књижевности Покипело је млеко! Кап се откинула и љоснула. Жена је скочила са четвртог спрата на бетон. Труднице на свој захтев иду на побачај (због чернобилске хаварије). Многи живе само зато што нису умрли, а нису умрли јер није дошао на њих ред. Гробари лопатама рутински довршавају многе биографије. Смрт се острвила сувише свуда. Најузбудљивији делови савремене историје забележени су у подочњацима. Спаса нема: бакља узалуд светли, то јест: светли за црве и за шупље лобање у гробници Капулетових.  Наставак историје ће бити познат неком другом (пацовима?).И нерођени су отровани будућим догађајима.На ветрометини је постало заиста вруће. Сатара на поду, убице су близу. Џелати гласно разговарају, чекају да доведу жртве. Број самоубистава расте. Сазнао сам и неке појединости из заоставштине покојника. Наследника нема много, међу њима сам и ја, наследио сам значајан део: сумњу у биографију. Терет мог дела наслеђа, Боже, постао је камен спотицања. Завејао ме је живот у вучјем чопору као густ снег. Сићушни слепи мишеви постали су буљине, буљине су постале сабласти. Рече ми један човек: Загледајмо ствари изблиза: Затурена су одликовања, у брачним собама шкрипе душе, сваког дана умре неко значајан, ускоро ће преостати само обични смртници…

Гужве, хаос, али не само у аутобусима. Многи су примљени у мајмунску заверу, поприлично их је регрутовано у мајмунску војску, углавном реч је о онима којима је живот људски постао страшан, бесмислен, учмао, нееластичан…*

Дим ме бодри и вуче на железничку станицу и тамо где се окупЉају слободни мајмуни. Колики сам терет себи и земљи, Боже, тежи од стена и громада, и када покушавам да дочарам моје душевно стање онаквим каквим је заиста, недостају ми речи.

___

* а) „Мајмунски род је измислио Ремизов по узору на руско масонство. У њему је био Блок, сада је Кузмин, музикант Великог и слободног мајмунског дворца, и Гажебин-он је мајмунски кум и у том реду је у чину и звању вршиоца дужности у гладно и ратно време. И ја сам примљен у ту МАЈМУНСКУ ЗАВЕРУ (подвукао А. Л.) … треба да ти кажем још и то, да мајмунски народ, народ дезертера из живота, има правог цара. Заслужног.“
б) „Као што крава једе траву, тако се изједају књижевне теме, излижу се и истроше методе. Писац не може да буде ратар: он је номад и са својим стадом и женом прелази на нову траву. Наша велика мајмунска војска живи као киплинговска мачка, на крововима – ’независно’. Ви идете у одећи и дан вам пролази за даном, у убиству и у љубави, ви сте традиционалисти. Мајмунска војска не ноћива тамо где је ручала и не пије јутарњи чај тамо где је спавала. Она је увек без стана. Њен посао је стварање нових ствари.“ (подвукао А. Л. – Види у књизи В. Шкловског: ЗОО ИЛИ ПИСМА НЕ О ЉУБАВИ, СКЗ, Београд, 1966, стр. 42–44)
( Из прве књиге Александра Лукића: У вагону Розанова)
20180731_200803
Под шупом у Мишљеновцу, Звижд (родна кућа Браће Лукић)

Овде ћемо убудуће доности кратке вести и занимљивости о песницима, уредницима, издавачима, професору Мирославу Лукићу, оснивачу српских ЗАВЕТИНА, човеку неисцрпне енергије и творцу позамашног уметничког опуса… и Александру Лукићу…

______________________________________

 

ЗАШТО НЕ ЗАБОРАВЉАМО МРТВЕ?

101. страница наведеног издања

ЗАШТО НЕ ЗАБОРАВЉАМО МРТВЕ?

Где су сада оне девојке са житних поља, пропланака,
са салаша, чије је лепе листове миловао овас,
папрат, да би их затим повели са собом,
обешчастили их и у повлачењу побили?
Где су их закопали? На вучјим гробљима?
Шта кажу старци који су асистирали укопу
фамилијама које трагају за костима својих
у мрачним засеоцима, по урвинама и шумама леске?
Где су сад те девојке које је завођење
заслепило као полет валцера,
што су се брзо приближиле усијању,
а још брже јамама без дна?
За{то не заборавqамо своје мртве?
Зато што је то уживање у злочину,
мајушно у поређењу са илузијама
које су надвладале, тако се чинило,
и превелико у појачавању кривице!*

 

 

_________

* =извор:  Александар ЛУКИЋ ФАРМА ПОСКОКА  Сабране песме, 1986 – 1991, стр. 42.

Александар Лукић ИСПИТ ДРЕВНОСТИ

 

Детаљ Вињаге. Мишљеновац. Летња редакција „Сазвежђа З“

Александар Лукић

ИСПИТ ДРЕВНОСТИ

 

Откос за откосом – скотурен слепић,

федерчић издајничке књижевности –

свакодневну употребу има анални чепић

спрам рупе вајан – испит древности.

 

Кокано зрно.

Тамно па црно.

Од Вође до Вође,

мину стогође.

 

Српски или јидиш?

Видиш да не видиш:

смокве испале из канте

од силне јалове тантре.

 

Јагла. Магла. Кур махер.

Латинични рецепт торте захер.

Шумадинац а мишје лице –

топличка шмира мезимице.

 

Трајекториј.

Супозиториј.

 

Рутава буба, сиса цвет. Како год.

Чланови удружења писаца од:

свеједно –  еснаф од белаја

поткива мућкове светих јаја.

 

У потаји једни друге млате

због бедне плате, због бедне плате.

 

БРОШ / Александар Лукић

Душо моја, рекох ли, мајушни инсекту, сакривен у крви и месу, ко ће стићи до тебе?

ФАЈРОНТ БЕЛОГ РУБЉА
Биће да је то било на обали Дунава,
румунског сеоцета, гоблену природе.
Опрано рубље за свадбеном ноћи
лелуја окачено по жицама дворишта.
У мојим мислима,
испречене наге купачице, вапе
за друштвом на развалинама
прикљештене рубом
потопљеног насеља.
Душе непостојаних предака
падају по нашим телима,
гар догореле ватре једва да је то био.
На тој обали се затекох,
у овом опскурном часу
пријатељу.
Ти мора да постојиш негде.
Због тебе ветар њише бело рубље
обзнањујући пљеском фајронт.

ЗЕМАЉСКИ ПОСАО
Копање руде, или пак штројење вепрова,
сеча хиљадугодишњих стабала у шуми,
кошење траве пред кишу уз јеку громова –
без изузетка мрзим, али ме вртача
простих занимања не пушта из себе.
Мрачни сине окупан у зноју
истрајавај на властитим мукама.
Крцкај у миру дневницу.
Харфа нек цигуља.
Тешки су земаљски послови.
Девојче са гргуравом косом,
међу паљевинама храма проси
милостињу. А ко влада законима?
Са грудима мањим од песнице,
девојке са пеном у углу усана,
овде сам – приђите срне моје.

БРОШ
Брош борове смоле са стабла виси
о танком концу а у њему инсект удављен.
Између стена и облака на ивици литице,
лелуја ваздухом преслица уметности
саме по себи, а ја понесен шетњом
стигох пред њу.
Ни славуј, ни кобац, а докле се успех?
Душо моја, рекох ли, мајушни инсекту,
сакривен у крви и месу, ко ће стићи до тебе?
Можда ветар млак, или девојка уплакана
у часу кад разбије крчаг на извору,
расцветан цвет млеча, будућа Герника ливаде –
прозорчић за којим жудиш, пупољак пролећа?
Берачице малина одвешће нас на гозбу
где тужне певају наге певачице,
о нашем животу насред хана,
на педаљ испред носа увијајући се у струку
безобразно. Кожа њихових тела недај да нас
опчини то је само масна земља на ђоновима
ципела старих удовица.
Ускоро ће ноћ и запеваће сенке за брдима,
огласиће се птице и инсекти, певај и ти о себи.
Тесна колиба грли своју тужбалицу.
Откриј ту музику смртних бића изван Бога,
малени инсект жедан и заточен у смоли
слика је и прилика стварности око тебе.

= извор: три песме из књиге Александра Лукића САВРЕМЕНИ УШКОПЉЕНИЦИ. – Ваљево, Интелекта, 2010, стр. 13 -15

СТАРО ГНЕЗДО / Александар Лукић

Грозд из нашег винограда (Врата Звижда)
Грозд из нашег винограда (Врата Звижда)
СТАРО ГНЕЗДО

Цилик ластавица са обале мора пристиже,
схвати ту песму. Пронађи јебени смисао.
Мајушне птице црног перја имитирају
тела покојника у закопчаном оделу.

Узенгије електричних стубова,
придржавају грм бугенвилије расцветаo.
Игла реже исту деоницу арије
покварене грамофонске плоче.
Не помишљајте браћо моја на мене.
Псујте акрепе – сопствену стопу.
Ако би Бог праштао сваком,
тад псујте рециклирану стварност.
Па за њом право у клоњу.

Ствари падају мимо Божије речи
на земљу. А где би другде?

Осмотри каква стара гнезда вребају
испод греда балкона у суседству,
од пљувачке и блата скорела
тврђа од шоља дојки црнкиња са плаже.

Међ маказе за шишање руна вуче живот.
Разбојник врда од истине.

Птице канцелари – ложа писаца
збијена на малом простору
јалову скалу усклађује у строфу.
О, ви курчевити тврдокорни фосили
чему служе трикови: сипања фекалија по глави.
Кофа виси обешена на калићу.
Тањири гљива приљубљени
о остарела стабла врба из мрачне шуме
нуде видиковац залуталом незнанцу.

А ви ластавице стара гнезда
насељавате до смрти.

= извор: из нових рукописа

ЈЕГУЉЕ / Александар Лукић

Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација "Заветина" (У трагању за местом погодним за Музеј Заветина)ј
Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација „Заветина“ (У трагању за местом погодним за Музеј Заветина)

У години кад је СССР са земљама
варшавског пакта припремао
војну инвазију на ЈУ, током лета
ловисмо јегуље у кориту Пека.

Војни резервисти једу
месо јегуља незасито.

Рата не би, а од свега
јегуље платише цену
мобилизације.

Потом Николае Чаушеску и Јосип Броз Тито
договорише изградњу хидроцентрале Ђердап.

Наш мали град нуди излоге
продавница смештене пред носем
у јединој улици тог доба.

Обешене штрањке у излогу
локалног сарача зјапе: препарирани
ХХ век. До ње месарева душегубка
пушница смрдљивог димљеног меса.

Мрежа разапета међу две
дрвене тојаге пободене о речно дно
беше спона од обале до обале.

Још увек чујем паничне гласове мојих другова
аматера риболоваца: дижи мрежу.

Видим како трбух мреже израња из воде,
и како до малопре преграђена река истиче
кроз ситна окца.

Вренгије јегуља змијуљају уловљене у мрежи,
живи морски каишеви. Плашио сам се одрубљених глава,
пређица са рибљим очима.

Плашио сам се да ће нас јегуље напустити
за свагда.

Што се и десило. Хидроцентрала
се испречи као непремостива брана.

Куд нестадоше јегуље?
Посећују ли Понт?
= извор: из необјављених рукописа песника. (Нови број часописа ЗАВЕТИНЕ +)

Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација "Заветина" (Вражја црква близу Трговишта; мајстори, обнова)
Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација „Заветина“ (Вражја црква близу Трговишта; мајстори, обнова)

(ВИДЕО) Жене, стигла је оргазам вакцина!

ЊУЈОРК – Да ли бисте, зарад бољег сексуалног живота и јачег оргазма, и ви пристали да вам лекар у подручје у близини клиториса убризга инјекцију ваше сопствене крви?

Seksač (ВИДЕО) Жене, стигла је оргазам вакцина! Веровали или не, ово је нова револуционарна метода за лечење жена које имају проблема на сексуалном плану, посебно оних које су рађале или су с годинама изгубиле осетљивост.

Ендокринолог и стручњак за матичне ћелије, доктор Семјуел Вуд из калифорнијског Ла Јола центра за сексуално задовољсво , патентирао је О-вакцину за коју тврди да истовремено појачава сексуалну жељу и задовољство у кревету. Она се убризгава у такозвану О-тачку, смештену на самом улазу у вагину, у близини клиториса.

О-вакцина састоји се од тромбоцита из женине властите крви, а делује тако што подстиче раст и развој нових ћелија у најинтимнијем подручју, чиме клиторис и сама вагина постају далеко осетљивији на сваки надражај.

Иначе, убризгавање крвних плочица користи се у третманима подмлађивања лица, познатијим као вампирски фејс-лифтинг, а овај доктор је само исту методу прилагодио интимној зони.

– Ја не верујем у постојање мистериозне Г-тачке. Она И ако постоји, није физички опипљива. Зато овом третманом ми стимулишемо врло сензитивно подручје О-тачке које се налази тик уз сам клиторис. Пацијенткиње ме зову да ми се захвале, најчешће речима “О! То се зове оргазам!, похвалио се доктор Вуд у једној емисији.
Видео: http://youtu.be/zKQc8-WthDQ

Једна доза О-вакцине, која је још увек у фази клиничких испитивања, кошта око 1.500 америчких долара, а засад је доказано да њени моћни ефекти трају дуже од годину дана.

(ВИДЕО) Жене, стигла је оргазам вакцина! – Правда.

Мајстор ЕВГЕНИЈЕ (1955)

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Мајстор Евгеније
Мајстор Евгеније
Евгениј Ијевљев се родио у Харкову. Завршио је руско одељење филолошког факултета Московског државног университета. Кретао се, као млад песник, у совјетској дисидентској средини, прогањан је, добијао отказе, чак смештан у душевне болнице.
Победник међународног конкурса „Мрав на глобусу“.

Свет без мене

И на наше очи ево пробија корито
прекрасни нови свет, већ без нас

Алексеј Петрович Цветков

Неодбацив – за Харков, Кијев спремљен –
од бесмртности примам радост врелу:
ко Евгеније Борисович Ијевљев
у поднебесном да васкрснем селу,

где, неповерљив, (свет гордошћу мери),
са сланом сузом, самцит у свом несну,
кроз пукотине дозреле вечери
пробија славуј немогућу песму.

Тек што догоре брилијантни бели
рибњак, пун звезда у сребрном сјају,
о мени песме сеоски анђели
удрвењено, свечарски, певају.

Ко невенчана невеста прелесним
лудилом своје слободе и славе,
просјајем сињим, очито небеским,
опрска мене застакљена плавет.

Све до црнила каљеном немошћу,
стиснув шупљине сред груди, ко туђих,
мрмљам: кћерчице, беспризорну гошћу
што изиграваш поред врата? Уђи…

Ал кад се тихо напатимо овим
судбинским путом (да нас обесмрте)
по листићима Нострадамусовим
не препознавши о себи ни црте,

иза последње међе заоране,
мамећи, надом окаснелом пренет,
букти – обећан, широк, на све стране,
заслепљујући свет – али без мене.

Борис РУБЕЖОВ (1949)

Из новије руске поезије, избор, превод и напомене Владимир Јагличић

Борис РУБЕЖОВ (1949)
Борис РУБЕЖОВ (1949)

Борис Григорјевич Рубежов родио се у граду Андижану (Узбекистан) 1949. године. Године 1966. завршио је средњу школу, а 1970. андижански Државни педагошки институт језика. Радио је као предавач на Институту, као преводилац у конструкторском бироу, предавао је енглески. И последњих година ради као професор – енглеског и немачког језика. Са енглеског је преводио и поезију. С породицом се 7. јула 2003. године преселио у Израел, где је објавио збирку песама „Лакше од ваздуха“.

Девето писмо Јосифу Бродском

Ко што бескућника не можеш покрасти,
тако те сад неће одвући ешалон
отуд где ниједне не плашиш се власти –
плашио се ниси ни „до“, уосталом.

И међ гаћицама боје морских вала,
сред сеоске паре, црвима у инат,
сада ти проничеш сваки сан, ван зала,
што је, за живота, недостижан примат.

Бесмртнији и од омиљених рима,
које уморно си листао, при крају,
оде Марцијалу, Сенеки – онима
који не успеше срце да издају.

1996.

АДРЕНАЛИН / Зоран М. МАНДИЋ

Зоран М. Мандић. фотодокументација Заветине, 2013.
Зоран М. Мандић. фотодокументација Заветине, 2013.

Адреналин који лучи унутрашњи

Ритам времена обезнањује

Билокоји оптимизма који

Утамничена усамљеност у сваком човеку

Сања непрестано ничући из ниодчега

Зато је мучна свака дијагноза

Човекова о човеку

Болести су посвему само искази о

Бесмисленом несавршенству опијености

Дисањем усред нејсане пољане насељене

Мерама материјалних глупости

Људи једноставно посрћу усред појединачних

Прича о обесмишљеном смислу трајања

Такмичења и натпевавања дубоко доле где

Облаци никада не силази чак ни из

Пуке радозналости

Васељена је заједничко име за незнање

У коме су ушанчени верници и неверници

Започели међусобни рат до истребљења

Тужног ли пораза свих и јадног расипања и

Оно мало адреналина

Бог се још увек не меша да пропало

Раздвоји од упропаштеног

Moje je samo sedenje u mraku / Radivoj Šajtinac

NEOSVETLJENI DAROVI

rđa, korozija. jedan od mostova na železničkoj pruzi Bordo - Odesa. Snimak Ivan Lukić, leto 2013.
rđa, korozija. jedan od mostova na železničkoj pruzi Bordo – Odesa. Snimak Ivan Lukić, leto 2013.

Moje je samo sedenje u mraku
To mi pripada,tome pripadam
Nedostojna su i nezaslužena druga vlasništva
Uhvatim šapat nezadovoljnika,
Svojski progutan ko lek pod jezik
Onaj u koji bezvoljno selim nadu iz rutine

Sve te raspete kartonske kutijice
Dvobojno ili istobojno saće
Iz kog vadim trunje propisanih i nametnutih navika
Svakim pogledim ka ostavi
Svakim pokretom ka vitrini
U koj je sabijena jutarnja magla,podnevni hlad
Večernja senka.
Sledim poslušnog igrača,oslobađam dosadne ravnoteže

Prilagođavam statusu kućnih duhova

Osećaj suvišnosti danju se preobražava
U preventivni umišljaj
Kroz usta prolazi i ko zna gde sve završava
Rastvorena tableta ili odbrojana kap,
batiskaf skliske kapsule
preotvoren ,halapljiv ko da iznutra krijem
nesagledivu provaliju

evo sam štrčeći uspravan
izmakao sam se,samo s gutljajem kafe i vode
nedoziran,sklonjen
treperim iznad horizonta dezinfikovane mušeme
kuhinjski odmetnik, srećan toliko
koliko se zapostavi primoravajuće zdravlje

tek što nisu tegobe
uznemirena dosada imuniteta
dnevno smrtno gradilište
tablete od mermera,kapi od stakla
zavoj od plamenova pramenova

znojim se
sijam
očaj zaista zamara

u pojmovima
u pojmovima zjapi nadmeni virus
bezvoljnost – poosobljeno odlaganje
sistem – logička povodljivost
izlečivost .-fascinacija

ćutanje
jedina svesna imovina
sedenje
vladavina senke

reč po reč između disanja
pretres
kroz preteće semantičke ispovesti

pevljivo je nepoverenje
kroz nedostupni oporavak
tegobe nisu razjašnjene
samo prisvojene
obolenje se trpi
govor izmišlja
eto ti pesme

Božić 7 1 2014

По Шкловском. И по Александру Лукићу

Gravatar Blog

News and announcements

ТАПИЈА О ИЗВОРИМА | Бог, па кум

КЉУЧ > УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА

(000) | ПРОТОТИП

СУРБИТА(р). Прототип Енциклопедије "Заветина"

ШК | АРТ

Књижевни живот и смрт

ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ

ГДЕ ЈЕ ЗРНО КЛИЦУ ЗАМЕТНУЛО -Лист против разних саблазни

(001) УКАЗИВАЊА и ПРИКЉУЧЕНИЈА

ДНЕВНИК ПИСЦА. - Преображење Србије

МЕЂУПРОСТОР

dans l'espace entre, пространство между, utrymme mellan, ruang di antara , plass i mellom , espaço entre elas, spaco en inter, Zwischenraum

Cogito

ПОСЛЕ СВЕГА

ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ

СУРБИТАPress | АЛАЈБЕГОВА С(а)ЛАМА > (003) Архив У ОСНИВАЊУ >

ЧИСТ ИЗАЗОВ

НЕЧИСТА СРБИЈА

СУЗОВЦИ

Лист, (покренут у) пролеће 2007.

СЕБИЧНИ МУЗЕЈ

Једна од скривених антологија "Несебичног музеја"

ИЗРАВНАЊА

Друга, друкчија, незнана и Света Србија

ГРАБАНЦИЈАШИ

Магазин ФАНИКА, или крај(?) "Врзиног кола"