Архиве категорија: ретка библиофилска издања

Из разговора са Јагличићем

Бранећи се, ја браним првог и последњег човека на земљи. Ко то не види, тешко да је ишта видео. А ко то види, земаљски вид му и не треба, као Хомеру, Луису Борхесу или Вишњићу

Јагличић
Јагличић

(Из личне фото архиве)

Владимир Јагличић (1961), песник, приповедач, есејиста, антологичар, преводилац, добитник је награде за родољубиву поезију „Одзиви Филипу Вишњићу”, коју додељује Задужбинарско друштво „Први српски устанак” из Орашца. Награђеном песнику објављена је збирка „Стуб”, која има три тематска циклуса: Дубоко, Стврднут ваздух и Беседа са душом. Уводна песма, о древном српском писму, носи наслов „Србица”.

Награда ће песнику бити уручена данас, на Сретење, у Марићевића јарузи, у Орашцу, на месту где је подигнут Први српски устанак.

Шта је данас родољубива поезија, којим се темама бави?

Ја у таквој поезији, данас, видим историчност и мисаоност најскупље запитаности о голоме опстанку човековом на планети Земљи. Мом, и твом. Јер, ако нисам мало човечанство, нико сам, и ништа. Бранећи се, ја браним првог и последњег човека на Земљи. Ко то не види, тешко да је ишта видео. А ко то види, земаљски вид му и не треба, као Хомеру, Луису Борхесу или Вишњићу.

Често нам замерају да поразе славимо као победе. Живи ли српски народ у историјским заблудама?

Наш народ се бори, колико је то могуће, то је све. А да би човек опстао и остао човеком потребан је свакодневни надљудски напор – од првог плача, до последњег даха. Заблуда је да се може живети лако, лако се може само умрети.

Србија је много пропатила у последњој деценији 20. века. Има ли ту и наше кривице?

Уз толике погроме? А онда – у дим: највећа библиотека на Балкану, Милошев конак у Крагујевцу, преко сто цркава на Косову… И није више питање да ли си крив, то, изгледа, сви знају унапред – него докле.

У којој мери дневна политика утиче на патриотска осећања?

На то уопштено питање свак мора одговорити понаособ. Не постоји ниједан текст којег бих се одрекао. Ако сам се мењао, трудио сам се да пишем све боље.

Наш однос према историји је немаран: старе културне споменике не одржавамо, нове не правимо, војничка гробља су нам запуштена, страдале у ратовима не пописујемо…

Оно што држава не може, или неће, бележе, пописују и чувају најбољи српски песници. Ми морамо предњачити у тој врсти часности, а држава – кад стигне, ако икад. А шта она ту и може? Да потроши неке паре, на којекакву булументу… Није случајно да се и језички, и мисаоно, наша поезија у последње две деценије, како ја гледам на ствари, подигла. Још је лепше да се тај раст, и след, могу лако пратити од Вишњићевих времена до данас. Посао уметника је да збере и сачува оно што су други олако расули, да оваплоти разорено, на видело изнесе непримећено, да воскресне заборављено – све то на дубоко личан, непоновљив начин. Један Малеров пријатељ је хтео да обиђе прелеп језерски крајолик у месташцету у којем је Малер летовао. „Само изволи”, рекао је Малер. „А ја сам све то већ компоновао.” У вези са вашим питањем, изгледа да у том важном послу није чекао никога, па ни државу. Али је зато за државу, радио, шта оно беше: дириговао туђа дела. За шта му је, сигурно с правом, у Бечкој опери дигнут и споменик.
______________Извор: Видети више:http://www.politika.rs/rubrike/intervjui-kultura/Svakodnevno-umiranje-na-rate-VLADIMIR-JAGLICIC.sr.html

МАЈСTОР НАД МАЈСTОРИМА / Белатукадруз

Дуд пљуцка на прошје и на пећ за хлебове; у пећи дрема мачак боје пепела. Жут багрем је процветао, и плав. Кревети за рани расад црне се, као прошје. Гране смокава умотане јесу, и жбуње, рибизле, у мреже од губарове свиле. Гугутке у кафезу као да су скамењене. Гугутке на бресту и грлице на дивљим орасима преду од сребрне свиле успаванке за жабе испод старих ћерамида на крову.
Светлост на разбоју тка ћилим, мотиве: капије црне и затворене, јаросне ћутљиве старце проћелаве; ћуране и по неко јагње…
Мајстор над мајсторима блене
у пробушене шерpе, лонце и стабла јабукова.
У сенке дрвећа, и сенке преминулих што се враћају преко пустих градина, као сенке облака… На тавану је, на отпаду неписана историја племена осуђеног да ишчезне…

*
Змијска кошуљица,
витки и прав и сув и дуг штап од леске,
удица за пецање црвенперки, и кленова,
шибица пуна мува без крила,
шибица пуна трутова,
шибица пуна ливадских скакаваца,
шибица пуна црних попаца,
чеп од плуте;
путањица испод гробља;
беле трешње;
поздрав чешљугара;
поздрав шљунка, сврачка;
тополовог лишћа лепљивог;
одблесака бреза и спрудова –
све то вреди дукат мали!..

*
Вечни жубор тог непрестаног отицања и уливања у далеко и бескрајно море ме задивљује, као спокој у полусенци врба каменова у плићаку балавих од алги.

Кристална треперења, цвет дивљих трешања или зове, хмеља, низ који се стропоштава кликтај чешљугара или жуне; мукање брегова; шапат матице; шиштање белоушке, или фазанке на гнезду у врежама купине на обали; крекет из бара; или брујање жица крај пружног насипа; штектање сврака; рушење обале;
ушивање поруба хоризонта свиленим концем препелица;
треперење оскоруше – на каквом тајанственом инструменту и ко ствара те удаљене мелодије, заносну музику?
Само небо?
Шта у ствари ми чујемо?
Хармонију која опчињава и богове?
Јер то није тишина.
Рибе весело искачу – пљас! – и поново роне.
Толико је концентричних кругова на површини реке пред сутон
да их још нико није пребројао.
Узвишени делови универзума оглашавају се на најзабаченијим местима.
Муљ до колена жмрћка, изражава се
мехуровима једне божанске и неописиве аналогије.

*
Мајстор над мајсторима бос гази по муљу до колена,
по звездама које су најближе, најдубље, најмуклије.
Улази у сфере свих покретних звезда, у најсавршеније песме које се међе са типшном… јер он је скренуо са свих путева, пре свега са оних мрављих, и није упао у мрежу времена, бројева и мера: он гази кроз све дубљи муљ, и споро извлачи једну ногу па другу,
из сфера и загрљаја најближих звезда, и из спобности да не буде оно што је…

*
Он је свет гледао кроз истините прозоре, кроз прозоре који нису направљени сами од себе. Кроз прозоре које је направио мајстор који има своје незаборавно име и презиме. Дружио се са првим унуком тога мајстора и од њега је научио да гледа кроз нелажне прозоре. Видео је – сенке, и земљу офарбану опалим плодовима црних дудова. Дворишна стабла воћака окречена. Бела, бела као мноштво питомих белих зечева. Видео је зумбуле и зеленкаде, шебој црвеножутих цветова, гроздове жутог багрема…
Растао је и појачавао осећај који је стекао гледајући кроз истините прозоре…

Није згодно замерати се.
Кроз пар стаклених црепова на крову
видео је беле коње, анђеле, врхове планина
и Бога како нестаје на сантама леда
у плаветнилу бескраја океана.

Разговарао је изван света
са својом сопственом утваром, Богом.

Мајстор над мајсторима је све, а ипак је непотпун.

Бојао се помрчине као сасвим мали, јер му је она сасвим огољавала душу.

Није рођен за трговину, политику
и религију, ни за збуњујућу прљавштину
лукавства придобијања и завођења клијентеле.

(Из књиге Мирослав Лукић : КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ: одабране песме. – Editions Sectio Caesarea, Paris : Frajburg : Беч, 2001. – Библиофилско издање песникових пријатеља у расејању. Друго издање, штампано у 111 примерака. Распродато. – 106 стр.; илустр.; плус Каталог „Уметности махагонија“. – стр. 76-79)