из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Победник међународног конкурса „Мрав на глобусу“.
Свет без мене
И на наше очи ево пробија корито
прекрасни нови свет, већ без нас
Алексеј Петрович Цветков
Неодбацив – за Харков, Кијев спремљен –
од бесмртности примам радост врелу:
ко Евгеније Борисович Ијевљев
у поднебесном да васкрснем селу,
где, неповерљив, (свет гордошћу мери),
са сланом сузом, самцит у свом несну,
кроз пукотине дозреле вечери
пробија славуј немогућу песму.
Тек што догоре брилијантни бели
рибњак, пун звезда у сребрном сјају,
о мени песме сеоски анђели
удрвењено, свечарски, певају.
Ко невенчана невеста прелесним
лудилом своје слободе и славе,
просјајем сињим, очито небеским,
опрска мене застакљена плавет.
Све до црнила каљеном немошћу,
стиснув шупљине сред груди, ко туђих,
мрмљам: кћерчице, беспризорну гошћу
што изиграваш поред врата? Уђи…
Ал кад се тихо напатимо овим
судбинским путом (да нас обесмрте)
по листићима Нострадамусовим
не препознавши о себи ни црте,
иза последње међе заоране,
мамећи, надом окаснелом пренет,
букти – обећан, широк, на све стране,
заслепљујући свет – али без мене.
