Мајстор ЕВГЕНИЈЕ (1955)

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Мајстор Евгеније
Мајстор Евгеније
Евгениј Ијевљев се родио у Харкову. Завршио је руско одељење филолошког факултета Московског државног университета. Кретао се, као млад песник, у совјетској дисидентској средини, прогањан је, добијао отказе, чак смештан у душевне болнице.
Победник међународног конкурса „Мрав на глобусу“.

Свет без мене

И на наше очи ево пробија корито
прекрасни нови свет, већ без нас

Алексеј Петрович Цветков

Неодбацив – за Харков, Кијев спремљен –
од бесмртности примам радост врелу:
ко Евгеније Борисович Ијевљев
у поднебесном да васкрснем селу,

где, неповерљив, (свет гордошћу мери),
са сланом сузом, самцит у свом несну,
кроз пукотине дозреле вечери
пробија славуј немогућу песму.

Тек што догоре брилијантни бели
рибњак, пун звезда у сребрном сјају,
о мени песме сеоски анђели
удрвењено, свечарски, певају.

Ко невенчана невеста прелесним
лудилом своје слободе и славе,
просјајем сињим, очито небеским,
опрска мене застакљена плавет.

Све до црнила каљеном немошћу,
стиснув шупљине сред груди, ко туђих,
мрмљам: кћерчице, беспризорну гошћу
што изиграваш поред врата? Уђи…

Ал кад се тихо напатимо овим
судбинским путом (да нас обесмрте)
по листићима Нострадамусовим
не препознавши о себи ни црте,

иза последње међе заоране,
мамећи, надом окаснелом пренет,
букти – обећан, широк, на све стране,
заслепљујући свет – али без мене.

Advertisements

Борис РУБЕЖОВ (1949)

Из новије руске поезије, избор, превод и напомене Владимир Јагличић

Борис РУБЕЖОВ (1949)
Борис РУБЕЖОВ (1949)

Борис Григорјевич Рубежов родио се у граду Андижану (Узбекистан) 1949. године. Године 1966. завршио је средњу школу, а 1970. андижански Државни педагошки институт језика. Радио је као предавач на Институту, као преводилац у конструкторском бироу, предавао је енглески. И последњих година ради као професор – енглеског и немачког језика. Са енглеског је преводио и поезију. С породицом се 7. јула 2003. године преселио у Израел, где је објавио збирку песама „Лакше од ваздуха“.

Девето писмо Јосифу Бродском

Ко што бескућника не можеш покрасти,
тако те сад неће одвући ешалон
отуд где ниједне не плашиш се власти –
плашио се ниси ни „до“, уосталом.

И међ гаћицама боје морских вала,
сред сеоске паре, црвима у инат,
сада ти проничеш сваки сан, ван зала,
што је, за живота, недостижан примат.

Бесмртнији и од омиљених рима,
које уморно си листао, при крају,
оде Марцијалу, Сенеки – онима
који не успеше срце да издају.

1996.

АДРЕНАЛИН / Зоран М. МАНДИЋ

Зоран М. Мандић. фотодокументација Заветине, 2013.
Зоран М. Мандић. фотодокументација Заветине, 2013.

Адреналин који лучи унутрашњи

Ритам времена обезнањује

Билокоји оптимизма који

Утамничена усамљеност у сваком човеку

Сања непрестано ничући из ниодчега

Зато је мучна свака дијагноза

Човекова о човеку

Болести су посвему само искази о

Бесмисленом несавршенству опијености

Дисањем усред нејсане пољане насељене

Мерама материјалних глупости

Људи једноставно посрћу усред појединачних

Прича о обесмишљеном смислу трајања

Такмичења и натпевавања дубоко доле где

Облаци никада не силази чак ни из

Пуке радозналости

Васељена је заједничко име за незнање

У коме су ушанчени верници и неверници

Започели међусобни рат до истребљења

Тужног ли пораза свих и јадног расипања и

Оно мало адреналина

Бог се још увек не меша да пропало

Раздвоји од упропаштеног

Moje je samo sedenje u mraku / Radivoj Šajtinac

NEOSVETLJENI DAROVI

rđa, korozija. jedan od mostova na železničkoj pruzi Bordo - Odesa. Snimak Ivan Lukić, leto 2013.
rđa, korozija. jedan od mostova na železničkoj pruzi Bordo – Odesa. Snimak Ivan Lukić, leto 2013.

Moje je samo sedenje u mraku
To mi pripada,tome pripadam
Nedostojna su i nezaslužena druga vlasništva
Uhvatim šapat nezadovoljnika,
Svojski progutan ko lek pod jezik
Onaj u koji bezvoljno selim nadu iz rutine

Sve te raspete kartonske kutijice
Dvobojno ili istobojno saće
Iz kog vadim trunje propisanih i nametnutih navika
Svakim pogledim ka ostavi
Svakim pokretom ka vitrini
U koj je sabijena jutarnja magla,podnevni hlad
Večernja senka.
Sledim poslušnog igrača,oslobađam dosadne ravnoteže

Prilagođavam statusu kućnih duhova

Osećaj suvišnosti danju se preobražava
U preventivni umišljaj
Kroz usta prolazi i ko zna gde sve završava
Rastvorena tableta ili odbrojana kap,
batiskaf skliske kapsule
preotvoren ,halapljiv ko da iznutra krijem
nesagledivu provaliju

evo sam štrčeći uspravan
izmakao sam se,samo s gutljajem kafe i vode
nedoziran,sklonjen
treperim iznad horizonta dezinfikovane mušeme
kuhinjski odmetnik, srećan toliko
koliko se zapostavi primoravajuće zdravlje

tek što nisu tegobe
uznemirena dosada imuniteta
dnevno smrtno gradilište
tablete od mermera,kapi od stakla
zavoj od plamenova pramenova

znojim se
sijam
očaj zaista zamara

u pojmovima
u pojmovima zjapi nadmeni virus
bezvoljnost – poosobljeno odlaganje
sistem – logička povodljivost
izlečivost .-fascinacija

ćutanje
jedina svesna imovina
sedenje
vladavina senke

reč po reč između disanja
pretres
kroz preteće semantičke ispovesti

pevljivo je nepoverenje
kroz nedostupni oporavak
tegobe nisu razjašnjene
samo prisvojene
obolenje se trpi
govor izmišlja
eto ti pesme

Božić 7 1 2014

…laž…

DOBRI su oni pisci, govorila je Isidora, koji hoće da muče svoj talenat. Nije dovoljno biti talentovan. Ti si talentovan, pa šta, možeš na banderu da okačiš svoj talenat. Moraš da ga mučiš ako hoćeš da stvoriš nešto. Ja sam svoj talenat mučio stalno, bio među onom grupom pisaca koji su sa svakom knjigom istraživali nešto novo. Nisam ponavljao obrasce koje sam otkrio – kaže za „Novosti“ književnik Miroslav Josić Višnjić.

Nerado i retko govori za medije, voli da vaga svaku reč, i smatra da pisci u knjigama dovoljno govore o svom vremenu, ali je pristao da bude gost naše redakcije i da za čitaoce „Novosti“ otkrije svoju životnu filozofiju i književna načela.

Svaka njegova knjiga, kako kaže, nastajala je iz nezadovoljstva prethodnom:

– Sada sam napravio knjigu „Baron iz šaraga“, kojom sam vrlo zadovoljan i verovatno neću pisati više ništa. U njoj je sve što sam od malih nogu do danas hteo da napišem – sva moja znanja, iskustva i osećanja. Prvi put sam zadovoljan, bez obzira na to što su one ranije knjige bile hvaljene i nagrađivane.

Bije ga glas da je prznica, čak se svađao sa jednim kritičarem koji mu je hvalio knjige.

– Nikog na svetu nikad nisam prvi ni opsovao ni omalovažio, ali ako je neko meni nešto uradio, duplo sam mu vraćao. I onda je Josić prznica. Nisam prznica. Normalan sam čovek i tražim pošten odnos prema onome što radim. To me Crnjanski naučio, govorio je: „Ne puštajte da vas omaložavaju, ne dajte im“. Ja sam mislio – šta ovaj priča, ko će da me omalovažava? Kad si mlad, mnogo šta ne znaš – kaže Josić.

Zato je, dodaje, i napisao knjigu „Miloš, Crnjanski“. Da bi pokazao da ni Crnjanski, sa kojim se družio tokom piščevih poslednjih deset godina života, nije bio prznica, kakvim su ga smatrali, već normalan čovek koji je samo uzvraćao uvredu.

– Crnjanski je Banaćanin, ja sam Bačvanin, mi smo mirni ljudi, nismo Dinarci da se potučemo za svaku sitnicu. Svi su se tukli u mladosti, tukao se Danilo Kiš sa svima redom, pa ne važi za prznicu. O svim piscima, pogotovu onima koji učine nešto važno, postoje predrasude, domišljaju se priče o njima – napominje Josić.

Ipak, za sebe kaže da je pisac buna, da su ga one uvek zanimale, da je reč pobuna najvažniji motiv u njegovoj književnosti:

– Moji se junaci svi nešto bune, čak i kad su na samrti, uvek su neke bundžije u pitanju. Šta je „Bodrog“ nego buna, šta je sad ovaj „Baron“ – isto jedna pobuna koja se završava tragično, jer se pobune uglavnom završavaju tragično.

PISCI ZA NOBELA MOJ prvi pisac je uvek bio Sremac, još od malih nogu. On je patrijarh, ostali su vladike, igumani. Od savremenih pisaca kod mene pretrajava Dragoslav Mihailović, koji je veći pisac od deset poslednjih nobelovaca, ali niko ne lobira za njega. U poslednjih 50 godina imamo jednu od najboljih književnosti u Evropi, ali nijedna naša država nije radila na afirmaciji te književnosti u svetu. Ne bi Andrić nikada dobio Nobelovu nagradu da država nije stala iza njega, forsirala ga, predlagala, prevodila.

Pisao je i o studentskom buntu iz 1968. Ali bila je to i posebna godina u njegovoj književnoj karijeri.

– Kad je umro moj otac 1968, imao sam 22, on 52 godine. Sećam se: sedim, gledam, mrtav je, kažem „star čovek“. Ali ja tog trenutka shvatam da je i moj deda umro sa 52, i sledećih trideset godina živim sa mišlju da ću i ja umreti sa 52. I da je to mnogo. Seo sam te noći posle sahrane i napisao šta ću raditi sledećih trideset godina: da ću završiti moj TBC, venac romana o društvu sa otvorenim kavernama, o vremenu u kojem se krvari, i da ću napisati bar sto priča. Taj papir sam negde zaturio, i našao ga kad sam imao 47 godina. Ispunio sam plan. Rekao sam tada sebi: „Sve posle 52. ti je višak, čist ćar“…

Josić uvek piše rukom, obično u neku svesku povezanu koncem, da se ne raspadne. Piše na desnoj strani, na levu ubacuje ispravke. Nije prešao na pisaću mašinu kad je bilo vreme, ostao je pri ruci i kad su došli kompjuteri. Ne odvaja se, ipak, od svog tableta. Ponosno okreće ekran i prikazuje sopstveni video-rad – niz porodičnih fotografija, korica svojih knjiga.

– Sve što sam pisao za 50 godina stalo je na 50 megabajta i na CD „Dela M. J. V.“. Ceo život, svi romani, tekstovi o meni… Ne znam šta je budućnost knjige, ali znam da je kraj Gutenbergove ere, da elektronika usisava sve u sebe. U svetu ima već nekoliko miliona čitača i nekoliko miliona knjiga spremnih za čitače, ali je problem trajnost. Ispada da su naši preci izmislili trajniju stvar od ovih danas – glinene pločice. Ovo može da pukne, kvrc, i odjednom nemate ništa, a one traju hiljadama godina – kaže Josić.

MERA ZA JEZIK OD Vukove reforme krenulo je u pravcu toga da se jezik svede na što je moguće manju meru, na „piši kao što govoriš“. Nije tako. Jezik je živa stvar, razvija se kroz vreme, ima različite oblike: govorni, pisani i književni jezik, a sad imate i četvrti – javni jezik koji se probija kroz nove medije, koji se razlikuje od svih. Dobri pisci i književni jezik treba da budu mera i za govorni i za pisani i za javni jezik. Svi će kazati za „Normativnu gramatiku“ Pipera i Klajna da je obimna, da ima mnogo primera, a nije tako. Treba da ih ima što više, da ljudi uče i nauče da se ne govori: „Daj mi sto evara“, da govore evro, a ne euro.

Napisao je do danas deset romana i 124 priče, što, kaže, nije malo za ljudski život, i ponavlja:

– Mislim da će to biti kraj, da više neću pisati, dosta mi je više pisanja.

Podseća Josić da je rano počeo da piše, da je poznavao i Veljka Petrovića, Andrića, Crnjanskog, mnogo pisaca:

– Mnogi su poumirali, nema ih… Malo je pisaca koje poznajem danas u odnosu na ešalon mrtvih, koji je deset puta veći.

U poređenju sa ranijim vremenima, po mišljenju ovog pisca, danas je mnogima svejedno koja je knjiga dobra, ne brinu o tome.

– Knjižare prodaju treša koliko hoćete. Izdavači svuda trče za brzom i dobrom zaradom, a to se ne postiže na dobroj literaturi. Iste su knjige hitovi i u Pekingu i u Torontu i u Beogradu. One su beznačajne za književnost. Crnjanski je pisao pre rata da smo zemlja okupirana stranim knjigama. Sada još više. Čovek uzima knjigu u ruke da bi se zabavio, da bi mu prošlo vreme, a ne da bi uživao i nešto naučio. Znate li koliko ima ljudi koji knjigu listaju pred spavanje? Ozbiljna dela se ne čitaju pred spavanje, niko ne uzima „Don Kihota“ da bi se zabavio ili uspavao. Nekada su postojali znalci koji su se kontinuirano bavili kritikom i postavljali neke mere. Danas toga nema, pa su mladima jedini putokaz dobri učitelji i prijatelji. Od školskog programa to ne mogu očekivati.

Za mnoge koji su pisali o njegovim knjigama, Josić tvrdi da nije siguran da su ih pročitali do kraja. Neke od njih ostale su bez ikakvog prijema.

TEŠKA MOTIKA Srbija je, po Josićevim rečima, još zemlja u kojoj kažu: „Gramatika teška motika“:
– Kod nas se može čuti: „Ti ćeš da me učiš kako da govorim, ti ćeš da me učiš kako da pišem!“ Znam pisce koji su objavili po deset, dvadeset knjiga a koji su nepismeni, ali nepismeni stvarno. Pazite, Andrić, veliki pisac, veliki znalac, čovek koji je znao jezik, imao je nekoliko vrsnih lektora oko sebe. Od Vere Stojić do Dragice Stojanov. Kad biste znali šta je sve Dragica menjala kod Andrića u tekstu, rekli biste: „Ma nije moguće“. Menjala mu je. Tako i moja žena meni ponešto promeni, naravno poslušam je, jer je sjajan lektor.

– Događa se da se pojave pisci koji naprave iskorak. Bilo da se to u prvi mah primeti ili ne, posle izvesnog vremena vrati se u kanon i bude temelj književnosti. Tako smo imali primer sa Sterijom, koji je pravio iskorak u drami, romanu, poeziji, pa onda Crnjanskog…. I neke moje knjige su bile iskorak: „Pristup u svetlost“ je bio iskorak za prozu toka svesti koja u srpskoj književnosti gotovo da nije postojala.

Pisac nam otkriva da je trećinu života potrošio na čitanje drugih knjiga, a da u ovim godinama čita samo desetak živih pisaca:

– Među njima više nema Grasa i Ljose, zgadili su mi se posle bombardovanja. Uveren sam da nijedan normalan čovek ne može da zagovara bombardovanje bilo gde u svetu. Pisac to ne sme da radi, a i Gras i Ljosa su to podržali. Neke druge ne čitam iz drugih razloga. Vidosav Stevanović je moj drug, sve je u redu, ali njegove knjige neću više da čitam, posle nekih izjava u novinama koje su mi zvučale kao gluposti.

Josić tvrdi da ni za jednog srpskog pisca nije napravljena kompletna bibliografija. Zato je sam uradio svoju.

– Ja sam salašar, a to znači biti oslonjen na sebe, verovati u sebe i širiti se u raznim oblastima. Ne možeš se zakopati u jednoj, samo praviti opanak, moraš imati i kokošku u avliji, svinju, plug, drljaču, kuvati ručak… Ako imaš salašarskog duha u ovom svetu, onda tebi svet i ne treba, ti si ceo svet. Kod Srba i danas nemamo institucije i nikako da ih napravimo. Sve što je urađeno važno – uradio je pojedinac.

Za pisca „Bodroga“ književnost je pre svega dobra priča. Bez priče ne može. Da li će ona biti razgranata ili svedena na minimum, nije važno.

– Može da bude kao indijanski šator koji ima samo jednu pritku, a može kao onaj češki, turistički, sa sto kočića. Književnost je delatnost najbliža čoveku kao ljudskom biću, zato što koristi reči, jezik kojim čovek govori. Suština literature je da stvaraš svet, u koji će čitalac poverovati, iako je ona sam laž. Književnost je, jednostavno, ozbiljna stvar.

Josić Višnjić: Pisanje je laž u koju se veruje | Kultura | Novosti.rs.