Мајмунска завера*

Страница посвећена песнику Александсру Лукићу ( види заглавље, тј. једну од Лукићевих успомена из Шпаније, 2011)
______________________

Александар ЛУКИЋ

У ВАГОНУ РОЗАНОВА

ПРИЗИВАО сам воду мутну, пенушаву и чуо лелек у магли
на оној другој страни где се уздиже брег и гробље. Дувала је кроз
мене промаја, јер сам отворио све прозоре. Чинило ми се да сам
најусамљенији. Умочио сам перо у мастило и застао само
тренутак. Грудима ми прође дрхтај. Обележити папир
представљало је одлучујући чин. Крупним, незграпним словима ја
написах :
У ВАГОНУ РОЗАНОВА
Затим сам се завалио у столицу. Обузело ме је осећање
потпуне беспомоћности. ЗА КОГА, одједном ме обузе питање, ЗА
КОГА ЈА СВЕ ОВО ПОЧИЊЕМ? ЗА БУДУЋНОСТ, ЗА
НЕРОЂЕНЕ? Први пут сам постао свестан величине онога што
сам отпочео. Знао сам да је немогуће саобраћати са будућношћу.
Чак ако будућност буде личила на садашњост, нико ме неће чути.
А ако се буде разликовала од ње, моја ће мука остати несхваћена.
И тако сам дуго и тупо гледао у папир. Беше чудно што сам
изгубио не само моћ да се изразим него што сам заборављао и оно
што сам недавно видео. РОСНУ ПАПРАТ. БУЈНУ. Писати је
лако, веровах, као што папрат прогута шуму. За ово сам се
припремао годинама, ни у једном тренутку није ми падало на
памет да би ми било потребно ишта друго осим храбрости. А време
је пролазило и моја је глава била празна као коверат. Ја нисам
примећивао ништа до белину странице испред носа, поплаву
тишине. Нисам постављао себи питања колико је сати; чуло се
звиждање возова које је одјекивало час ближе, час даље, ноћ је
истицала размаке, размаци сећања, помислио сам на све оно што
сам прећутао и сакрио чак и од себе, и угледао ВАГОН
РОЗАНОВА. И пошто сам до недавно путовао углавном у брзим
возовима који су то само по цени подвоза, одлучих да пређем у
ВАГОН РОЗАНОВА…
Ушао сам, дакле, у ВАГОН РОЗАНОВА, као у какву
подморницу и учинило ми се да никад више нећу да изиђем. А
ВАГОН беше скоро полупразан. Ако не рачунамо Розанова – то
црвено лице, скоро ружно. И косу – боје ватре и накострешену,
АЛИ НЕ КАО ПЛЕМЕНИТИ „ЈЕЖ“ (МУШКА НАРАВ) , ВЕЋ
КАО НЕКИ УСКОВИТЛАНИ ТАЛАС, ПОТПУНО
БЕСМИСЛЕНО… Лепота тог лица зрачила је из погледа и
осмеха. Розанов се осмехивао некоме (или нечему) у
даљини…Сасвим неочекивано и као за себе, почео је да прича о
верности Богу, од свега сам разабрао неколико речи ( “ И само ћу
плакати над собом“. И ја заплаках. Гушио сам се мислећи на све
оно што нас је снашло и што тек предстоји. СУДБИНА ЧУВА
ОНЕ КОЈЕ ЛИШАВА СЛАВЕ! рече Розанов. И почех да пишем,
преплављен прошлошћу. Ја нисам чувао прошлост, други су је
сачували за мене, а кад не буде било оних које понекад сусрећем,
особа са неизлечивом чежњом која се преображава у болест једног
новог почетка, вратићу се прошлости…
Моји синови су они који ће писати после мене о оним стварима
за које ја нисам имао довољно смелости…
37. Washington st.Washington st..
Concord
New Hampshire 03301
U. S. А.

=========== Извор: прва Лукићева публикована књига У вагону Розанова, 1987.
* а) “ Мајмунски род је измислио Ремизов по узору на руско масонство. У њему је био Блок, сада је Кузмин, музикант Великог и слободног мајмунског дворца, а Гжебин – он је мајмунски кум и у том реду је у чину и звању вржиоца дужности у гладно и ратно време.
И ја сам примљен у ту
МАЈМУНСКУ ЗАВЕРУ (подвукао А. Л.). – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – — – – – треба да ти кажем још и то, да мајмунски народ, народ дезертера из живота, има правог цара. Заслужног.“

б) “ Као што крава једе траву, тако се изједају књижевне теме, излижу се и истроше методе.
Писац не може да буде ратар : он је номад и са својим стадом и женом прелази на нову траву. Наша велика мајмунска војска живи као киплинговска мачка, на крововима – „независно“.
Ви идете у одећи и дан вам пролази за даном, у убиству и у љубави, ви сте традиционалисти.
Мајмунска војска не ноћива тамо где је ручала и не пије јутарњи чај тамо где је спавала. Она је увек без стана.
Њен посао је стварање нових ствари“ (подвукао А. Л. )

( Види у књизи В. Шкловског ЗОО ИЛИ ПИСМА НЕ О ЉУБАВИ, СКЗ, Београд, 1966, стр. 42 – 44)

ЛеЗ 0006372

Advertisements

1 thought on “Мајмунска завера*”

  1. Поштовање, ја сам Бојан. Имам своју страницу Река Пчиња и њена природа, имам доста слике, и активно се трудим да прикажем овај крај што боље. Ако желите да остваримо неки контакт или размене слике послаћу вам линк странице.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s