Архиве категорија: Препоручени чланци

СПОМЕНИК КЊИЖЕВНОЈ НАГРАДИ “ГОСПОЂИН ВИР” / Александар Лукић

13. март 2016. г. (Снимак "Заветина", Г-ђица Ана Лукић)
13. март 2016. г. (Снимак „Заветина“, Г-ђица Ана Лукић)

Са кожним обољењем на лицу

за влажних дана- пресуду тркеља

Директор за… Где си ба! Cavalleria rusticana

титоистички син. Учкур старих гаћа

везан у чвор, како каже кума Гита.

Каква књижевна награда, који курац,

какви бакрачи, из соца цедите соц:

мислите глупи другови – њоње

незнају куд циљате. Ха,ха,ха!

Даду ли вам дадину кокошарску

укидај машкараду одмах: јебите

се скупа. Реликти реакције – цврц.

Пет година толеришемо тираду,

дишући у смраду пете колоне.

Е, па ево вам ђока, видите: загуљен.

Свирцензи курцензи манифест

безданих духова нек се носи…

Катастрофа! Катастрофа!

И каква је то књижевна награда

„Госпођин вир”: нула нулића*.

Гледе другова јемче једногласно: шупље говно.

Ванредна вашка са ФДУ-а пише петитом

име и презиме подвлачећи звање на дну

плаката за локалне приредбе: овдашњи проф. & син.

Западносрбијанска варијанта по мајци,

а по оцу тврда комунистичка сорта личка

како да разуме и објасни појам “водопус”

песнику заступнику идеје превредновања пред Богом

кад не познаје основу народног језика,

вајни енциклопедист,

да би једноставно одговорио: кравља пичка.

Орган из кога са висине пршти урин.

Метак у цев па на посао, ба: прекини срање.

Делујем јаче од свих преса чим сам доведен

поново у приправно стање: књижевност Срба

не мери пропозицијама конкурса писаним курца ради, но….

Џаба Винавер! Бездани дух. Окачите награду свињама о реп.

Не зезајте актуелну већину. Нас лично.

Полицајаца заветованих ћутњи

има више од печурака у шуми за кишом.

По традицији ми смо: браћа по крви.

Сви за једног, глава за главу. Од Симине улице.

Дерогирај конкурс. Поступак ништа не кошта, и не боли.

Чик да видим ко се вређа: јебаће тај јежа у леђа.

О налогу извести телеграфски кратко преко књиге – баста.

Моју причу након студентског бунта казану

због деморалисања опозиције у васпитном духу

већ си чуо. Оно вреди поновити је опет, и опет,

јер волим да слушам свој глас: као снајпериста

из резерве са крова хотела “Москва” нишаних

опозиционаре као бикове право међу рогове,

приљубљеног образа уз кундак пушке чекајући

наређење главнокомандујућег: скењај говна!

Пре но опалиш престани са  дисањем – упутство

правила службе о руковању оружјем: пун погодак.

Месецима тренирах ту вештину у Титовој гарди.

Да се није умешао међу студенте Патријарх Павле

кикирез подигнут на ограду чесме да бунтовнике смири

ко зна докле бих догурао? Жалосни мантијаш!

Контај наравоученије: Јебеш “Госпођин вир”!

Ту смо да разбуцамо плитку материцу.

Српски речено, одсад њом бришите дупе.

Преостале бронзане статуе дајте Циганима.

Нек претопе легуру у корисне сврхе.

Солите памет међу собом, ви,

српски ренесансни духови.

Ми следимо сјај начела традиције

угледних награда – недвојбено НИН.

То вам дође као моје посвећено чишћење

ратног очевог трофеја пиколо пиштоља “берета”

одузетог италијанском генералу за самоубиством

у црногорском затвору поткрај Другог светског рата.

На канцеларијском столу: свако јутро

расклопим па склопим пиштољ за по сата.

Делови се сјаје изгланцани под длановима

мојим као кваке начелникових врата.

Рефрен за рефреном стилизује монолог

апаратчик наливен вотком Стаљинке из пљоске:

Славнији је мајмун Ћита од добитника признања

„Госпођин вир”. Чуј: Мирољуб, Саво, Вук и Ђорђе

опрем добро! Не терајте даље да сводим биланс.

Ништа ништи ништа. Чешали се бикови о стубле.

Шта се после десило: говно се обесило. Смрди у ваздуху.

Како се обесило – тако је и треснуло. Што би рекли странци: овер.

У години објаве конкурса награде “Госпођин вир”

први ју је начео моралисањем г. Предраг Чудић**,

алармирајући општу узбуну у културној јавности –

ничим изазвану хајку, не слутећи како може кренути

спрдање за њим – дични директор: свевремена присутна

гњида – кичма система Где си ба.

Шта да кажем, да се уместо будала не постидим: старим.

Делимично протраћене године вичу за нама. Заувек вичу

око нас. Умирати у тишини: то је лепота. Непоражена лепота.

Крв речи сажима: тестамент. Мото писан у стилу манифеста.

Fiat iustitia.
Време без духа стоји укопано у месту

Шниране цокуле постројене у чети.

То нису празне приче: неодређени идиоти.

Државна школа. Програм писан за школарце.

Лепота има смисла и онда кад је нема

кад сакривена у соку пупољака трњина ври,

уопште гледано кад не мари за доба – одакле да букне.

Испод површине језера пред сутон:

лепота светлости исијава из дубине.

Несавладив је живот. У име лепоте,

он се тараси људске прљавштине

кад свршава – бездана уметност тријумфује.

“Госпођин вир” вртложи муљ и

труње јучерашњег дана упија.

Свагдашња лепота њене снаге

не шкоди. Чим постоји, чим избија

силом древне чистоте. Лепа змија

скотурена на спруду примитивног

глобуса од камичака врелих.

За педаљ подигла главу над телом

из строгог центра круга: песников суд

сикће бескрајно оспоравајући божанства.

__

Бронзана статуа, знак препознавања  књ. награде "Госпођин вир"
Бронзана статуа, знак препознавања књ. награде „Госпођин вир“

* (Књижевну награду „Госпођин вир“ основали су  почетком 2008. године Центар за културу и Едиција БРАНИЧЕВО Пожаревац. То је – пре свега – антибирократска, годишња награда; додељује се за најбољу књигу поезије, роман, или књигу есеја/огледа. Награда се додељује првенствено појединцима који се у својим делима суочавају са  умним и духовним напором, мистичним искуством и песничким лавиринтом. Награда  се додељује ауторима који  „умеју да оживе наше дубине, да сиђу у мистичне вирове  и да по цену напора  целог бића дају дело које има и сву драж новине, па и оно смешно трзање збиља живих нерава, збиља сапетих спрегова“.Одлуку о награди доноси  жири састављен од 3 члана. Одлуку о добитнику награде жири саопштава у другој недељи априла, а награда се додељује у другој недељи месеца маја) у оквиру књижевних сусрета Бездана уметност.
                За награду конкуришу наслови објављени у току 2009. године. За награду „Госпођин вир“ могу конкурисати писци који пишу и објављују на српском језику, без обзира где тренутно или стално живе.
Награда се састоји  од скулптуре, рад академског сликара Драгише Милошевића и новчаног дела.
Дела за ову награду могу предлагати  уметничка удружења, издавачи, књижевни критичари, појединци, као и сами аутори.
Образложене, писане предлоге уз обавезна 3 примерка објављеног дела треба доставити  до 31. децембра текуће године, на адресу: Едиција БРАНИЧЕВО – са обавезном назнаком «За конкурс – Госпођин вир»)

** «МУШКА МЕНСТРУАЦИЈА»

Болест позната у североисточној Србији по имену «Мушка менструација» лечи се, кажу, очас помоћу бајалица. Младунци мишева удављени у зејтину (у коме одстоје четрдесет дана) древни су лек у истим крајевима за лечење алкохоличара. По две капи тога лека дају се болеснику на дан у року од две недеље и захваљујући тој терапији човек батали алкохол. Савремени човек у овакву врсту лечења не верује, али у томе каткад и лежи трагедија човека. Како се лечи једна друга «болест» наше културе и књижевности, познатија под именом «инфлација награда», може се видети у тексту Г-дина Драгана Богутовића „Шта је писац без колајне“ вођеног са писцем, Г. Предрагом Чудићем. У том тексту подвргнуте су беспоштедној критици 337 награда у Србији. Разговор има смисла и остао би у племенитом настојању саговорника да се на крају није свео на исмевање и ругање једне тек основане и још увек недодељене награде „Госпођин вир“.
Чудић „Госпођином виру“, посвећује верујем не случајно несебичну пажњу, две недеље након објављивљања огласа о награди. Ажурност новинара „Вечерњих новости“ и писца, дојучерашње екселенције да «вреднују» још недодељену награду, мора се признати, увесељава. Који је мотив? Чему и у које сврхе служи сумњичење и дезавуисање унапред једне књижевне награде? У име кога врле јуноше кривотворе чињенице из огласа о награди? Чудић у пропозицијама о додељивљању награде поред „изазовности имена“ трага и за «плитком материцом» награде, те књижевне сусрете «Бездана уметност», покрштава у „Бездан уметности“, а цитат из пропозиција о награди не цитира коректно, већ по властитом ћеифу. Што је још тужније, писац моралиста не зна ни о чијем је цитату реч. Не сматрам за неуместан савет, препоруку, новинару и писцу, да посете најближу библиотеку и упознају се са цитатом једног од значајних писаца међу Србима. Учење не боли, а и што шта о моралу код истог писца могу пронаћи. Најпосе, конкурс о награди није објављен „у једним новинама“ , већ у културном додатку „ПОЛИТИКЕ“, 7.06. 2008. Уз екселенцијине „савете младом писцу“ проглашене за „заједничко добро“ од стране новинара, додајем питање: да ли је могуће да разуман човек не зна шта му ради лева, а шта десна рука? Како се лечи болест трагача за «плитком материцом», писцу ових редова није познато, но као јемац књижевне награде «Госпођин вир» зна да се «Мушка менструација» лечи очас – бајалицом.

========= извор: Из новог рукописа песника „Псовка“ (почетак 2015)

Advertisements

СТАРО ГНЕЗДО / Александар Лукић

Грозд из нашег винограда (Врата Звижда)
Грозд из нашег винограда (Врата Звижда)
СТАРО ГНЕЗДО

Цилик ластавица са обале мора пристиже,
схвати ту песму. Пронађи јебени смисао.
Мајушне птице црног перја имитирају
тела покојника у закопчаном оделу.

Узенгије електричних стубова,
придржавају грм бугенвилије расцветаo.
Игла реже исту деоницу арије
покварене грамофонске плоче.
Не помишљајте браћо моја на мене.
Псујте акрепе – сопствену стопу.
Ако би Бог праштао сваком,
тад псујте рециклирану стварност.
Па за њом право у клоњу.

Ствари падају мимо Божије речи
на земљу. А где би другде?

Осмотри каква стара гнезда вребају
испод греда балкона у суседству,
од пљувачке и блата скорела
тврђа од шоља дојки црнкиња са плаже.

Међ маказе за шишање руна вуче живот.
Разбојник врда од истине.

Птице канцелари – ложа писаца
збијена на малом простору
јалову скалу усклађује у строфу.
О, ви курчевити тврдокорни фосили
чему служе трикови: сипања фекалија по глави.
Кофа виси обешена на калићу.
Тањири гљива приљубљени
о остарела стабла врба из мрачне шуме
нуде видиковац залуталом незнанцу.

А ви ластавице стара гнезда
насељавате до смрти.

= извор: из нових рукописа

ЈЕГУЉЕ / Александар Лукић

Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација "Заветина" (У трагању за местом погодним за Музеј Заветина)ј
Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација „Заветина“ (У трагању за местом погодним за Музеј Заветина)

У години кад је СССР са земљама
варшавског пакта припремао
војну инвазију на ЈУ, током лета
ловисмо јегуље у кориту Пека.

Војни резервисти једу
месо јегуља незасито.

Рата не би, а од свега
јегуље платише цену
мобилизације.

Потом Николае Чаушеску и Јосип Броз Тито
договорише изградњу хидроцентрале Ђердап.

Наш мали град нуди излоге
продавница смештене пред носем
у јединој улици тог доба.

Обешене штрањке у излогу
локалног сарача зјапе: препарирани
ХХ век. До ње месарева душегубка
пушница смрдљивог димљеног меса.

Мрежа разапета међу две
дрвене тојаге пободене о речно дно
беше спона од обале до обале.

Још увек чујем паничне гласове мојих другова
аматера риболоваца: дижи мрежу.

Видим како трбух мреже израња из воде,
и како до малопре преграђена река истиче
кроз ситна окца.

Вренгије јегуља змијуљају уловљене у мрежи,
живи морски каишеви. Плашио сам се одрубљених глава,
пређица са рибљим очима.

Плашио сам се да ће нас јегуље напустити
за свагда.

Што се и десило. Хидроцентрала
се испречи као непремостива брана.

Куд нестадоше јегуље?
Посећују ли Понт?
= извор: из необјављених рукописа песника. (Нови број часописа ЗАВЕТИНЕ +)

Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација "Заветина" (Вражја црква близу Трговишта; мајстори, обнова)
Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација „Заветина“ (Вражја црква близу Трговишта; мајстори, обнова)

Необјављене песме / Александар Лукић

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 1
Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 1
ЗИМСКА ЈАБУКА

На ободу шуме незнанка
помишља на самоубиство –
сита света коме се ја радујем
плеше поред грана отежалим од снега.
За који час клизнуће преко смета
девојачко тело имитираће
зимске санке. Посекотину смета.
Ах, кад би то било привиђење?
Али, ветар стваран – фијуче.
Од његових удара пуцају стабла
премештајући около пахуље као робу
на рафовима. То је моје тело.
Мој пут, брег засут снегом
тек део мене у самоћи крштен
за тренутке бљештавих пахуљица.
Девојка са леденим сузама на образима.
Јабука која одолева ветру на грани
пева ником историју моје омражене породице.
То сам ја, писац, убица осредњости.
Девојка која нисам.
Фењер упаљен да утрни
светлост бакарних калемова
поезије пре свега и након свега
засут лаком покривком снега.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 2
Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 1
ТВРДО КОСМОПОЛИТСКО ГОВНО

Душа комшије у пролазу – трули кромпир;
шта да мислим? Прасице у тору кланице,
певах ти до скора. Кобасице у доколеницама.
Идеје европских сека перса – плесан скорео,
приморавају одважне да их намагарчи.
Имам оштру тестеру – не обожавам
ничију државу, савезе, штрајкове– отаџбину
поготову. Не ту ременицу. Не реденике,
кријумчаре; лудице наших злочина како изгледаш
покуњено сад, са кривим воланом сукње?
Жилава курвице, истрчала из ноћи. Владај се
благо према силницима, ако хоћеш наплатити
туђе часове радости. Диктирај цену.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 3
Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 3
БЛИЖЊИ

Шалитра џакова ред –
квака благајне неугледна
а, мало даље стругара,
дебла посечена чекају
зубе тестера да их докусуре.
Парница два сељака око међе,
беланац нарави на виделу.
Псовке по списку, цртају речима
крст овог света – ближњима…..
Из даљине сребрн талог
се јавља да ме удави,
ненаписана песма поља
хоће да разнежи туђина,
овде, на северу.
Истина моје вере није свлак света,
већ његово крваво месо; капуљаче,
маљеви, амерички конгрес, мулаткиње,
иструменти што мекећу попут коза.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 4
Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 4
ВРАПЧИЈА БАЊА

Тресетиште кључа, о, граде! Врућа лепињо.
Среда пијачан дан, везан на конопцу. Сплав?
Неиспричани манифести израсли као грбе
по стаблима где се не тако давно одиграо мегдан
а по свршетку, скотрљала се нечија глава низ стрмину,
као папуча по багремовом паркету.
Ах, колико мрзех правдати се теби граде?
Пулсирање тресетишта подсећа на астму.
Главне улице, зар само топле леје
нађубрене стајњаком. А иза излога ме неме
посматрају очи кобре наочарке.
На правди Бога песнице плаћеника
погађају ме у нос. Цеди се редослед
непојамних јунака.
Аqua pasaris? О, римљанине,
зар си морао забости мач свој у влажно
тресетиште? Велим да покуља одоздоле
ризлинг бање. Врели дах праотаца.
Спреге атома и ја црна чапља гацам туда.
О, граде стрпљив пред сливницима.
Исцурећеш иза насипа. Сјај непогоде
испариће у тмици. Гарави Цигани славе
венчања деце, јурећи по језеру
стидљиве лабудове што приликом полетања
пљескају крилима о површину воде.
Расту лишајеви, пеге црње
од ђонова ципела. У пени копњења,
у леси сплетених црвених глиста
нуди се обала.О, граде, ослушкуј
како тресетиште бућка у врењу,
избија пара из кур салона.
Aqva pasaris издалека
пре но јој приђеш –
опружена за гредом брега
лежи као цркнути манић.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 5
Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 5
БЕЛОУШКА

Напустише ме сви. За послом одоше куд који?
Строг, какав иначе јесам, дадиља скоро
вијам празном кућом, од прозора до прозора
зијам, назирући трагове утиснуте на стази
по прашини. Дух ове празне куће ме приморава
да личим на змијче – младу белоушку скотурену
у печком прућу. Одоше, моји синови и кћери –
одоше, одоше.
Откривати свет – срце несталног Бога.
Бљескање кућевних зрака, расипање крхке
антене. И ја у младости видех тај феномен –
како пада до свода, слушајући говор непознатог
спикера: „Вођа, вођа“ – кратак увод а реченица
шкрипи у микрофону.
Испод стакленика штуца струк.
Али, куда отићи из загушљиве конзерве?
На мах ме напустише моји драги
остављајући ми време погодно за читање
стихова или тесање дуга за чабар, будућу оставу
тврдих велија сира. Па, добор, кад је тако.
Самоћа суочава човека, са оним што заиста јесте.
Неурастеник, дебела жива салама пошла у шетњу;
убица – црна шљака посута посред пута.
Одоше синови, просци будућих невеста,
одоше на море; мисли могу против света
водити битку? Мале мишице мисли
куд могу човека да одведу?
Саградио сам што ми се дало. Из тескобе
самоће гори свећа, тројанске историје.
Одоше моји синови и кћери, одоше, одоше.
За послом или уплашени обасјањем ове куће.
Одоше, одоше. Аох, тужни часу: нада – то су само
слике пуцања стакленика у парампарче.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 6
Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 6
______________ Из „Архиве Сазвежђа З“ (прва деценија 21. века) (напомена уредника)

(ВИДЕО) Жене, стигла је оргазам вакцина!

ЊУЈОРК – Да ли бисте, зарад бољег сексуалног живота и јачег оргазма, и ви пристали да вам лекар у подручје у близини клиториса убризга инјекцију ваше сопствене крви?

Seksač (ВИДЕО) Жене, стигла је оргазам вакцина! Веровали или не, ово је нова револуционарна метода за лечење жена које имају проблема на сексуалном плану, посебно оних које су рађале или су с годинама изгубиле осетљивост.

Ендокринолог и стручњак за матичне ћелије, доктор Семјуел Вуд из калифорнијског Ла Јола центра за сексуално задовољсво , патентирао је О-вакцину за коју тврди да истовремено појачава сексуалну жељу и задовољство у кревету. Она се убризгава у такозвану О-тачку, смештену на самом улазу у вагину, у близини клиториса.

О-вакцина састоји се од тромбоцита из женине властите крви, а делује тако што подстиче раст и развој нових ћелија у најинтимнијем подручју, чиме клиторис и сама вагина постају далеко осетљивији на сваки надражај.

Иначе, убризгавање крвних плочица користи се у третманима подмлађивања лица, познатијим као вампирски фејс-лифтинг, а овај доктор је само исту методу прилагодио интимној зони.

– Ја не верујем у постојање мистериозне Г-тачке. Она И ако постоји, није физички опипљива. Зато овом третманом ми стимулишемо врло сензитивно подручје О-тачке које се налази тик уз сам клиторис. Пацијенткиње ме зову да ми се захвале, најчешће речима “О! То се зове оргазам!, похвалио се доктор Вуд у једној емисији.
Видео: http://youtu.be/zKQc8-WthDQ

Једна доза О-вакцине, која је још увек у фази клиничких испитивања, кошта око 1.500 америчких долара, а засад је доказано да њени моћни ефекти трају дуже од годину дана.

(ВИДЕО) Жене, стигла је оргазам вакцина! – Правда.

Борис РУБЕЖОВ (1949)

Из новије руске поезије, избор, превод и напомене Владимир Јагличић

Борис РУБЕЖОВ (1949)
Борис РУБЕЖОВ (1949)

Борис Григорјевич Рубежов родио се у граду Андижану (Узбекистан) 1949. године. Године 1966. завршио је средњу школу, а 1970. андижански Државни педагошки институт језика. Радио је као предавач на Институту, као преводилац у конструкторском бироу, предавао је енглески. И последњих година ради као професор – енглеског и немачког језика. Са енглеског је преводио и поезију. С породицом се 7. јула 2003. године преселио у Израел, где је објавио збирку песама „Лакше од ваздуха“.

Девето писмо Јосифу Бродском

Ко што бескућника не можеш покрасти,
тако те сад неће одвући ешалон
отуд где ниједне не плашиш се власти –
плашио се ниси ни „до“, уосталом.

И међ гаћицама боје морских вала,
сред сеоске паре, црвима у инат,
сада ти проничеш сваки сан, ван зала,
што је, за живота, недостижан примат.

Бесмртнији и од омиљених рима,
које уморно си листао, при крају,
оде Марцијалу, Сенеки – онима
који не успеше срце да издају.

1996.

…laž…

DOBRI su oni pisci, govorila je Isidora, koji hoće da muče svoj talenat. Nije dovoljno biti talentovan. Ti si talentovan, pa šta, možeš na banderu da okačiš svoj talenat. Moraš da ga mučiš ako hoćeš da stvoriš nešto. Ja sam svoj talenat mučio stalno, bio među onom grupom pisaca koji su sa svakom knjigom istraživali nešto novo. Nisam ponavljao obrasce koje sam otkrio – kaže za „Novosti“ književnik Miroslav Josić Višnjić.

Nerado i retko govori za medije, voli da vaga svaku reč, i smatra da pisci u knjigama dovoljno govore o svom vremenu, ali je pristao da bude gost naše redakcije i da za čitaoce „Novosti“ otkrije svoju životnu filozofiju i književna načela.

Svaka njegova knjiga, kako kaže, nastajala je iz nezadovoljstva prethodnom:

– Sada sam napravio knjigu „Baron iz šaraga“, kojom sam vrlo zadovoljan i verovatno neću pisati više ništa. U njoj je sve što sam od malih nogu do danas hteo da napišem – sva moja znanja, iskustva i osećanja. Prvi put sam zadovoljan, bez obzira na to što su one ranije knjige bile hvaljene i nagrađivane.

Bije ga glas da je prznica, čak se svađao sa jednim kritičarem koji mu je hvalio knjige.

– Nikog na svetu nikad nisam prvi ni opsovao ni omalovažio, ali ako je neko meni nešto uradio, duplo sam mu vraćao. I onda je Josić prznica. Nisam prznica. Normalan sam čovek i tražim pošten odnos prema onome što radim. To me Crnjanski naučio, govorio je: „Ne puštajte da vas omaložavaju, ne dajte im“. Ja sam mislio – šta ovaj priča, ko će da me omalovažava? Kad si mlad, mnogo šta ne znaš – kaže Josić.

Zato je, dodaje, i napisao knjigu „Miloš, Crnjanski“. Da bi pokazao da ni Crnjanski, sa kojim se družio tokom piščevih poslednjih deset godina života, nije bio prznica, kakvim su ga smatrali, već normalan čovek koji je samo uzvraćao uvredu.

– Crnjanski je Banaćanin, ja sam Bačvanin, mi smo mirni ljudi, nismo Dinarci da se potučemo za svaku sitnicu. Svi su se tukli u mladosti, tukao se Danilo Kiš sa svima redom, pa ne važi za prznicu. O svim piscima, pogotovu onima koji učine nešto važno, postoje predrasude, domišljaju se priče o njima – napominje Josić.

Ipak, za sebe kaže da je pisac buna, da su ga one uvek zanimale, da je reč pobuna najvažniji motiv u njegovoj književnosti:

– Moji se junaci svi nešto bune, čak i kad su na samrti, uvek su neke bundžije u pitanju. Šta je „Bodrog“ nego buna, šta je sad ovaj „Baron“ – isto jedna pobuna koja se završava tragično, jer se pobune uglavnom završavaju tragično.

PISCI ZA NOBELA MOJ prvi pisac je uvek bio Sremac, još od malih nogu. On je patrijarh, ostali su vladike, igumani. Od savremenih pisaca kod mene pretrajava Dragoslav Mihailović, koji je veći pisac od deset poslednjih nobelovaca, ali niko ne lobira za njega. U poslednjih 50 godina imamo jednu od najboljih književnosti u Evropi, ali nijedna naša država nije radila na afirmaciji te književnosti u svetu. Ne bi Andrić nikada dobio Nobelovu nagradu da država nije stala iza njega, forsirala ga, predlagala, prevodila.

Pisao je i o studentskom buntu iz 1968. Ali bila je to i posebna godina u njegovoj književnoj karijeri.

– Kad je umro moj otac 1968, imao sam 22, on 52 godine. Sećam se: sedim, gledam, mrtav je, kažem „star čovek“. Ali ja tog trenutka shvatam da je i moj deda umro sa 52, i sledećih trideset godina živim sa mišlju da ću i ja umreti sa 52. I da je to mnogo. Seo sam te noći posle sahrane i napisao šta ću raditi sledećih trideset godina: da ću završiti moj TBC, venac romana o društvu sa otvorenim kavernama, o vremenu u kojem se krvari, i da ću napisati bar sto priča. Taj papir sam negde zaturio, i našao ga kad sam imao 47 godina. Ispunio sam plan. Rekao sam tada sebi: „Sve posle 52. ti je višak, čist ćar“…

Josić uvek piše rukom, obično u neku svesku povezanu koncem, da se ne raspadne. Piše na desnoj strani, na levu ubacuje ispravke. Nije prešao na pisaću mašinu kad je bilo vreme, ostao je pri ruci i kad su došli kompjuteri. Ne odvaja se, ipak, od svog tableta. Ponosno okreće ekran i prikazuje sopstveni video-rad – niz porodičnih fotografija, korica svojih knjiga.

– Sve što sam pisao za 50 godina stalo je na 50 megabajta i na CD „Dela M. J. V.“. Ceo život, svi romani, tekstovi o meni… Ne znam šta je budućnost knjige, ali znam da je kraj Gutenbergove ere, da elektronika usisava sve u sebe. U svetu ima već nekoliko miliona čitača i nekoliko miliona knjiga spremnih za čitače, ali je problem trajnost. Ispada da su naši preci izmislili trajniju stvar od ovih danas – glinene pločice. Ovo može da pukne, kvrc, i odjednom nemate ništa, a one traju hiljadama godina – kaže Josić.

MERA ZA JEZIK OD Vukove reforme krenulo je u pravcu toga da se jezik svede na što je moguće manju meru, na „piši kao što govoriš“. Nije tako. Jezik je živa stvar, razvija se kroz vreme, ima različite oblike: govorni, pisani i književni jezik, a sad imate i četvrti – javni jezik koji se probija kroz nove medije, koji se razlikuje od svih. Dobri pisci i književni jezik treba da budu mera i za govorni i za pisani i za javni jezik. Svi će kazati za „Normativnu gramatiku“ Pipera i Klajna da je obimna, da ima mnogo primera, a nije tako. Treba da ih ima što više, da ljudi uče i nauče da se ne govori: „Daj mi sto evara“, da govore evro, a ne euro.

Napisao je do danas deset romana i 124 priče, što, kaže, nije malo za ljudski život, i ponavlja:

– Mislim da će to biti kraj, da više neću pisati, dosta mi je više pisanja.

Podseća Josić da je rano počeo da piše, da je poznavao i Veljka Petrovića, Andrića, Crnjanskog, mnogo pisaca:

– Mnogi su poumirali, nema ih… Malo je pisaca koje poznajem danas u odnosu na ešalon mrtvih, koji je deset puta veći.

U poređenju sa ranijim vremenima, po mišljenju ovog pisca, danas je mnogima svejedno koja je knjiga dobra, ne brinu o tome.

– Knjižare prodaju treša koliko hoćete. Izdavači svuda trče za brzom i dobrom zaradom, a to se ne postiže na dobroj literaturi. Iste su knjige hitovi i u Pekingu i u Torontu i u Beogradu. One su beznačajne za književnost. Crnjanski je pisao pre rata da smo zemlja okupirana stranim knjigama. Sada još više. Čovek uzima knjigu u ruke da bi se zabavio, da bi mu prošlo vreme, a ne da bi uživao i nešto naučio. Znate li koliko ima ljudi koji knjigu listaju pred spavanje? Ozbiljna dela se ne čitaju pred spavanje, niko ne uzima „Don Kihota“ da bi se zabavio ili uspavao. Nekada su postojali znalci koji su se kontinuirano bavili kritikom i postavljali neke mere. Danas toga nema, pa su mladima jedini putokaz dobri učitelji i prijatelji. Od školskog programa to ne mogu očekivati.

Za mnoge koji su pisali o njegovim knjigama, Josić tvrdi da nije siguran da su ih pročitali do kraja. Neke od njih ostale su bez ikakvog prijema.

TEŠKA MOTIKA Srbija je, po Josićevim rečima, još zemlja u kojoj kažu: „Gramatika teška motika“:
– Kod nas se može čuti: „Ti ćeš da me učiš kako da govorim, ti ćeš da me učiš kako da pišem!“ Znam pisce koji su objavili po deset, dvadeset knjiga a koji su nepismeni, ali nepismeni stvarno. Pazite, Andrić, veliki pisac, veliki znalac, čovek koji je znao jezik, imao je nekoliko vrsnih lektora oko sebe. Od Vere Stojić do Dragice Stojanov. Kad biste znali šta je sve Dragica menjala kod Andrića u tekstu, rekli biste: „Ma nije moguće“. Menjala mu je. Tako i moja žena meni ponešto promeni, naravno poslušam je, jer je sjajan lektor.

– Događa se da se pojave pisci koji naprave iskorak. Bilo da se to u prvi mah primeti ili ne, posle izvesnog vremena vrati se u kanon i bude temelj književnosti. Tako smo imali primer sa Sterijom, koji je pravio iskorak u drami, romanu, poeziji, pa onda Crnjanskog…. I neke moje knjige su bile iskorak: „Pristup u svetlost“ je bio iskorak za prozu toka svesti koja u srpskoj književnosti gotovo da nije postojala.

Pisac nam otkriva da je trećinu života potrošio na čitanje drugih knjiga, a da u ovim godinama čita samo desetak živih pisaca:

– Među njima više nema Grasa i Ljose, zgadili su mi se posle bombardovanja. Uveren sam da nijedan normalan čovek ne može da zagovara bombardovanje bilo gde u svetu. Pisac to ne sme da radi, a i Gras i Ljosa su to podržali. Neke druge ne čitam iz drugih razloga. Vidosav Stevanović je moj drug, sve je u redu, ali njegove knjige neću više da čitam, posle nekih izjava u novinama koje su mi zvučale kao gluposti.

Josić tvrdi da ni za jednog srpskog pisca nije napravljena kompletna bibliografija. Zato je sam uradio svoju.

– Ja sam salašar, a to znači biti oslonjen na sebe, verovati u sebe i širiti se u raznim oblastima. Ne možeš se zakopati u jednoj, samo praviti opanak, moraš imati i kokošku u avliji, svinju, plug, drljaču, kuvati ručak… Ako imaš salašarskog duha u ovom svetu, onda tebi svet i ne treba, ti si ceo svet. Kod Srba i danas nemamo institucije i nikako da ih napravimo. Sve što je urađeno važno – uradio je pojedinac.

Za pisca „Bodroga“ književnost je pre svega dobra priča. Bez priče ne može. Da li će ona biti razgranata ili svedena na minimum, nije važno.

– Može da bude kao indijanski šator koji ima samo jednu pritku, a može kao onaj češki, turistički, sa sto kočića. Književnost je delatnost najbliža čoveku kao ljudskom biću, zato što koristi reči, jezik kojim čovek govori. Suština literature je da stvaraš svet, u koji će čitalac poverovati, iako je ona sam laž. Književnost je, jednostavno, ozbiljna stvar.

Josić Višnjić: Pisanje je laž u koju se veruje | Kultura | Novosti.rs.

UDBA – pretraživanje

Категорија: „Милошевићева удба“

Svetlost iznad  krošnje, Snimljeno u Zviždu, 2013, leto
Svetlost iznad krošnje, Snimljeno u Zviždu, 2013, leto

…Đukanovića je zajedno sa Momirom Bulatovićem i Svetozarom Marovćem te ostalom poznatom ekipom na vlast dovela Miloševićeva udba i Miloševićev novac i oni će mu predano zahvaljivati izvršavanjem svakog njegovog idiotskog zahtjeva koji je pred njih postavio, a Miloševićevo osvajanje, odnosno okupacija Crne Gore imala je samo jedan cilj, a to je da «crnogorski» četvrti glas u Predsjedništvu SFRJ na čijem će čelu, nakon povlačenja iz njega ostalih, zasjesti čuveni DPS «kadar» Branko Kostić, ratni zločinac kao što su bili i trojica članova iz Srbije, Kosova i Vojvodine pored njega, ako ih se sjećate: Jugoslav Kostić, Sejdo Bajramović, «čuveni» inspirator Slobodana Miloševića dr Borisav Jović. Da ovom prilikom ne ulazim u druge detalje, ali četvrtim glasom kojeg je simbolizovao Kostić, a predstavljali su ga Bulatović, Đukanović i Marović, zajedno sa tadašnjom Narodnom Strankom Novaka Kilibarde i Šešeljeve SRS, lomila se i u rat krvavi uvlačila ona divna, prelijepa, čarobna zemlja Jugoslavija koja se pružala od Triglava do Đevđelije!
Извор: видети више: Званични блог жСлавка Перовића: http://slavkoperovic.wordpress.com/2010/12/24/24-12-2010-g/

*
Srbija još u šaci Miloševićeve udbe
Blic – 12. septembar 2009. 23:01
Vuk Drašković Mreža paralelne tajne policije Slobodana Miloševićeva, Radomira Markovića i Milana Radonjića i danas je jača od države. Samo time se može objasniti činjenica da pet godina posle ubistva Zorana Đinđića mnogi od pripadnika tajnih službi koji su učestvovali i još učestvuju u zločinima ostaju nedodirljivi za srpsku policiju i za srpsku, oficijelnu, tajnu službu BIA – kaže u razgovoru za „Blic nedelje“ Vuk Drašković, predsednik SPO i bivši ministar spoljnih poslova.
Kažete da su te paralelne tajne službe i dalje jače od države. Kako je moguće da i nakon demokratskih promena imaju tu istu moć, makar se ona predstavljala kao periferna?
– Ne može biti periferna moć koja je u tužilaštvu, u sudovima, advokaturi, parlamentu, medijima, tajkunima, mafiji… To je zapravo centrala moć. Kako je moguće da šef beogradskog resora DB, jedan od stubova piramide smrti (Milošević, Marković, Radonjić, Legija) izbegne krivičnu odgovornost za zločine koji su svi počinjeni uz učešće pripadnika tajne policije kojima je on bio šef? Je li u pitanju neka ucena, pretnja, znanje o nečemu čega se neko u vlasti plaši, povrh njegovog uticaja na mrežu bivšeg režima?
Извор: http://vesti.krstarica.com/politika/srbija-jos-u-saci-miloseviceve-udbe/
*

Disidentsko pismo: književna i ljudska drama u epohama različitih dogmi, ideologija i rezima (2)

Kad su silovatelji otkrili Devičanska ostrva

Pisac i disident Ivan Ivanović, u detaljnom preispitivanju književnih dostigunuća i posrnuća, nastalih u vreme različitih autokratija i partokratija, rečito govori o vanvremenskoj snazi umetnosti ali i o kontinuitetu zla koje neizbežno vreba sve ono što je dobro, plemeniti i prosvetitetljsko

Ivan Ivanović

Već 1948. godine dolazi do velikog potresa u zemlji, do međukomunističkog obračuna. Naime, komunistički apostoli, Tito i Staljin, na mrtvo ime su se zavadili i u sukob uvukli svoje države. Tito je imao sreću, ali i znanje, da mu glavu spasi truli i gnjili kapitalistički Zapad, što je doprinelo da i mi njegovi podanici preživimo. (Tito je ovo stanje iskoristio da se obračuna sa rivalima uglavnom u armiji – ubijen je general Arso Jovanović, načelnik njegovog štaba u revoluciji. Za svoje političke protivnike, ali i za nasumice odabrane neprijatelje, formirao je specijalni logor, Goli otok u Jadranskom moru u Hrvatskoj, pakao na zemlji. (O Golom otoku su lepu literaturu napisali Dragoslav Mihailović, Antonije Isaković, Miroslav Popović… Dobrica Ćosić nije, a odeljak u „Vremenu vlasti“ samo je bleda senka Antonija Isakovića.) Bila je to druga velika čistka u zemlji.
Međukomunistička svađa je imala dve dobre posledice: titovci su zemlju bar malo pomerili ka Zapadu, a nas četničke potomke koliko toliko ostavili na miru. (Ljudi su mogli da se zapošljavaju, deca da se školuju.) U isto vreme su fingirali demokratiju. Jedan od njih, sa samog vrha, Milovan Đilas, dotle najžešći kritičar Zapada, verovatno se preračunao kad se otvoreno u člancima u partijskom listu Borba založio za liberalizaciju i demokratizaciju društvenog života. Sledila je kazna, Đilas je počišćen iz Partije, a sa njim mnogi liberalni komunisti, koji nisu shvatili da je Tito isto što i Staljin. Bila je to treća čistka u zemlji.
Žrtva međukomunističkog obračuna je bio i najbolji partizanski pisac Branko Ćopić. On je u „Jeretičkoj priči“ kritikovao novu klasu (Đilas), zbog čega je došao pod udar lično Tita i jedno vreme bio na ledu. Za razliku od Đilasa, Ćopić je prihvatio kritiku, vratio se svojim partizanskim korenima, pa je nekako opstao. Đilas je nastavio sa kritikom, krijumčario svoje tekstove na Zapad gde su objavljivani, zbog čega je dopao dugogodišnje robije. (Više je robijao pod Titom nego pod kraljem!)
Видети извор: више : http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=228&cl=24
*
Vlaška posla
Miloš Vasić | 03/03/2012

Iako je Srbija u četvrtak navečer dobila status kandidata za EU, u završnici mukotrpnih pregovora umalo se okliznula na pitanju Vlaha. Naime, Rumunjska je prijetila blokadom Srbije, tvrdeći da prava vlaške nacionalne manjine nisu u skladu s europskim standardima. Što se točno dogodilo, analizira naš kolumnist.
Bez panike, molim. Ovdje nije riječ o Vlajima, nego o Vlasima, nacionalnoj manjini načelno rumunjskog porijekla koja živi u istočnoj Srbiji (Negotin, Zaječar, Donji Milanovac, Homoljske planine itd.). Zašto su ti Vlasi sada ovdje važni? Zato što je novopečena članica Rumunjska, nenadano i dramatično, prije par dana napravila scenu osporavajući Srbiji kandidaturu za Europsku uniju zbog ‘vlaškog pitanja’.
Prije svega, trebamo dovesti u red neke pojmove. Svatko ima svoje Vlahe. Dalmatincima ne trebamo objašnjavati: njihovi bogati Vlaji voze ‘vlajbacha’; o uzrečicama splitskih lovaca ovdje nećemo jer bi bilo politički nekorektno. Vlah ili Vlaj je onaj Drugi, preko brda ili blizu – ali Drugi. Turcima je Vlah bio kršćanin, pa je to ostalo Bošnjacima za Srbe; Hrvati su ‘Latini’ (istočna Hercegovina) ili jednostavno ‘katolici’. Srbijancima je Vlah Rumunj koji živi na desnoj obali Dunava – najkraće. Ne znam imaju li Rumunji u Rumunjskoj neke svoje Vlahe, ali me ne bi začudilo i da ih imaju.
Vratimo se, dakle, tom efemerno famoznom ‘vlaškom pitanju’ u Srbiji. Rumunjska nacionalna manjina dijeli se na tri skupine: u Banatu, gdje ih je najviše, oni su jednostavno Rumunji i oko toga nema prijepora; u istočnoj Srbiji imamo dvije struje – jedni sebe smatraju Rumunjima, a drugi Vlasima jer da su drukčiji po dijalektu, povijesti itd. Mnogi od njih imaju srbizirana imena i prezimena (za razliku od banatskih Rumunja), pa je teško u tome se snaći. Država tvrdi da su im svima skupa zajamčena prava nacionalne manjine itd., ali ni to nije tako jednostavno: Vlasi tvrde da su uskraćeni jer da su drukčiji od drugih koji govore rumunjski. ….
Видети извор: више: http://pescanik.net/2012/03/vlaska-posla/
*
Tajna grupa srpske Udbe
BEOGRAD – Top sikret!
U sastavu bivšeg Resora državne bezbednosti Srbije, pred kraj Miloševićevog režima, formirana je supertajna grupa, koju su većim delom činili pripadnici nekadašnje Jedinice za specijalne operacije (JSO). Na čelu ove grupe bio je Ratko Romić, čije se ime ovih dana ponovo pominje u kontekstu ubistva novinara Slavka Ćuruvije.
Prema saznanjima Kurira, Romićeva grupa zvanično je formirana novembra 1999, sedam meseci posle Ćuruvijinog ubistva i mesec i po posle četvorostrukog ubistva članova SPO na Ibarskoj magistrali. Brojala je ukupno 12 ljudi, od kojih se za sedmoricu zna da su bili aktivni pripadnici JSO. Među njima su bili i prijatelji i saradnici najpoznatijih kriminalaca tog vremena, od kojih su danas neki mrtvi, a neki i dalje u bekstvu. Do danas nije utvrđeno kakva je bila stvarna namena ove grupe, sem što se sumnja da je služila kao logistika za akcije usmerene protiv protivnika Miloševićevog režima.
Formalno, grupa se vodila kao specijalno odeljenje koje je, navodno, trebalo da „operativno-obaveštajno“ deluje van granica Srbije. Međutim, nema saznanja da je bilo ko iz ove grupe učestvovao u nekoj operaciji tog tipa. S druge strane, sumnja se da su pripadnici ove grupe bili angažovani na praćenju lidera SPO Vuka Draškovića neposredno pre neuspelog atentata u Budvi….
Више: Извор: Курир: http://www.kurir-info.rs/tajna-grupa-srpske-udbe-clanak-83163
*
Марковић прети тајним досијеима
Раде Марковић претио објављивањем досијеа који би, како је рекао, имали “несагледиве последице и по њега и по државу” – саопштила Комисија за истраживање убистава новинара. Извештај којим су документоване Марковићеве претње достављен Миљку Радисављевићу и Александру Вучићу.
Комисија за истраживање убистава новинара саопштила је да бивши шеф Ресора државне безбедности Србије Раде Марковић претио објављивањем 15 досијеа, тврдећи да би то имало “несагледиве последице и по њега и по државу”.
Извор: видети више: http://facebookreportermonitor.wordpress.com/2013/11/19/%D1%88%D0%B5%D1%84-%D1%83%D0%B4%D0%B1%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B8%D0%B7%D0%BD%D0%BE%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B5%D0%BC-%D0%B4%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D0%B7%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B8-%D1%9B/
*
NTERVIEW Dr. John R. Schindler američki profesor
Dr. John R. Schindler, američki profesor, koji je kao vrhunski ekspert za (kontra)špijunažu godinama boravio u ex-jugoslovenskim zemljama, narednog mjeseca će u SAD-u objaviti intrigantnu knjigu koja se u cijelosti bavi funkcioniranjem nekadašnje jugoslovenske Uprave državne bezbjednosti (UDB), njenim tajnim likvidacijama širom svijeta, tehnikama i metodama koje je koristila;
profesor Schindler, čija je prethodna knjiga “Nesveti teror“ (prošle godine prevedena u Srbiji) izazvala ogromnu pažnju, ekskluzivno za “SB“ otkriva zbog čega je godine truda uložio u istraživanje Udbinih likvidacija
UDBA je do raspada SFRJ ubila oko 80 emigranata, 60 Hrvata,
a ostalo su bili Srbi i Albanci!!!

Dr. John R. Schindler, profesor na američkom Pomorskom ratnom koleđu (U.S. Naval War College), početkom marta u SAD-u objavit će knjigu Agenti provokatori: terorizam, špijunaža i tajni rat za Jugoslaviju 1945-1990
(“Agents Provocateurs: Terrorism, Espionage, and the Secret Struggle for Yugoslavia, 1945-1990“)
u kojoj obrađuje operacije i aktivnosti bivše Uprave državne bezbjednosti (UDB) izvan granica bivše Jugoslavije.
Schindleru su dobro poznate operacije tajnih službi jer je skoro deset godina radio za jednu takvu američku službu – Agenciju za nacionalnu sigurnost (U.S. National Security Agency) kao ekspert za kontrašpijunažu i kontraterorizam.
Dobar dio svoje “špijunske” karijere proveo je na prostorima bivše Jugoslavije gdje je došao u kontakt sa “bivšim” pripadnicima UDB-e.
ZAPAD JE BIO BLAGONAKLON PREMA JUGOSLAVIJI …
Извор: видети више: http://www.dragovoljac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=4516:john-schindler-doktor-za-pijunau-sve-rtve-udbe&catid=29:arhiv&Itemid=20

*
KOJI SU PEVAČI RADILI ZA UDBU I SDB ?
Operacija Miljacka

Živan Velisavljević je bio visoki službenik DB Jugoslavije zadužen po nalogu Staneta Dolanca za rad sa muzičkim zvijezdama iz Sarajeva i Bosne: Saznajte kakav je regrut bio Goran Bregović, kako je “pao” Zdravko Čolić, da je DB financirala pravljenje pjesme “Lipe cvatu”, kako je Alen Islamović radio za MI6 a Jasenko Houra za hrvatsku republičku obavještajnu službu. Tekst anonimnog čitaoca srbijanskog websitea urbanasrbija.com ovih dana uzdrmao je cijelu regiju;

Službe državne bezbednosti su spremne da progovore o akcijama u kojima su učestvovali za vreme Titovog i Miloševićevog režima. Jednu od najspecifičnijih priča ima nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Živan Velisavljević koji je penzionisan početkom 1990. godine ukazom tadašnjeg predsednika SFRJ.

Velisavljević danas živi u svojoj porodičnoj kući u rodnim Lojanicama, u blizini Šapca. Njegova kuća je daleko od onoga kako bi javnost zamišljala domove penzionisanih špijuna. Ovde nema visokih zidova, gvozdenih vrata koja se otvaraju daljinskim upravljačem i dobermana čuvara. Pa ipak, iako je Velisavljevićeva kuća kao jedna od mnogih u ovom kraju, u njoj postoji nešto po čemu se razlikuje.
Видети више: извор: http://www.pogledi.rs/forum/Thread-koji-su-pevaci-radili-za-udbu-i-sdb
*
УДБА У АКЦИЈИ
… NS: Pravni eksperti koje je angazovao Srpski pokret obnove nekoliko meseci posle zlocina dostavili su svu dokumentaciju Opstinskom javnom tuziocu u Lazarevcu. Da li je sud prihvatio nesto od vasih dokaza?

DRASKOVIC: Tokom sestomesecne istrage po hapsenju cetvorice okrivljenih i samog sudskog procesa koji je poceo 11. septembra 2001. godine, apsolutno je potvrdjeno sve sto je pravno – ekspertski tim Srpskog pokreta obnove tada dokazivao i na sta je ukazivao. Cinjenice su potkrepljene materijalnim dokazima i izjavama vise od stotinu svedoka. Na osnovu svega toga, jos u decembru 1999. godine, podneli smo krivicne prijave protiv Radomira Markovica i Milana Radonjica, kao organizatora tog velikog drzavnog zlocina, teroristickog akta na Ibarskoj magistrali. Naravno, tada nismo utvrdili, niti smo u tim okolnostima mogli, ko su neposredni izvrsioci. ….
Извор: видети више: http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=3163
*
ZAGREB – Franjo Tuđman se urotom Udbe svojedobno popeo na tron Hrvatske demokratske zajednice, na mjesto dr. Marka Veselice. O konkretnim detaljima kako je UDBA postavila Tuđmana na vlast pročitajte kroz istraživački tekst Hrvatskog centra za istraživanje zločina komunizma kojeg ovom prilikom u cijelosti objavljujemo.
Kako bi KOS JNA mogao ostvariti svoje interese (eventualno očuvanje Jugoslavije, i preslagivanje unutarnjih granica SFRJ), za prvog predsjednika Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) nije 1989. izabran bivši komunist i disident Marko Veselica, nego bivši komunist i formalni disident Franjo Tuđman, za što se pobrinuo šef hrvatske UDBE Josip Manolić.
Novinar Josip Šentija, prvi ravnatelj Hrvatske izvještajne novinske agencije i savjetnik predsjednika Republike Hrvatske Franje Tuđmana, posvjedočio je u svojim memoarima, objavljenim u knjizi „Ako Hrvatske bude“, da je Franjo Tuđman prijevarom došao na čelo Hrvatske demokratske zajednice. …
Извор: видети више: Kako je UDBA dovela dr. Franju Tuđmana na hrvatski tron?
*
UDBA i SPC i Tabloid
Dosije Tabloida: Agenti u mantiji i lustracija koja se neće desiti
Tajne službe bivše Jugoslavije, počev od Titove Ozne pa sve do današnjih vremena, bile su i ostale jedina profitabilna preduzeća. U takvim okolnostima, potraga za “kadrovskim potencijalima” nikad nije prestala. Broj saradnika u različitim profesijama, od zanatlija, preko sveštenika do intelektualaca i akademika stalno je rastao. Doušnici tajne komunističke policije su i danas vrlo aktivni u društvenom životu Srbije, pa tako i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tabloid prvi put objavljuje imena pojedinih sveštenih lica koja su dala nezaobilazan doprinos “obaveštajnoj zajednici ” i objašnjava kako je ta “zajednica” njima ostala večno zahvalna.

Ozna i Udba su, nakon uspostavljanja komunističkog režima, zagospodarile u svim slojevima društva, pa i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i drugim tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama. Nakon ubijanja skoro 500 sveštenika i monaha SPC, kao i osuđivanja nekoliko stotina sveštenika na zatvorske kazne u prvim poratnim godinama, komunistički režim je krenuo u organizovanje i mreže svojih agenata u mantiji. U tome su im izuzetno pomagali idejama, instrukcijama i realizacijom negdašnji sveštenici i poratni visoki komunistički funkcioneri Vlada Zečević i Milan Smiljanić.
Pop Vlada Zečević je bio prvi poratni ministar unutrašnjih poslova i čovek koji je potpisao Zakon o zabrani povratka izgnanih Srba i Crnogoraca na Kosovo i Metohiju.
Извор: видети више: http://www.kockicica.org/blog/udba-i-spc-i-tabloid

*
„Vesela UDBA“
„U toj Službi rade normalni ljudi poput mene i Vas, verovali vi to ili ne, i takvi ljudi čine 99,99% zaposlenih i te i takve ljude ja sam kao njihov načelnik pokušavao da odbranim od 2001. godine i to činim do danas. Dakle, ti ljudi nisu kriminalci, ludaci, ubice. Nekolicina rukovodilaca Službe i nekoliko pripadnika Jedinice za specijalne operacije su kriminalci, ludaci, ubice. Dakle, nisam želeo da se ta ljaga i ta etiketa prevali na ceo sastav i na, ne znam, skoro 3.000 ljudi koji su u Službi radili 2001. godine, jer oni to ne zaslužuju.“
Gost: Goran Petrović, nakadasnji šef DB-a, predavač na Akademiji za diplomatiju i bezbednost i autor knjige „Vesela Udba“
Извор: http://www.b92.net/info/emisije/kaziprst.php?yyyy=2007&mm=12&nav_id=279770

*
TAJNA DOKUMENTA SLIKARA DRAGANA MALEŠEVIĆA TAPIJA
http://www.dokumenti.s5.com/dan/113.htm
Kako je UDBA stvarala plaćene ubice najbolje potvrđuje slučaj Juse Bulića. … je svojevremeno bio Miloševićev potrčko, o čemu takođe postoji dokumentacija, …

*
ТАЈНЕ СЛУЖБЕ СРБИЈЕ 1945 – 2005.

….Od partizanskih dana do demokratskog 5. oktobra Srbija je imala jednu politicku policiju sa pet razlictiih imena: OZNA, UDBA, SDB, RDB i BIA. Stvorio je 1944. legendarni Slobodan Penezic Krcun kao Odelenje za zastitu naroda, da bi je prvi Titov bezbednjak Aleksandar Rankovic Leka, pretvorio u Upravu drzavne bezbednosti, sto je srpska tajna policija u sustini i bila sve do pocetka 21. veka. …
Извор: видети више: http://lopusina.com/knjiga.html?id=43

*
КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРПСКИМ НАРОДОМ
Удба мучила Ранка све док није остао инвалид

Ранко Јоцић из пиротског села Петровац само је једна од бројних жртава безобзирне тортуре коју су користиле послератне власти.

Њега су као осамнаестогодишњег младића, 1949. године, припадници ондашње Удбе без икаквог разлога, суђења или пресуде, живог зазидали у оџак и тамо држали скоро 40 дана.

Након тога су га пендрецима толико тукли по стопалима да су лекари, да би преживео, касније морали да му ампутирају обе ноге. Иако је у међувремену рехабилитован, од државе никада није добио ни динар одштете. Ранко је дуже од 60 година тежак инвалид, а мучење и тортуру коју је преживео тешко да се могу видети у најстрашнијим хорор филмовима. Свега се и данас добро сећа, а грч на лицу довољно говори о томе да његове ране никада нису зарасле.

Страдао због свиње

– Не знам зашто су ме утамничили, али претпостављам да је повод био то што сам покушао да спречим једног удбаша да нам одведе свињу из дворишта – присећа се чика Ранко. – Ушао је у двориште и без икаквог објашњења одвео крмачу. Сустигао сам га на друму и зауставио, а он ми је запретио да ће ме појести мрак. Није ми било због крмаче, али барем да је као човек дошао у кућу, да каже: таква и таква ствар, и да објасни. То је био мој једини грех. Уследило је хапшење и тамничење са невиђеном тортуром. Најпре су ме по табанима бесомучно тукли пендрецима. Онесвешћивао сам се од болова, али су ме они поливали кофама са водом како бих се освестио. Батинали су ме толико да су ми се табани буквално расцветали и од тада не осећам ноге. Када ме нису тукли, везали би ми руке иза леђа и ноге и провукли огроман колац, па су ме тако остављали сатима да висим.

Доказано је да је био жртва комунистичког прогона

Пиротски Окружни суд рехабилитовао је чика Ранка као жртву прогона комунистичке власти политичких неистомишљеника. У решењу о рехабилитацији, које је потписао тадашњи судија Окружног суда у Пироту Бранислав Лукић, наводи се да је чика Ранко лишен слободе без права на судску заштиту и доношења икакве судске одлуке, да је више месеци малтретиран и да су му у пиротској болници ампутиране обе ноге, као директна последица батинања и мучења које је преживео, а чему је највише допринела брутална метода затварања у оџак где је провео 40 дана. …
Извор: видети више: http://forum.srpskinacionalisti.com/viewtopic.php?f=6&t=10033&start=45
*
Marko Lopušina, autor knjige „Ubice u ime države“ o likvidacijama tajne policije u poslednjih sedam decenija, tvrdi da se ona dešavaju i danas.

– Ozna i Udba su samo u Srbiji usmrtili 70.000 ljudi, a u emigraciji SDB je ubila 128 osoba. EU traži da se otvore tajna dosijea o tim zločinima, a naša vlast skriva tu krvavu stranicu istorije .
J. G.
Najpoznatiji srpski publicista Marko Lopušina na Sajmu knjiga pojavio se sa novom neobičnom studijom o likvidacijama, koje su vršili agenti i saradnici jugoslovenske i srpske tajne policije u poslednjih sedam decenija na prostorima bivše Jugoslavije i današnje Srbije. Ovo je jedna od retkih knjiga koja se bavi političkim nasiljem ili državnim terorizmom, kako Lopušina naziva represiju službi državne bezbednosti.
Извор: видети више: http://serbianna.com/srpski/archives/877
*
СРБИЈА МОРА ДА ОТВОРИ ТАЈНЕ АРХИВЕ
Београд – Србија ће морати да отвори тајне архиве служби државне безбедности уколико жели да постане чланица Европске уније, сматрају саговорници Данаса. Истовремено, према Акционом плану за испуњавање препорука Европске комисије, који је Влада Србије усвојила, досијеа је требало отворити до септембра 2013, али је тај рок већ сада пробијен.
Ни 13 година после демократских промена нико са сигурношћу не може рећи када ће се приступити отварању тајних досијеа комунистичког и режима Слободана Милошевића. Европски парламент је већ позивао српске власти да „наставе посао око уклањања наслеђа бивших тајних служби из доба комунизма као корак напред у демократизацији Србије“, акцентујући притом потребу отварања докумената некадашње Управе државне безбедности – УДБА, као и Националне архиве.
Раније демократске власти нису имале довољно храбрости да се ухвате укоштац с тешким наслеђем комунистичког и Милошевићевог режима. Ипак, ни нове власти у Србији нису још приступиле овом послу, па тако ни скоро годину и по дана по доласку нових власти јавност Србије није ближа одговору на питање ко је све био мета српских тајних служби.
Јадранка Јоксимовић, посланица Српске напредне странке и председница скупштинског Одбора за контролу служби безбедности, за Данас објашњава да је Акциони план за испуњавање препорука Европске комисије предвиђао формирање интерресорне радне групе која би анализирала потребе доношења закона о отварању тајних досијеа….
Извор Данас, видети више: http://srbin.info/2013/10/02/eu-srbija-mora-da-otvori-tajne-arhive/
*
Ковачевић: Стадиони гробље „државних непријатеља“
„Докле год наша деца буду играла фудбал на масовним гробницама, Србији неће ићи добро. За стадион Обилића знамо, а прича се и да је бетониран део гробнице око Партизановог стадиона“, рекао је Душан Ковачевић, академик и драмски писац на промоцији књиге „Равна гора“ Радоша Бајића.
Ковачевић: У тим гробницама сахрањени људи које су пртизани стријељали
Ковачевић је за београдске медије образложио да се ради о масовним гробницама у којима су сахрањени људи које су стријељали партизани након Другог свјетског рата. Ковачевић је поменуо неколицину имена као одговорне за ове злочине, попут Јове Капичића, Слободана Пенезића Крцуна, Александра Ранковића, напомињући да злочин не застаријева али и помињући и Јова Капичића и његову сахрану уз пуну почаст.
,,Ако злочин не застарјева онда не може да се деси да људи који су се хвалили да су убијали, као што је Јово Капичић, оду уз пуну почаст, а нико их не процесуира… Милиони људи немају податке гдје су им најближи. Не што немају податке, него је забрањено да се о томе прича. Крцун, Ранковић и Ђилас су се хвалили да су спријечили Тита да потписује наредбу стрељање, све су преузели на себе.
Институт за савремену историју потврдио је да неки спортски објекти леже на масовним гробницама, као што су стадиони Графичара и Обилића у Београду, али и Борца из Чачка.
Извор: видети више: http://www.in4s.net/index.php/kovacevic-stadioni-groblje-drzavnih-neprijatelja/
http://www.in4s.net/index.php/tag/stadion-partizana/
*

Železnička pruga Bordo-Paris-Trst-Zagreb-Beograd-Požarevac - Mišljenovac - Bor - Odesa, leto, 2013, deonica Mustapić-Mišljenovac
Železnička pruga Bordo-Paris-Trst-Zagreb-Beograd-Požarevac – Mišljenovac – Bor – Odesa, leto, 2013, deonica Mustapić-Mišljenovac

Страх и батина у крајевима попут овог дресирају синове / Бела Тукадруз

ОДЛОМЦИ – ИЗ СЛУЧАЈНО НАЂЕНОГ РУКОПИСА

Ивањчани, планина Радан (Фотодокументација Заветина, децембар 2013)
Ивањчани, планина Радан (Фотодокументација Заветина, децембар 2013)

Глава 3

Одговори ми без лагања, ако можеш, ти
уштво, што само буљиш у књиге, шта
мислиш да постигнеш Читањем и оклевањем?

-Ништа. Никад нисам мислио да
могу да постигнем нешто Читањем. Нити
пак да државу могу да обнављам оклевањем.
Овде се држава ствара на други начин…

Шта имаш ти да се виђаш са попом С?
Шта тражиш ти у цркви?
Зар не знаш да неко све то бележи и јавља
тамо где треба? – Ја у нашој цркви видим
само бога, и мир који годи…

-Даћу ја теби, лицемеру један, мир и бога,
па ћеш да се пушиш!

Док једеш мој хлеб и пијеш млеко од мојих
крава, има да будеш Мањи од бубице и да се
оканиш читања књига!
Или, ако ти се не свиђа, пут под ноге, да те
моје очи не виде! Иди, спреми своје прње и
хватај последњи воз! Завршићеш Правни
факултет и вратити се у варош као
адвокат Да те бог види!Нећеш да будеш
ничији слуга!…

Страх и батина у крајевима попут овог
дресирају синове, Па зато они личе на очеве
после неког времена и зато Овде нема промена
вековима, а и како би их могло бити?

Ради успеха синови пристају на мучне
ствари док оне Не пређу у навику, а тада је
већ касно…

Баба Јелена из Ивања (фотодокументација Заветина, снимак Мирјане Соколовић, 2013)
Баба Јелена из Ивања (фотодокументација Заветина, снимак Мирјане Соколовић, 2013)

Глава 4

У оваквим породицама, варошким или
сељачким, малограђанским, Синови имају
одвратност према свету очева и слици
једног вилајета Умоченог у страву као
кануре вуненог плетива у природну боју за
фарбање. Али колико је њих, који имају већ и
свој Коран, спремно да заложи, ако треба,
И свој живот и да изађу из ораовине и
вуненог сукна? Из тог света обраслог
Маховином и предрасудом да су све друге
књиге, осим тапија, лажне
И да их пишу хуље жељне славе?

Баба Јеченин дом (Ивање, Радан, децембар 2013)
Баба Јеченин дом (Ивање, Радан, децембар 2013)

О Ередији / Владимир Јагличић

Незаборавне слике. Могућа лпкација КС. Звижд, јул 2013. Фотодокуменатција Заветина
Незаборавне цлике. Могућа лпкација КС. Звижд, јул 2013. Фотодокуменатција Заветина

Жозе Марија де Ередија је један од песника које је по смрти сустигла зла коб. Има једна закономерност у судбинама песничким: доживе ли славу за живота, по смрти буду заборављени. И обрнуто: ако су кроз живот довољно поражени, после смрти заузимају места победника.
Ова закономерност често је праведна, а чешће — не.
Уклети салонски песник
Ередијино име, као и име Готјеово, или име Леконта де Лила, гурано је на споредни колосек, а у први план су истицани „уклети песници“ — Бодлер, Рембо, Верлен, Маларме, Корбијер, Лафорг, Лотреамон. Овим песницима нико не може оспорити вредност. Са изузетком Корбијера, остале „уклетнике“ савремени српски читалац могао је добро упознати у лепим преводима Коље Мићевића, Владете Р. Кошутића, Николе Бертолина, Бранимира Живојиновића и других — све до најмлађе, Весне Цакељић. Ередија је, на том еписку прошао рђаво — са свега неколико песама.
Његово песништво, а посебице главно песничко дело — цветник сонета „Трофеји“, сада се први пут у потпуности представља српскоме читаоцу.
Шта је утицало на скрајнутост овог песника?
На првом месту, његова заживотна слава. Пребацивали су му, као и Готјеу — да је салонски песник. Одједном је постало важно, можда и важније од песништва, да је „уклети“ песник боловао од сифилиса, да је био хомосексуалац, да се убио у неком хотелу, да је пуцао на љубавника, да је умро у борделу на рукама проститутке, да је у наступу махнитости мокрио са неког балкона на пролазнике, да је, у једном делу свог живота, писао апсолутно неразумљиве, такозване „херме-тичне“ стихове…
Од песника је тражено не да блато претвара у злато, како је захтевао Бодлер, већ да се каши у блату: људи желе бића равна себи, а не богове.
Понављамо: нико не спори споменутим песницима величину.
Овај избор не покушава да им ту величину оспори већ да јој придружи неспорну ваљаност једног песника који им је, у својим темама, раван.
Јер, богови и данас постоје.

Поглед па Ередијино песииштио
Има ли истине у основној замерци Ередијипој поезији? Да ли је она салонска?
Ередија је од оних песника, у које спада и његов учитељ Леконт де Лил, који су ценили узвишеност и веровали у изузетност подвига. Они су волели да опевавају јунаке који су у преломним тренуцима постизали божанску раван. Њих су занимале лествице према небесима. Бранили су изузетност, и живели за то да опевају лепоту и моћ. Гледајући око себе могли су опазити једино ништавност савременика, злочин и срам, тако верно описане у великој француској прози средине и друге половине деветнаестог века, Флобера, Мопасана, Диме сина, браће Гонкур, Уисманса, напокон и Золе. У тој Француској, Ема Бовари не може одолети великој опсени, проститутке Маргерита Готје и Дунда бране љубав и отаџбину међу лицемерима и ши-ћарџијама, Дезесент не налази излаз из собе у непријатељску ствар-ност, Тереза Ракен постаје „људска животиња“ — и свет се сваљује у онај генијални Балзаков наслов, у „Пропале илузије“, под Вотреновим вечно будним оком. Лил и Ередија су, можда и зато, своје погледе свратили у прошлост. А зар то није чинио и један Флобер, пишући ,,Саламбу“? Зар то, и пре Флобера, нису учинили Иго, Дима отац, Мериме? Још је, у кружници идеалног, преостао пасторални Додеов зов, на који се, касније, одазвао Ролан.
Ередија је покушао извршити подвиг раван Херакловом: опевати неке од кључних момената митских и стварних догађаја из прошлости света. Све то — у једној савршеној, грацилној форми сонета, за коју је био мајстор. Велике претходнике он је, што се француске књижевности тиче, кад је о овом песничком облику реч, имао у Пјеру Ронсару и Јоахиму ди Белеу. Ако их није надмашио, није их ни брукао.
Циклусе свог животног дела, сонетног цветника „Трофеји“ поделио је овако: „Грчка и Сицилија“, „Рим и варвари“, „Средњи век и ренесанса“, „Тропски предели и оријент“, и „Природа и сан“.
Грчка је за Ередију колевка богова и европске цивилизације. Не случајно, ова књига отпочиње речју „Заборав“. Ево где се песник вратио, ево истине од које ваља почети. Песник се враћа у време које је савремегшцима непотребно: њему, за подвиг, треба баш оно. У терцинама сонета „Заборав“ доминирају три речи: земља, човек и море. Оне ће се вратити у завршном циклусу „Природа и сан“, Ередијином мисаоном врхунцу. Међу та три путоказа песник је предузео свој пут:
Земља, блага према бившим боговима,
узалуд с пролећа стубу без имена
тепа, док га новом зелени овија.
Ал’ Човек, за сновс претка равнодуишн,
са дна ведрих ноћи без јецаја слуша
Море које тужи сузама Сирена.
Идући за Лилом, Ередија у неколиким песмама опевава Хераклове подвиге. Најпознатија песма из тог циклуса је „Бекство кента-ура“, али ни остале песме нису мање лепе. У њима се славиХераклова падљудска снага. Антички идеал „бити атлета и мудрац“ јест идеал и самог песника. Снага је важна због победе која припада хероју, а мудрост и важнија, јер са њом ваља, после победе, сачекати смрт. Наизглед глатке, лепо зачешљане и умивене, Ередијине песме су, у ствари, сурово истиноносне, а слике које песник, каткад и раскошном снагом, доноси, често су реалистичка конструкција митских догађаја. Митске догађаје пратимо изблиза, као савременици великих часова. У „Бекс-тву кентаура“ просто осећамо један стампедо који ваља све пред собом, у паничном страху. И тада, у том треску и ломљави, Ередија бира један конкретан тренутак мира који песму чини уверљивијом: један од кентаура осврће се да би, иза, у даљини спазио прилику Херакла који хајка звери. Карактеристичан Ередијин поступак: он бира судбински трен који накнадно, друкчије од онога што уопштено зиамо, осветли читаву причу.
То је особеност и следећих циклуса: „Рим и варвари“, „Средњи век и ренесанса“ и „Тропски предели и оријент“.
У последњем циклусу, „Природа и сан“ Ередија даје највише. То су песме ослушкивања мора и посвећености западној обали Европе, Бретањи. Напокон, завршни сонети, „Микеланђело“ и „На сломљеном мрамору“ враћају нас на почетак, у заборав. Наводимо кључне стихове:
Дух је овде, најзад, победио тело!
(„Микелаиђело“)
И, покретом финим шапорави ветар,
и лишће, и сунце кретњом изнад света,
од рушног мрамора чине живог Бога.
(„На сломљеиом мрамору“)
Песник је, дакле, од заборава превалио пут до живог Бога.
Ередија у Срба
Ередијин утицај на српску поезију био је, у једном њеном тренутку, изразит. Нећемо погрешити, ако као његове следбенике, наведемо Светислава Стефановића, Мирка Королију, Драгољуба Филиповића,Милана Ракића и Јована Дучића. Сонети Стефановића, Королије, Ракића и Дучића, као и десетерци Драгољуба Филиповића, који је Еридијиним идејама хтео дати српско рухо и садржину, покушај су достизања оног мелодијског савршенства које је у својим најбољим песмама дао Ередија. Карактеристичан је Дучићев циклус „Царски сонети“: може се рећи да је Дучић у њима, на српском језику, остварио оно што је Ередија урадио на француском — да би, чак, свог учитеља, касније, у којечему, и надмашио.
Наши модернисти за Ередију, све до данас, нису имали разумевања, То, међутим, не значи да Ередија није потребан. Свак ко се жели бавити сонетом, мораће да има на уму мајсторову грациозност, смисао за детаљ и раскош његове песничке слике. Уз осећање свејединства времена прошлог, садашњег и будућег, доћи ћемо и до потребе да Ередију поново читамо и објављујемо.
Видети више: https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/evropska-poezija/trofejizozemarijadeeredija