Архиве категорија: Револуције руше

ЗАШТО НЕ ЗАБОРАВЉАМО МРТВЕ?

101. страница наведеног издања

ЗАШТО НЕ ЗАБОРАВЉАМО МРТВЕ?

Где су сада оне девојке са житних поља, пропланака,
са салаша, чије је лепе листове миловао овас,
папрат, да би их затим повели са собом,
обешчастили их и у повлачењу побили?
Где су их закопали? На вучјим гробљима?
Шта кажу старци који су асистирали укопу
фамилијама које трагају за костима својих
у мрачним засеоцима, по урвинама и шумама леске?
Где су сад те девојке које је завођење
заслепило као полет валцера,
што су се брзо приближиле усијању,
а још брже јамама без дна?
За{то не заборавqамо своје мртве?
Зато што је то уживање у злочину,
мајушно у поређењу са илузијама
које су надвладале, тако се чинило,
и превелико у појачавању кривице!*

 

 

_________

* =извор:  Александар ЛУКИЋ ФАРМА ПОСКОКА  Сабране песме, 1986 – 1991, стр. 42.

Advertisements

БРОШ / Александар Лукић

Душо моја, рекох ли, мајушни инсекту, сакривен у крви и месу, ко ће стићи до тебе?

ФАЈРОНТ БЕЛОГ РУБЉА
Биће да је то било на обали Дунава,
румунског сеоцета, гоблену природе.
Опрано рубље за свадбеном ноћи
лелуја окачено по жицама дворишта.
У мојим мислима,
испречене наге купачице, вапе
за друштвом на развалинама
прикљештене рубом
потопљеног насеља.
Душе непостојаних предака
падају по нашим телима,
гар догореле ватре једва да је то био.
На тој обали се затекох,
у овом опскурном часу
пријатељу.
Ти мора да постојиш негде.
Због тебе ветар њише бело рубље
обзнањујући пљеском фајронт.

ЗЕМАЉСКИ ПОСАО
Копање руде, или пак штројење вепрова,
сеча хиљадугодишњих стабала у шуми,
кошење траве пред кишу уз јеку громова –
без изузетка мрзим, али ме вртача
простих занимања не пушта из себе.
Мрачни сине окупан у зноју
истрајавај на властитим мукама.
Крцкај у миру дневницу.
Харфа нек цигуља.
Тешки су земаљски послови.
Девојче са гргуравом косом,
међу паљевинама храма проси
милостињу. А ко влада законима?
Са грудима мањим од песнице,
девојке са пеном у углу усана,
овде сам – приђите срне моје.

БРОШ
Брош борове смоле са стабла виси
о танком концу а у њему инсект удављен.
Између стена и облака на ивици литице,
лелуја ваздухом преслица уметности
саме по себи, а ја понесен шетњом
стигох пред њу.
Ни славуј, ни кобац, а докле се успех?
Душо моја, рекох ли, мајушни инсекту,
сакривен у крви и месу, ко ће стићи до тебе?
Можда ветар млак, или девојка уплакана
у часу кад разбије крчаг на извору,
расцветан цвет млеча, будућа Герника ливаде –
прозорчић за којим жудиш, пупољак пролећа?
Берачице малина одвешће нас на гозбу
где тужне певају наге певачице,
о нашем животу насред хана,
на педаљ испред носа увијајући се у струку
безобразно. Кожа њихових тела недај да нас
опчини то је само масна земља на ђоновима
ципела старих удовица.
Ускоро ће ноћ и запеваће сенке за брдима,
огласиће се птице и инсекти, певај и ти о себи.
Тесна колиба грли своју тужбалицу.
Откриј ту музику смртних бића изван Бога,
малени инсект жедан и заточен у смоли
слика је и прилика стварности око тебе.

= извор: три песме из књиге Александра Лукића САВРЕМЕНИ УШКОПЉЕНИЦИ. – Ваљево, Интелекта, 2010, стр. 13 -15

Babin Potok: Postao doktor uz petrolejku | Srbija | Novosti.rs

ŠKOLOVANJE i studiranje proteklo mu je mukotrpno, ali mladi lekar Slađan Mitić (28), iz prokupačkog sela Babin Potok, koji već četvrti mesec stažira na ortopediji prokupačke bolnice, uspeo je da ostvari svoj najveći san. Da u roku završi studije na Medicinskom fakuletetu u Nišu i sada kao lekar opšte prakse tvrdi da upornost pobeđuje sve nedaće i da je primer kako se u životu treba boriti.

– Iako sam u srednjoj školi bio odličan, čak i đak generacije, na prijemnom ispitu za Medicinski fakultet imao sam problema sa jednim predmetom, zbog čega sam prijemni polagao čak tri puta. Ali, nisam odustajao i na kraju sam upisao fakultet koji sam završio sa prosečnom ocenom 9,2 – kaže Slađan, i priča da je njegova ljubav prema medicini pobedila sve nedaće.

A njih je, u dosadašnjem životu, imao čak i previše… Jer, rođen u Sloveniji, odakle je sa roditeljima i dve godine mlađom sestrom izbegao 1991 godine. Mladost je proveo u nedovršenoj kući bez struje, vode i drugih pogodnosti koje donosi savremeni život.
OBEĆANJE PRE šest godina iz Distribucije su obećali da će im priključiti struju, a to se do danas nije dogodilo. Međutim, Slađan ističe obećanje predstavnika prokupačke distribucije da će im pomoći da uvedu struju.

Babin Potok: Postao doktor uz petrolejku | Srbija | Novosti.rs.

*** / Фернандо Песоа


Допире кроз магловити дан нешто из заборава,
Наилази нечујно, свечери, погодна прилика за губитак.
Успављујем се, без сна, под ведрим небом живота.

Узалуд ми говоре да поступци имају последице.
Узалуд ми је што знам да поступци носе последице.
Узалуд све је, узалуд све је, узалуд све је.

Кроз магловити дамн ниоткуд не допире ништа.

Расдо бих сада на станици сачекао
Да возом из Европе стигне најављени путник,
Радо бих сишао до пристаништа
Да видим како долази брод и да ми свега буде жао.

Не наилази с вечери никаква погодна прилика.

Препев: Јасмина Нешковић

Utopile je Rusalke / Treće oko

Za rusalnu nedelju vezana su mnoga verovanja i predskazanja, a naročito priče o njenoj surovosti prema onima koji se usuđuju da prekrše duhovnu tradiciju. Slučaj postradale Milanke iz Negotina nije usamljen, ali je specifičan. Devojka nije verovala u moć nečastivih, pa se bez straha upustila u neizvesnu borbu iz koje nije izvukla živu glavu. Ispovest njene majke je bolna i dirljiva.
Jovana Marinović iz Negotina rođena je gotovo pre šest decenija u Rudnoj Glavi. Tamo je provela detinjstvo i tamo završila četvororazredno osnovno školovanje. Kasnije je, uporedo sa roditeljima, radila teške poljoprivredne poslove i čuvala stoku po padinama Velikog Krša. Jovana je, i pored tih poslova, uspevala da redovno odlazi na seoske vašare, zavetine i proslave svake vrste. Nije bila od onih zatucanih i zaostalih devojaka, već je uvek bila u središtu svog omladinskog okruženja. Naravno, u to vreme i za te godine, a radi se o sredini pedesetih, kada je imala petnaestak godina. Jovana je volela običaje svog kraja, a od starijih je često slušala o raznim ovozemaljskim i onozemaljskim demonima i silama koje se mogu susresti na raskršćima, guvnima, utrinama…
Videti više:
http://www.treceoko.novosti.rs/code/navigate.php?Id=182&editionId=13&articleId=64

…jedno lažljivo vreme – Duško Kovačević

WS: Kako Vam izgleda ovo u čemu sada živimo?

Kao nešto čemu se nismo nadali. Lično se nisam nadao da ćemo posle pada Miloševića da vidimo kako se pod okriljem tranzicije događaju neka čuda koja su, najblaže rečeno, nepristojna. To se zove „legalno otimanje“ i „legalizacija krađe“. To što sada čovek može da radi šta god hoće ako dobro laže, bio je povod da napišem „Generalnu probu samoubistva“. Zato ima podnaslov: „Malo gorka komedija o laži“. Mislim da je ovo jedno lažljivo vreme. Sad, da l’ ćemo mi pohvatati lažove, to je druga priča.
B92

Videti više: Intervju: Dušan Kovačević:
http://novosti-iz-bkd.blogspot.com/2009_02_15_archive.html
ПЕТАК, МАРТ 13, 2009

Kako to sve mogu isti ljudi? / Predrag Čudić

(odlomak iz teksta objavljenog u časopisu HERETICUS – za preispitivanje prošlosti, Vol I (2003), No 1 , str. 57-65; 64).

Simbol Vrtloga

….. Stubovi Miloševićeve kulture i dalje su stubovi naše kulture.? Da li je to moguće? Da li je to, možda, antinomija? Ili, čak, oksimoron? Svi pisci, stubovi Titove i Miloševićeve kulture i danas stoje kano klisurine! Sve je bilo naopako, sve treba menjati, samo njih ne dirajte!
Više od četrdeset godina očekivao sam velike promene, znajući da one moraju doći, jer velika opsena i opsenari skupa s njom moraju pokazati svoje prazno lice, znao sam da će to biti jednog dana, ali nisam znao da li ću to doživeti. Pisao sam, sve što sam pisao pisao sam uprkos repre4siji jednog totalitanog policijsko-političkog morala, naravno, onoliko koliko su mi to moje mogućnosti dopuštale. I onda sam kao svaki čovek , pun slabosti pomislio, eto, dolazi to vreme kada će se pokrenuti pitanje novog vrednovanja, kada će šisci, štićenici države, najzad biti prepušteni sami sebi., kao i svi drugi valjani pisci ovog sveta. Avaj, država je prestala da brine o njima, ali njihovo ustrojstvo subordinacije ostalo je u nekoj vrsti neformalnih grupa, okupljenih sad oko neke državotvorne ideje, nacije i vere, ali najvećma oko zemljačkih zavera (Hercegovci, Bosanci, Crnogorci, Prečani, Moravci) svi se oni bore za književni tron.
Sada kada je najlakše nabasati na muzu u nekom urušenom manastiru, u nekom manastirskom vrtu, podrumu ili vinogradu, tu i ogrezli ateisti, mislioci marksističke prakse najlakše nadju božansko nadahnuće. Bogotražitelji su zaboravili Tita – mislioca ravnog Hegelu! Zašto su bogotražitelji zaboravili Tita?! Zato što je Tito zaboravio njih, oni mu nisu oprostili smrt. Bogotražitelji sada traže Boga – za sada će potražiti našeg Boga, a potom ako stignu o Sveopđteg! Tako treba! U međuvremenu toliko lepih priznanja. Kakav švindleraj! Mnogi versko-sonetni radnici uteruju svoju viziju u sonete.Ali to je, vere mi, Sizifov posao!……
Zar ne bi bilo divno da neka buduća književna lustracija svim piscima antologijskih pesama o Titu (ima ih na desetine), zabrani da deset godina objavljuju bogotražitelne, religiozne pesme i ispovedaju svoju novu pesničku veru?
Neka pišu do mile volje, ali nema objavljivanja, bato!

АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА Р. В. Емерсона, изабрани есеји на српском

Ових дана је објављена књига преведених изабраних есеја Ралфа Валда Емерсона на српски, у избору Мирослава Лукића. Издавач ове књиге је агилни пожаревачки издавач Едиција БРАНИЧЕВО.
Видети опширније чланак у београдској ПОЛИТИЦИ.
POLITIKA. Kulturni dodatak.18 jul 2009, str. 11

Мирослав Лукић. Дворска библиотека

Краљ Александар Карађорђевић је повезао храм и двор. У  цркви дворској неки официр тзв. шумски ослободилац Београда пуцао је; остало су трагови метаака; оштећење. Пуцао је у Бога…