Архиве категорија: Подвучено

Изабрани одломци из текстова које је неко други већ објавио

СТАРО ГНЕЗДО / Александар Лукић

Грозд из нашег винограда (Врата Звижда)
Грозд из нашег винограда (Врата Звижда)
СТАРО ГНЕЗДО

Цилик ластавица са обале мора пристиже,
схвати ту песму. Пронађи јебени смисао.
Мајушне птице црног перја имитирају
тела покојника у закопчаном оделу.

Узенгије електричних стубова,
придржавају грм бугенвилије расцветаo.
Игла реже исту деоницу арије
покварене грамофонске плоче.
Не помишљајте браћо моја на мене.
Псујте акрепе – сопствену стопу.
Ако би Бог праштао сваком,
тад псујте рециклирану стварност.
Па за њом право у клоњу.

Ствари падају мимо Божије речи
на земљу. А где би другде?

Осмотри каква стара гнезда вребају
испод греда балкона у суседству,
од пљувачке и блата скорела
тврђа од шоља дојки црнкиња са плаже.

Међ маказе за шишање руна вуче живот.
Разбојник врда од истине.

Птице канцелари – ложа писаца
збијена на малом простору
јалову скалу усклађује у строфу.
О, ви курчевити тврдокорни фосили
чему служе трикови: сипања фекалија по глави.
Кофа виси обешена на калићу.
Тањири гљива приљубљени
о остарела стабла врба из мрачне шуме
нуде видиковац залуталом незнанцу.

А ви ластавице стара гнезда
насељавате до смрти.

= извор: из нових рукописа

Advertisements

ЈЕГУЉЕ / Александар Лукић

Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација "Заветина" (У трагању за местом погодним за Музеј Заветина)ј
Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација „Заветина“ (У трагању за местом погодним за Музеј Заветина)

У години кад је СССР са земљама
варшавског пакта припремао
војну инвазију на ЈУ, током лета
ловисмо јегуље у кориту Пека.

Војни резервисти једу
месо јегуља незасито.

Рата не би, а од свега
јегуље платише цену
мобилизације.

Потом Николае Чаушеску и Јосип Броз Тито
договорише изградњу хидроцентрале Ђердап.

Наш мали град нуди излоге
продавница смештене пред носем
у јединој улици тог доба.

Обешене штрањке у излогу
локалног сарача зјапе: препарирани
ХХ век. До ње месарева душегубка
пушница смрдљивог димљеног меса.

Мрежа разапета међу две
дрвене тојаге пободене о речно дно
беше спона од обале до обале.

Још увек чујем паничне гласове мојих другова
аматера риболоваца: дижи мрежу.

Видим како трбух мреже израња из воде,
и како до малопре преграђена река истиче
кроз ситна окца.

Вренгије јегуља змијуљају уловљене у мрежи,
живи морски каишеви. Плашио сам се одрубљених глава,
пређица са рибљим очима.

Плашио сам се да ће нас јегуље напустити
за свагда.

Што се и десило. Хидроцентрала
се испречи као непремостива брана.

Куд нестадоше јегуље?
Посећују ли Понт?
= извор: из необјављених рукописа песника. (Нови број часописа ЗАВЕТИНЕ +)

Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација "Заветина" (Вражја црква близу Трговишта; мајстори, обнова)
Слике са путовања: новембар у околини Пчиње, 2014, фотодокументација „Заветина“ (Вражја црква близу Трговишта; мајстори, обнова)

Необјављене песме / Александар Лукић

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 1
Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 1
ЗИМСКА ЈАБУКА

На ободу шуме незнанка
помишља на самоубиство –
сита света коме се ја радујем
плеше поред грана отежалим од снега.
За који час клизнуће преко смета
девојачко тело имитираће
зимске санке. Посекотину смета.
Ах, кад би то било привиђење?
Али, ветар стваран – фијуче.
Од његових удара пуцају стабла
премештајући около пахуље као робу
на рафовима. То је моје тело.
Мој пут, брег засут снегом
тек део мене у самоћи крштен
за тренутке бљештавих пахуљица.
Девојка са леденим сузама на образима.
Јабука која одолева ветру на грани
пева ником историју моје омражене породице.
То сам ја, писац, убица осредњости.
Девојка која нисам.
Фењер упаљен да утрни
светлост бакарних калемова
поезије пре свега и након свега
засут лаком покривком снега.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 2
Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 1
ТВРДО КОСМОПОЛИТСКО ГОВНО

Душа комшије у пролазу – трули кромпир;
шта да мислим? Прасице у тору кланице,
певах ти до скора. Кобасице у доколеницама.
Идеје европских сека перса – плесан скорео,
приморавају одважне да их намагарчи.
Имам оштру тестеру – не обожавам
ничију државу, савезе, штрајкове– отаџбину
поготову. Не ту ременицу. Не реденике,
кријумчаре; лудице наших злочина како изгледаш
покуњено сад, са кривим воланом сукње?
Жилава курвице, истрчала из ноћи. Владај се
благо према силницима, ако хоћеш наплатити
туђе часове радости. Диктирај цену.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 3
Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 3
БЛИЖЊИ

Шалитра џакова ред –
квака благајне неугледна
а, мало даље стругара,
дебла посечена чекају
зубе тестера да их докусуре.
Парница два сељака око међе,
беланац нарави на виделу.
Псовке по списку, цртају речима
крст овог света – ближњима…..
Из даљине сребрн талог
се јавља да ме удави,
ненаписана песма поља
хоће да разнежи туђина,
овде, на северу.
Истина моје вере није свлак света,
већ његово крваво месо; капуљаче,
маљеви, амерички конгрес, мулаткиње,
иструменти што мекећу попут коза.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 4
Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 4
ВРАПЧИЈА БАЊА

Тресетиште кључа, о, граде! Врућа лепињо.
Среда пијачан дан, везан на конопцу. Сплав?
Неиспричани манифести израсли као грбе
по стаблима где се не тако давно одиграо мегдан
а по свршетку, скотрљала се нечија глава низ стрмину,
као папуча по багремовом паркету.
Ах, колико мрзех правдати се теби граде?
Пулсирање тресетишта подсећа на астму.
Главне улице, зар само топле леје
нађубрене стајњаком. А иза излога ме неме
посматрају очи кобре наочарке.
На правди Бога песнице плаћеника
погађају ме у нос. Цеди се редослед
непојамних јунака.
Аqua pasaris? О, римљанине,
зар си морао забости мач свој у влажно
тресетиште? Велим да покуља одоздоле
ризлинг бање. Врели дах праотаца.
Спреге атома и ја црна чапља гацам туда.
О, граде стрпљив пред сливницима.
Исцурећеш иза насипа. Сјај непогоде
испариће у тмици. Гарави Цигани славе
венчања деце, јурећи по језеру
стидљиве лабудове што приликом полетања
пљескају крилима о површину воде.
Расту лишајеви, пеге црње
од ђонова ципела. У пени копњења,
у леси сплетених црвених глиста
нуди се обала.О, граде, ослушкуј
како тресетиште бућка у врењу,
избија пара из кур салона.
Aqva pasaris издалека
пре но јој приђеш –
опружена за гредом брега
лежи као цркнути манић.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 5
Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 5
БЕЛОУШКА

Напустише ме сви. За послом одоше куд који?
Строг, какав иначе јесам, дадиља скоро
вијам празном кућом, од прозора до прозора
зијам, назирући трагове утиснуте на стази
по прашини. Дух ове празне куће ме приморава
да личим на змијче – младу белоушку скотурену
у печком прућу. Одоше, моји синови и кћери –
одоше, одоше.
Откривати свет – срце несталног Бога.
Бљескање кућевних зрака, расипање крхке
антене. И ја у младости видех тај феномен –
како пада до свода, слушајући говор непознатог
спикера: „Вођа, вођа“ – кратак увод а реченица
шкрипи у микрофону.
Испод стакленика штуца струк.
Али, куда отићи из загушљиве конзерве?
На мах ме напустише моји драги
остављајући ми време погодно за читање
стихова или тесање дуга за чабар, будућу оставу
тврдих велија сира. Па, добор, кад је тако.
Самоћа суочава човека, са оним што заиста јесте.
Неурастеник, дебела жива салама пошла у шетњу;
убица – црна шљака посута посред пута.
Одоше синови, просци будућих невеста,
одоше на море; мисли могу против света
водити битку? Мале мишице мисли
куд могу човека да одведу?
Саградио сам што ми се дало. Из тескобе
самоће гори свећа, тројанске историје.
Одоше моји синови и кћери, одоше, одоше.
За послом или уплашени обасјањем ове куће.
Одоше, одоше. Аох, тужни часу: нада – то су само
слике пуцања стакленика у парампарче.

Слике "Сазвежђа З": Завичај СЕВЕРАЦА, 6
Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 6
______________ Из „Архиве Сазвежђа З“ (прва деценија 21. века) (напомена уредника)

…laž…

DOBRI su oni pisci, govorila je Isidora, koji hoće da muče svoj talenat. Nije dovoljno biti talentovan. Ti si talentovan, pa šta, možeš na banderu da okačiš svoj talenat. Moraš da ga mučiš ako hoćeš da stvoriš nešto. Ja sam svoj talenat mučio stalno, bio među onom grupom pisaca koji su sa svakom knjigom istraživali nešto novo. Nisam ponavljao obrasce koje sam otkrio – kaže za „Novosti“ književnik Miroslav Josić Višnjić.

Nerado i retko govori za medije, voli da vaga svaku reč, i smatra da pisci u knjigama dovoljno govore o svom vremenu, ali je pristao da bude gost naše redakcije i da za čitaoce „Novosti“ otkrije svoju životnu filozofiju i književna načela.

Svaka njegova knjiga, kako kaže, nastajala je iz nezadovoljstva prethodnom:

– Sada sam napravio knjigu „Baron iz šaraga“, kojom sam vrlo zadovoljan i verovatno neću pisati više ništa. U njoj je sve što sam od malih nogu do danas hteo da napišem – sva moja znanja, iskustva i osećanja. Prvi put sam zadovoljan, bez obzira na to što su one ranije knjige bile hvaljene i nagrađivane.

Bije ga glas da je prznica, čak se svađao sa jednim kritičarem koji mu je hvalio knjige.

– Nikog na svetu nikad nisam prvi ni opsovao ni omalovažio, ali ako je neko meni nešto uradio, duplo sam mu vraćao. I onda je Josić prznica. Nisam prznica. Normalan sam čovek i tražim pošten odnos prema onome što radim. To me Crnjanski naučio, govorio je: „Ne puštajte da vas omaložavaju, ne dajte im“. Ja sam mislio – šta ovaj priča, ko će da me omalovažava? Kad si mlad, mnogo šta ne znaš – kaže Josić.

Zato je, dodaje, i napisao knjigu „Miloš, Crnjanski“. Da bi pokazao da ni Crnjanski, sa kojim se družio tokom piščevih poslednjih deset godina života, nije bio prznica, kakvim su ga smatrali, već normalan čovek koji je samo uzvraćao uvredu.

– Crnjanski je Banaćanin, ja sam Bačvanin, mi smo mirni ljudi, nismo Dinarci da se potučemo za svaku sitnicu. Svi su se tukli u mladosti, tukao se Danilo Kiš sa svima redom, pa ne važi za prznicu. O svim piscima, pogotovu onima koji učine nešto važno, postoje predrasude, domišljaju se priče o njima – napominje Josić.

Ipak, za sebe kaže da je pisac buna, da su ga one uvek zanimale, da je reč pobuna najvažniji motiv u njegovoj književnosti:

– Moji se junaci svi nešto bune, čak i kad su na samrti, uvek su neke bundžije u pitanju. Šta je „Bodrog“ nego buna, šta je sad ovaj „Baron“ – isto jedna pobuna koja se završava tragično, jer se pobune uglavnom završavaju tragično.

PISCI ZA NOBELA MOJ prvi pisac je uvek bio Sremac, još od malih nogu. On je patrijarh, ostali su vladike, igumani. Od savremenih pisaca kod mene pretrajava Dragoslav Mihailović, koji je veći pisac od deset poslednjih nobelovaca, ali niko ne lobira za njega. U poslednjih 50 godina imamo jednu od najboljih književnosti u Evropi, ali nijedna naša država nije radila na afirmaciji te književnosti u svetu. Ne bi Andrić nikada dobio Nobelovu nagradu da država nije stala iza njega, forsirala ga, predlagala, prevodila.

Pisao je i o studentskom buntu iz 1968. Ali bila je to i posebna godina u njegovoj književnoj karijeri.

– Kad je umro moj otac 1968, imao sam 22, on 52 godine. Sećam se: sedim, gledam, mrtav je, kažem „star čovek“. Ali ja tog trenutka shvatam da je i moj deda umro sa 52, i sledećih trideset godina živim sa mišlju da ću i ja umreti sa 52. I da je to mnogo. Seo sam te noći posle sahrane i napisao šta ću raditi sledećih trideset godina: da ću završiti moj TBC, venac romana o društvu sa otvorenim kavernama, o vremenu u kojem se krvari, i da ću napisati bar sto priča. Taj papir sam negde zaturio, i našao ga kad sam imao 47 godina. Ispunio sam plan. Rekao sam tada sebi: „Sve posle 52. ti je višak, čist ćar“…

Josić uvek piše rukom, obično u neku svesku povezanu koncem, da se ne raspadne. Piše na desnoj strani, na levu ubacuje ispravke. Nije prešao na pisaću mašinu kad je bilo vreme, ostao je pri ruci i kad su došli kompjuteri. Ne odvaja se, ipak, od svog tableta. Ponosno okreće ekran i prikazuje sopstveni video-rad – niz porodičnih fotografija, korica svojih knjiga.

– Sve što sam pisao za 50 godina stalo je na 50 megabajta i na CD „Dela M. J. V.“. Ceo život, svi romani, tekstovi o meni… Ne znam šta je budućnost knjige, ali znam da je kraj Gutenbergove ere, da elektronika usisava sve u sebe. U svetu ima već nekoliko miliona čitača i nekoliko miliona knjiga spremnih za čitače, ali je problem trajnost. Ispada da su naši preci izmislili trajniju stvar od ovih danas – glinene pločice. Ovo može da pukne, kvrc, i odjednom nemate ništa, a one traju hiljadama godina – kaže Josić.

MERA ZA JEZIK OD Vukove reforme krenulo je u pravcu toga da se jezik svede na što je moguće manju meru, na „piši kao što govoriš“. Nije tako. Jezik je živa stvar, razvija se kroz vreme, ima različite oblike: govorni, pisani i književni jezik, a sad imate i četvrti – javni jezik koji se probija kroz nove medije, koji se razlikuje od svih. Dobri pisci i književni jezik treba da budu mera i za govorni i za pisani i za javni jezik. Svi će kazati za „Normativnu gramatiku“ Pipera i Klajna da je obimna, da ima mnogo primera, a nije tako. Treba da ih ima što više, da ljudi uče i nauče da se ne govori: „Daj mi sto evara“, da govore evro, a ne euro.

Napisao je do danas deset romana i 124 priče, što, kaže, nije malo za ljudski život, i ponavlja:

– Mislim da će to biti kraj, da više neću pisati, dosta mi je više pisanja.

Podseća Josić da je rano počeo da piše, da je poznavao i Veljka Petrovića, Andrića, Crnjanskog, mnogo pisaca:

– Mnogi su poumirali, nema ih… Malo je pisaca koje poznajem danas u odnosu na ešalon mrtvih, koji je deset puta veći.

U poređenju sa ranijim vremenima, po mišljenju ovog pisca, danas je mnogima svejedno koja je knjiga dobra, ne brinu o tome.

– Knjižare prodaju treša koliko hoćete. Izdavači svuda trče za brzom i dobrom zaradom, a to se ne postiže na dobroj literaturi. Iste su knjige hitovi i u Pekingu i u Torontu i u Beogradu. One su beznačajne za književnost. Crnjanski je pisao pre rata da smo zemlja okupirana stranim knjigama. Sada još više. Čovek uzima knjigu u ruke da bi se zabavio, da bi mu prošlo vreme, a ne da bi uživao i nešto naučio. Znate li koliko ima ljudi koji knjigu listaju pred spavanje? Ozbiljna dela se ne čitaju pred spavanje, niko ne uzima „Don Kihota“ da bi se zabavio ili uspavao. Nekada su postojali znalci koji su se kontinuirano bavili kritikom i postavljali neke mere. Danas toga nema, pa su mladima jedini putokaz dobri učitelji i prijatelji. Od školskog programa to ne mogu očekivati.

Za mnoge koji su pisali o njegovim knjigama, Josić tvrdi da nije siguran da su ih pročitali do kraja. Neke od njih ostale su bez ikakvog prijema.

TEŠKA MOTIKA Srbija je, po Josićevim rečima, još zemlja u kojoj kažu: „Gramatika teška motika“:
– Kod nas se može čuti: „Ti ćeš da me učiš kako da govorim, ti ćeš da me učiš kako da pišem!“ Znam pisce koji su objavili po deset, dvadeset knjiga a koji su nepismeni, ali nepismeni stvarno. Pazite, Andrić, veliki pisac, veliki znalac, čovek koji je znao jezik, imao je nekoliko vrsnih lektora oko sebe. Od Vere Stojić do Dragice Stojanov. Kad biste znali šta je sve Dragica menjala kod Andrića u tekstu, rekli biste: „Ma nije moguće“. Menjala mu je. Tako i moja žena meni ponešto promeni, naravno poslušam je, jer je sjajan lektor.

– Događa se da se pojave pisci koji naprave iskorak. Bilo da se to u prvi mah primeti ili ne, posle izvesnog vremena vrati se u kanon i bude temelj književnosti. Tako smo imali primer sa Sterijom, koji je pravio iskorak u drami, romanu, poeziji, pa onda Crnjanskog…. I neke moje knjige su bile iskorak: „Pristup u svetlost“ je bio iskorak za prozu toka svesti koja u srpskoj književnosti gotovo da nije postojala.

Pisac nam otkriva da je trećinu života potrošio na čitanje drugih knjiga, a da u ovim godinama čita samo desetak živih pisaca:

– Među njima više nema Grasa i Ljose, zgadili su mi se posle bombardovanja. Uveren sam da nijedan normalan čovek ne može da zagovara bombardovanje bilo gde u svetu. Pisac to ne sme da radi, a i Gras i Ljosa su to podržali. Neke druge ne čitam iz drugih razloga. Vidosav Stevanović je moj drug, sve je u redu, ali njegove knjige neću više da čitam, posle nekih izjava u novinama koje su mi zvučale kao gluposti.

Josić tvrdi da ni za jednog srpskog pisca nije napravljena kompletna bibliografija. Zato je sam uradio svoju.

– Ja sam salašar, a to znači biti oslonjen na sebe, verovati u sebe i širiti se u raznim oblastima. Ne možeš se zakopati u jednoj, samo praviti opanak, moraš imati i kokošku u avliji, svinju, plug, drljaču, kuvati ručak… Ako imaš salašarskog duha u ovom svetu, onda tebi svet i ne treba, ti si ceo svet. Kod Srba i danas nemamo institucije i nikako da ih napravimo. Sve što je urađeno važno – uradio je pojedinac.

Za pisca „Bodroga“ književnost je pre svega dobra priča. Bez priče ne može. Da li će ona biti razgranata ili svedena na minimum, nije važno.

– Može da bude kao indijanski šator koji ima samo jednu pritku, a može kao onaj češki, turistički, sa sto kočića. Književnost je delatnost najbliža čoveku kao ljudskom biću, zato što koristi reči, jezik kojim čovek govori. Suština literature je da stvaraš svet, u koji će čitalac poverovati, iako je ona sam laž. Književnost je, jednostavno, ozbiljna stvar.

Josić Višnjić: Pisanje je laž u koju se veruje | Kultura | Novosti.rs.

Страх и батина у крајевима попут овог дресирају синове / Бела Тукадруз

ОДЛОМЦИ – ИЗ СЛУЧАЈНО НАЂЕНОГ РУКОПИСА

Ивањчани, планина Радан (Фотодокументација Заветина, децембар 2013)
Ивањчани, планина Радан (Фотодокументација Заветина, децембар 2013)

Глава 3

Одговори ми без лагања, ако можеш, ти
уштво, што само буљиш у књиге, шта
мислиш да постигнеш Читањем и оклевањем?

-Ништа. Никад нисам мислио да
могу да постигнем нешто Читањем. Нити
пак да државу могу да обнављам оклевањем.
Овде се држава ствара на други начин…

Шта имаш ти да се виђаш са попом С?
Шта тражиш ти у цркви?
Зар не знаш да неко све то бележи и јавља
тамо где треба? – Ја у нашој цркви видим
само бога, и мир који годи…

-Даћу ја теби, лицемеру један, мир и бога,
па ћеш да се пушиш!

Док једеш мој хлеб и пијеш млеко од мојих
крава, има да будеш Мањи од бубице и да се
оканиш читања књига!
Или, ако ти се не свиђа, пут под ноге, да те
моје очи не виде! Иди, спреми своје прње и
хватај последњи воз! Завршићеш Правни
факултет и вратити се у варош као
адвокат Да те бог види!Нећеш да будеш
ничији слуга!…

Страх и батина у крајевима попут овог
дресирају синове, Па зато они личе на очеве
после неког времена и зато Овде нема промена
вековима, а и како би их могло бити?

Ради успеха синови пристају на мучне
ствари док оне Не пређу у навику, а тада је
већ касно…

Баба Јелена из Ивања (фотодокументација Заветина, снимак Мирјане Соколовић, 2013)
Баба Јелена из Ивања (фотодокументација Заветина, снимак Мирјане Соколовић, 2013)

Глава 4

У оваквим породицама, варошким или
сељачким, малограђанским, Синови имају
одвратност према свету очева и слици
једног вилајета Умоченог у страву као
кануре вуненог плетива у природну боју за
фарбање. Али колико је њих, који имају већ и
свој Коран, спремно да заложи, ако треба,
И свој живот и да изађу из ораовине и
вуненог сукна? Из тог света обраслог
Маховином и предрасудом да су све друге
књиге, осим тапија, лажне
И да их пишу хуље жељне славе?

Баба Јеченин дом (Ивање, Радан, децембар 2013)
Баба Јеченин дом (Ивање, Радан, децембар 2013)

Blogeri krče teren u komunikacijama / DEN GILMOR

Softverska tehnologija koja omogućava Ijudima da svoje radove lako objavljuju na mreži ugrozila je tradicionalnu ulogu medijskih organizacija kao posrednika između autora i široke publike. Posled-njih nekoliko godina, obični gradani su sve više i brže postajali izveeštači i komentatori društvenih prilika. Oni su se izuzetno brzo pojavili na sopstve-noj govomid s koje učestvuju u društvenoj i politič-koj raspravi.
Den Gilmorje direktor Centra za građanske medije (http://www.citimedia.org/blog) ipisac knjige Mi, mediji: Masovno novinarstvo – od naroda, za narod.

"Preko Peka", snimak Ivana Lukića, sekretara "Zavetina", Vel. četvrtak 2012, Zvižd, s-i Srbija
„Preko Peka“, snimak Ivana Lukića, sekretara „Zavetina“, Vel. četvrtak 2012, Zvižd, s-i Srbija

Krajem 2002. godine, jedan od najmoćnijih čla-nova Kongresa Sjedinjenih Američkih Država naučio je lekciju iz moći novih medija. Na ro-đendanskoj proslavi svoga kolege, senator Trent Lot, republikanac iz Misisipija, s nostalgijom je pomenuo jedan ružan deo američke istorije, vreme kada je rasna segregacija bila zvanična državna politika u većem delu zemlje. Ta izjava je privukla malo pažnje zvaničnih medija.
Međutim, neki pisci internet dnevnika koji su tada tek nastajali i koji su se zvali „veblogovi“, skraćeno „blogovi“, nisu bili spremni da preko toga olako pre-đu, već su dali oduška svom besu. Bilo da su pripadali levici ili desnici, ti blogeri, kako se ti pisci nazivaju, iskazivali su svoj bes. Nešto gneva bilo je usmereno na medije zbog toga što ovom slučaju nisu poklonili pažnju; posle samo nekoliko dana napada blogera, naj-veće medijske kuće odlučile su da se i same uključe u kampanju. Nekoliko dana posle njihovih napisa, Lot je izgubio podršku svojih kolega i na kraju je morao da odstupi s položaja vođe republikanaca u Senatu.
Ovaj slučaj je u izvesnom smislu bio rano upozore-nje političarima, javnim ličnostima i ljudima u medi-jima. On je ukazao na sve brži razvoj komunikacija. Blogovi, kao jedan poseban žanr, u međuvremenu su postajali sve veća snaga.
Šta su, tačno, blogovi? Ne postoji jedinstvena defi-nicija, ali oni, većinom, imaju tri zajedničke karakte-ristike. Obično se sastoje od kratkih tekstova koji se nazivaju dopisima. Ovi dopisi se pojavljuju suprotnim hronološkim redom, tj. najnoviji se nalaze na vrhu. Pored toga, imaju i hiperlinkove koji ih povezuju s drugim veb stranicama.
Blbgovi su sredstvo za vođenje razgovora. Mnogi od najboljih omogućavaju čitaocima da šalju komen-tare, a blogeri rado skreću pažnju na priloge svojih kolega kako bi ih istakli i prodiskutovali.
Oni deluju kao razgovor i stoga što su najbolji među njima napisani u izuzetno humanom tonu. U poređenju s tim blogovima, tipični novinarski članci zvuče šablonski, kao da ih nije napisao jedan čovek, već čitav jedan odbor. Procvat blogova pre svega pod-stiče njihova ljudskost.
Blogove treba shvatiti i u širem kontekstu, budući da su prosečni korisnici interneta sada u mogućnosti da na mreži objavljuju svoje radove u različitim forma-tima, uključujući audio i video priloge. Ovo je sastav-ni deo i demokratizacije i distribucije medija. Rekviziti koje koristimo za kreiranje digitalnih sadržaja sve su moćniji i sve jeftiniji, a delo koje stvorimo možemo da prikažemo čitavom svetu. Sličan primer ne postoji u celoj istoriji čovečanstva.

Prema Pju internet projektu, neprofitnoj organi-zaciji koja se bavi istraživanjem uticaja interneta na različite aspekte života u Americi, čitanje i pisanje blogova sve je popularnije. Više od jedne četvrtine stanovnika Sjedinjenih Američkih Država pročitalo je neki blog, a tokom 2005. godine, mada se interes ustalio, sredstva javnog informisanja o ovoj pojavi su pisala više nego ikad.
Blogeri su na sebe skrenuli pažnju najviše zahvalju-jući tekstovima u kojima obrađuju najaktuelnije teme iz oblasti politike, tehnologije, itd. Medutim, treba imati na umu da najveci broj blogova – od nekoliko miliona koliko ih se nalazi na mreži – imaju veliku vrednost iako nisu namenjeni širokoj publici. Te onlajn dnevnike neki blogeri pišu umesto tradicional-nih pisama članovima porodice i prijateljima. Korist koju čitalac stiče od tih veoma ličnih blogova svakako je veća (po čitaocu), nego ekvivalentna vrednost od većine popularnih sajtova.
Blogovanje se najpre pojavilo u Sjedinjenim Ame-ričkim Državama. Ovo je bilo predvidivo, imajući u vidu da su prve mogućnosti za blogovanje razvili ame-rički stručnjaci za softver. Bez obzira na to, postalo je globalna pojava. Na primer, prema gruboj proceni, u Kini postoji oko pet miliona blogera, što je relativno mali procenat u odnosu na ukupan broj stanovnika. Sve više Kineza postavlja svoje blogove uprkos držav-noj cenzuri (koju pomažu tehnološke kompanije). Od svih kontinenata Afrika ima najmanji broj blogera; Itan Zakerman, jedan od osnivača projekta Global Voices Online u Berkmanovom centru za internet i društvo na Univerzitetu Harvard, kaže da prema naj-približnijoj proceni u pod-Saharskoj Africi ima oko 10.000 blogera. Njihov broj raste na Srednjem istoku i u Severnoj Africi, gde oko 50.000 uglavnom mladih ljudi šalje svoje blogove.
Izvan Sjedinjenih Američkih Država, blogovanje je najpopularnije u Francuskoj, gde prema Luaku Le Mera, direktoru jedne softverske kompanije, ima pre-ko dva miliona blogera. Oni su uticajni. Tri ministra u francuskoj Vladi, kaže Le Mer, pozvala su blogere da ih intervjuišu; na jednom takvom skupu učestvovao je i on sam. On primećuje da su blogovi postali jedno od najvažnijih sredstava za izražavanje u njegovoj zemlji i da izazivaju izvesnu zabrinutost u vodećim novinarskim krugovima.
Zanimljiv je i odnos blogera i novinara. Neki pro-fesionalni novinari su se s oduševljenjem uključili u blogovanje, dok drugi tom žanru uopšte ne pridaju važnost.
Ja sam pokrenuo nešto što se smatra prvim blo-gom koji je napisao jedan američki novinar. Bilo je to 1999- godine, u vreme kada je softver potreban za blo-govanje tek počeo da se pojavljuje. Pisao sam članke iz oblasti tehnologije, a blog, koji je objavljivan kao dopuna kolumne u listu San Hoze Merkjuri njuz u Silikonskoj dolini u Kaliforniji, postao je suštinski deo mog posla. Zašto? Zato što mi je omogućio da više razgovaram sa svojim čitaocima. Pišući o tehnologiji u Silikonskoj dolini, sedištu visoke tehnologije, brzo sam shvatio da moji čitaoci, kao grupa, znaju više od mene, a blog je predstavljao novi način da nešto naučim.

U međuvremenu, blogovanje se malo-pomalo ukrštalo s novinarskim poslom. Pju intemet projekat je utvrdio da američki novinari po svoj prilici prate blogove više od drugih građana. Ovo nije nikakvo iznenađenje ako se ima u vidu da blogovi u izvesnom smislu igraju ulogu stručnih časopisa i da su stoga dragocen izvor informacija za sve vrste istraživača.
Međutim, većina profesionalnih novinara i dalje ne objavljuje blogove. Ta forma, budući da ohrabru-je iznošenje ličnog stava, deluje donekle neprirodno profesionalcima obučenim da u ono što pišu ili emituju ne unose lična osećanja i uvere-nja. Kolumnisti koji u svojim člancima inače iznose lično mišljenje očigledan su izuzetak od opšteg pravila, a nekoliko kolumnista koji inače pišu tek-stove iz oblasti ekonomije, spadaju u najbolje predstav-nike ovog žanra koji im omogućava da detaljnije objasne svoje tekstove objav-Ijene u štampanim medijima. Blogovi takođe odgovaraju novinarima koji prate neke odredene teme, posebno kada su u pitanju one što se ođnose na zabavu.
Blogovi u novinarstvo mo-gu da unesu jedan još prilično redak kvalitet: transparentnost. Novinari zahtevaju transpa-rentnost od drugih, ali obično nisu mnogo spremni da upere reflektore na ono što sami rade. Ovo se menja u pozitivnom pravcu, a u tom procesu blogovi mogu veoma korisno da posluže. Na primer, blog informativne redakcije mreže CBS pod nazivom ,,PublicEye“ nudi uvid u njeno poslovanje.
Ispostavilo se da su blogovi izuzetno korisni prili-kom vanrednih događaja kao što su prirodne katastro-fe, o kojima čitaoci žele da čuju svaku, makar i najsit-niju novu pojedinost. U jednom posebno značajnom slučaju, blog je izvesno vreme igrao ulogu naslovne stranice novina. Pošto ju je uragan Katrina, isto kao i ostale stanovnike Nju Orleansa, primorao da napusti svoju zgradu, redakcija lista Tajms-Pikajun više nije mogla da objavljuje štampano izdanje, ali je čitaoce na-stavila da informiše preko bloga na internetu.
Blogovi koje sastavljaju novinari čine, naravno, za-nemarljiv deo. Neki blogeri izvanredno rade novinar ski posao i međusobno se nadmeću za pažnju čitalaca i poštovanje izvora informacija. Bil Gejts, jedan od osnivača i predsednik Majkrosoft korporacije, davao je intervjue blogerima koji svoje tekstove objavljuju isključivo preko intemeta. I drugi direktori velikih kor-poracija sve više shvataju da najvažniji blogeri mogu da budu odličan kanal prema širokoj javnosti.
Medijske kuće su, neizbežno, uzele u razmatranje mogućnost da preuzmu najbolje blogere. Tajm-Vor-nerAOL kompanija otkupila je za 15 miliona dolara i kompaniju Veblogs Inc., koja je objavlji-vala specijalozovane blogove iz oblasti tehnologije i automobilizma. Ovakvih kupovina će po svoj prilici biti još.
Međutim, čak ni najvažni-je medijske organizacije neće uspeti da kooptiraju blogerski pokret. Finansijska barijera za ulazak na ovo tržište već je gotovo ravna nuli. Svako ko za to ima smisla i vremena može da postavi blog – ili podkast. ili neki drugi medijski sajt – a da se ne izloži većem trošku.
Procvat blogova neizbežno je nametnuo pitanja i podsta-kao kritike zbog toga što su blogeri često spremni da os-pu verbalnu paljbu pre nego što i nanišane cilj. U njihove najbolje osobine ne spadaju ni nepristrasnost i temeljnost. Međutim, na tržištu ideja, gre-ške se pronalaze i otkrivaju, a ugled raste ili pada u direktnoj vezi sa kvalitetom onoga što se nudi. U međuvre-menu, čitaoci blogova uče da s određenom skepsom prihvataju ono što pročitaju na internetu.
Blogovi i s njima povezani gradanski mediji neće nestati. Oni su postali put slobode koji omogućava da se čuje mišljenje naroda. Stari moto američkog novinarstva ukazuje na to da slobodu štampe ima onaj ko poseduje štamparsku presu. U novoj eri digitalnih medija svi mi imamo štampariju — a što se više glasova čuje, to bolje!

Mišljenja izneta u ovotn članku ne moraju obavezno odražavati stavove i politiku Vlade Sjedinjenih Američkih Država.
_____ Izvor: Globalna pitanja, mart 2006, Ur. Virginia L. Farris

„Zavetine“ i mediji u nastajanju

(Globalna pitanja)

Inovacije u informacionim tehnologijama uve-le su svet u period demokratskih medija, a ljudima omogućile pristup vestima i infor-macijama neometan nikakvim tradicionalnim vremenskim i geograf-skim granicama. Inovaci-je podstiču razvoj novih medija i nove modele širenja, upotrebe i koriš-ćenja informacija. Preva-ziđene su i tradicionalne granice između javnosti i medijskih institucija, s obzirom na to da gra-đani mogu da se uklju-čuju u forume u okviru kojih slobodno iznose svoje ideje i mišljenja, zaobilazeći tako medij-ske korporacije i vlade -dugogodišnje čuvare informacija.
Postojeće medijske institucije – novinske kuće i radio/TV emiteri – bore se kako bi se prilagodile novoj klimi, dok konzumenti medija zauzimaju sopstvenu teritoriju u informacionom pejzažu i stvaraju svojevrsno participativno novinarstvo.
Stručnjaci i pioniri ovih tehnologija što dono-se promene, iznose na narednim stranicama svoje mišljenje, opisuju inovacije i nude viziju o onome što nas možda očekuje.

Dejl Peskin i Endru Načison iz Medija cen-tra Američkog instituta za štampu predviđaju nastanak informatičkog društva zasnovanog na saradnji, čiji model nazi-vaju ,,Mi, mediji“. Pionir blogovanja Den Gilmor opisuje kako na javna događanja utiče novi tip novinarstva. Televizijski veteran Džef Grelnik za-viruje iza ugla kako bi vi-deo šta se novo sprema. Danijel Larkin objašnjava kako Centar za prijavu krivičnih dela počinjenih preko interneta pri Vladi Sjedinjenih Američkih Dr-žava, postupa po prijava-ma u vezi sa sajber preva-rama i drugim krivičnim
radnjama, koje su procvetale istom brzinom kao i novi mediji i tehnološke inovacije. Ovi i drugi stručnjaci svoja razmišljanja iznose u publikaciji Mediji u nastajanju.

________Izvor: Mediji u nastajanju

Stejt Dipartment Sad / Biro za medjunarodne informativne programe, mart 2006.
Stejt Dipartment Sad / Biro za medjunarodne informativne programe, mart 2006.

Studija o Nušiću ponovo pred čitaocima

POČETNIČKI i mladićki posao, ali zaslužuje svaku pažnju. Sa nešto korekture i prerade valjana prinova originalnoj drami. Obraćam pažnju upravi da sa puno obzira prihvati mladoga pisca koji obećava budućeg koreografa – zapisao je u jednoj od prvih kritika o Nušiću (zapravo recenziji na omotu rukopisa „Narodnog poslanika“ 1883. godine) Laza Lazarević, prepoznajući u devetnaestogodišnjem, još nepoznatom autoru, novog komediografa.

Piscu, koji ne samo da je „obećavao“ nego i više od očekivanog ostvario, Milan Đoković posvetio je celu studiju „Branislav Nušić“, koja se prvi put pojavila 1964. godine u izdanju „Nolita“, a odnedavno je ponovo pred čitaocima, ovog puta kao naslov u „Fondaciji Milan Đoković“.

Autor je obuhvatio širok spektar tema: od piščevog odnosa prema junacima, političkog držanja 1903. godine, sudbine humoriste, do „odziva“ savremenika, među kojima je bio i Laza Lazarević. Kako u recenziji novog izdanja ističe Milovan Vitezović, nije mogao Milan Đoković ni „sakriti“ da je i sam dramski pisac, jer je studija urađena gotovo sa dramskim planom, pokazujući dramski nerv i veliku dramu Branislava Nušića.

– Đoković se, pišući ovu studiju, klonio svake patetike, a prisnosti je svodio na činjenice. Posebnu pažnju posvetio je ispravljanju većih nepravdi učinjenih Nušiću, bilo zlonamerno iz zavisti i hotimice, bilo iz neznanja i nehotice. Da bi izbegao ono što se u dramaturgiji zove „udarac u glavu“, pisac studije se u njoj nije bavio sitnijim životnim detaljima, ma koliko i oni mogu biti značajni – naglašava Vitezović.

Iz bogatog sadržaja ove knjige, možda bi za čitaoce bilo posebno zanimljivo Đokovićevo poređenje Sterije i Nušića: dok prvi, kako kaže, čitavim svojim pozorišnim delom hoće da ukaže potomstvu na nove puteve, drugi gledaoca ostavlja da razmišlja i da se s njim, možda, posle složi.

„Zlu društvenom, kolektivnom, i zlu individualnom Nušić se smejao lukavo i čovekoljubivo kao što su se zlima smejali svi veliki komediografi, od Aristofana i Plauta preko Molijera i Bomaršea, do Gogolja i Gribojedova. Smejao se na svoj način, drukčije nego oni jer je i ponikao u jednoj drugoj i drugačijoj sredini. Zašto mu onda određivati mesto njihovim merama, kada su njegove sopstvene mere dovoljne da mu odrede značaj među nama“, zapitao se Đoković gotovo pre pola veka.

FONDACIJA

– PRE nekoliko godina osnovao sam Fondaciju „Milan Đoković“ sa željom da neguje delo mojih roditelja, Milana i Divne, kao i da u okvirima svojih mogućnosti pomaže mladim i talentovanim ljudima – kaže Dušan Đoković, direktor Fondacije, osnivač i predsednik Akademije umetnosti u Beogradu. – Do sada smo objavili „Izabrane drame“ Milana Đokovića, „Sistem Stanislavski“ u njegovom prevodu, „Onaj stari Beograd“, a posle „Branislava Nušića“ (čija je promocija 22. marta u Muzeju Narodnog pozorišta), planiramo i petu knjigu – „Dnevnike iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta“.

Studija o Nušiću ponovo pred čitaocima | Kultura | Novosti.rs.

Sa 11 godina probaju seks | Srbija | Novosti.rs

IAKO misle da je 18 godina idealno za stupanje u seksualne odnose, ispitani učenici iz deset osnovnih i srednjih škola u Novom Sadu, Somboru, Sirigu i Bačkom Jarku to čine već sa 11 godina.

Prema istraživanjima sprovedenim na uzorku od 610 učenika, uzrasta od 13 do 18 godina, prva seksualna iskustva dečaci su imali sa 11, 12 i 13 godina, a najveći procenat devojčica sa 16 godina.

– Ono što je alarmantno jeste što čak 63 odsto mladih smatra da prve informacije o reproduktivnom zdravlju treba da dobije od roditelja, a dobija je svega 30 odsto – objašnjava za „Novosti“ koordinator programa Tanja Ilijazović. – To govori o tome da oni očekuju i imaju potrebu da razgovaraju sa roditeljima o stupanju u seksualni odnos, ali malo ko od roditelja ispuni ta njihova očekivanja.

Gotovo svi ispitani učenici znaju šta su polno prenosive bolesti, a pet odsto poznaje osobu svojih godina koja ima neku polno prenosivu bolest. Alarmantno je i što samo sedam odsto seksualno aktivnih koristi kontracepciju, a čak 22 odsto ispitanih učenica koristilo je „pilulu za dan posle“, kao kontraceptivno sredstvo.

Sa 11 godina probaju seks | Srbija | Novosti.rs.

NEOBIČAN ŽIVOT / Radivoj Šajtinac

A za kraj trebalo ostaviti ovaj početak
Ne učiniti istu grešku
Nije mogla na makovo zrno
Ogromna kap rose,
Obrušila se slika, čak je u padu
Krenuo onaj ledeni miris kojim se ravnoteža
Oprašta od ishoda i prihvaćen bih
Samo njenim dozivanjem
Mekom postavom priviđenja
nema običnog života koji je opravdan u pesmi
Nema i dobro je što je tako
Neće na usne sama pasti ni rečca ni latica
Ni uveli japanski akvareli,ni drage,
Mile, začinske biljke našeg zagušljivog strpljenja
Ni sličice iz pazuha ugojene dnevne dosade
Ni muva između dva displej namigivanja
Ni pošiljka iz vaskolikog centra
Cemetni zakon 120 sa 80

Jer padao sam na onu stranu
Gde i beše od navika nevidljiv smet
U glavi behu večernje rečenice
Tako ravne i prave ko tek isečeni rezanci
Sutrašnje testo i ti brašnjavi redovi
Podliv vrele vode a jutro daleko ko zaborav
Nešto refleksa u sećanjima i pad sa stolice
Gde smo poluvekovnim prožimanjem u sobnoj senci
Svretlucali poezija , pižama i ja

Nema običnog života, nema nade
Koja se preseli u vreme
bude ugrušak u iznenađenju
Nema pesmice o crtežu,ni zvezdice s upaljača,bome ni
S njenih zenica ne dopire ništa kroz alergičnu pomrčinu

Samo oni koji slute poeziju tepanja,terapije i
Tradicionalne nepretencioznosti, s malo veselih idioma
Oni je prozivaju,objavljuju i nagrađuju,
Uvek spremni na lirske aluzije
Jednostavnost je dostignuće
Čak i kad prođe ovaj pad, kad ko odebljalim stablom ojačala voćka
Prožmeš puku uspravnost belim oklopom od kreča

E na njemu možda, noću
Mogu prići i došunjati se,potpisati patuljci i pesmuljci
Vatirana i plišana fauna,
Sve što ujedom ljubi i kandžama češlja,
I kikotom te prati i u padanje i u čitanje
Kako koga i kako kad
Tek trebalo je tu upornost istrpeti
Tu veliku kaplju na sitnom zrnu

______________________ Iz propratnog pisma autora
„Isključivo za ZAVETINE!“

_____________________ Preporuka Urednika:
Pogledati neizostavno tekst: Prateća beleška ili jebo nas Parmenid! / Radivoj Šajtinac
http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/10/02/prateca-beleska-ili-jebo-nas-parmenid-radivoj-sajtinac/