Ознаке

Незаборавне слике. Могућа лпкација КС. Звижд, јул 2013. Фотодокуменатција Заветина

Незаборавне цлике. Могућа лпкација КС. Звижд, јул 2013. Фотодокуменатција Заветина

Жозе Марија де Ередија је један од песника које је по смрти сустигла зла коб. Има једна закономерност у судбинама песничким: доживе ли славу за живота, по смрти буду заборављени. И обрнуто: ако су кроз живот довољно поражени, после смрти заузимају места победника.
Ова закономерност често је праведна, а чешће — не.
Уклети салонски песник
Ередијино име, као и име Готјеово, или име Леконта де Лила, гурано је на споредни колосек, а у први план су истицани „уклети песници“ — Бодлер, Рембо, Верлен, Маларме, Корбијер, Лафорг, Лотреамон. Овим песницима нико не може оспорити вредност. Са изузетком Корбијера, остале „уклетнике“ савремени српски читалац могао је добро упознати у лепим преводима Коље Мићевића, Владете Р. Кошутића, Николе Бертолина, Бранимира Живојиновића и других — све до најмлађе, Весне Цакељић. Ередија је, на том еписку прошао рђаво — са свега неколико песама.
Његово песништво, а посебице главно песничко дело — цветник сонета „Трофеји“, сада се први пут у потпуности представља српскоме читаоцу.
Шта је утицало на скрајнутост овог песника?
На првом месту, његова заживотна слава. Пребацивали су му, као и Готјеу — да је салонски песник. Одједном је постало важно, можда и важније од песништва, да је „уклети“ песник боловао од сифилиса, да је био хомосексуалац, да се убио у неком хотелу, да је пуцао на љубавника, да је умро у борделу на рукама проститутке, да је у наступу махнитости мокрио са неког балкона на пролазнике, да је, у једном делу свог живота, писао апсолутно неразумљиве, такозване „херме-тичне“ стихове…
Од песника је тражено не да блато претвара у злато, како је захтевао Бодлер, већ да се каши у блату: људи желе бића равна себи, а не богове.
Понављамо: нико не спори споменутим песницима величину.
Овај избор не покушава да им ту величину оспори већ да јој придружи неспорну ваљаност једног песника који им је, у својим темама, раван.
Јер, богови и данас постоје.

Поглед па Ередијино песииштио
Има ли истине у основној замерци Ередијипој поезији? Да ли је она салонска?
Ередија је од оних песника, у које спада и његов учитељ Леконт де Лил, који су ценили узвишеност и веровали у изузетност подвига. Они су волели да опевавају јунаке који су у преломним тренуцима постизали божанску раван. Њих су занимале лествице према небесима. Бранили су изузетност, и живели за то да опевају лепоту и моћ. Гледајући око себе могли су опазити једино ништавност савременика, злочин и срам, тако верно описане у великој француској прози средине и друге половине деветнаестог века, Флобера, Мопасана, Диме сина, браће Гонкур, Уисманса, напокон и Золе. У тој Француској, Ема Бовари не може одолети великој опсени, проститутке Маргерита Готје и Дунда бране љубав и отаџбину међу лицемерима и ши-ћарџијама, Дезесент не налази излаз из собе у непријатељску ствар-ност, Тереза Ракен постаје „људска животиња“ — и свет се сваљује у онај генијални Балзаков наслов, у „Пропале илузије“, под Вотреновим вечно будним оком. Лил и Ередија су, можда и зато, своје погледе свратили у прошлост. А зар то није чинио и један Флобер, пишући ,,Саламбу“? Зар то, и пре Флобера, нису учинили Иго, Дима отац, Мериме? Још је, у кружници идеалног, преостао пасторални Додеов зов, на који се, касније, одазвао Ролан.
Ередија је покушао извршити подвиг раван Херакловом: опевати неке од кључних момената митских и стварних догађаја из прошлости света. Све то — у једној савршеној, грацилној форми сонета, за коју је био мајстор. Велике претходнике он је, што се француске књижевности тиче, кад је о овом песничком облику реч, имао у Пјеру Ронсару и Јоахиму ди Белеу. Ако их није надмашио, није их ни брукао.
Циклусе свог животног дела, сонетног цветника „Трофеји“ поделио је овако: „Грчка и Сицилија“, „Рим и варвари“, „Средњи век и ренесанса“, „Тропски предели и оријент“, и „Природа и сан“.
Грчка је за Ередију колевка богова и европске цивилизације. Не случајно, ова књига отпочиње речју „Заборав“. Ево где се песник вратио, ево истине од које ваља почети. Песник се враћа у време које је савремегшцима непотребно: њему, за подвиг, треба баш оно. У терцинама сонета „Заборав“ доминирају три речи: земља, човек и море. Оне ће се вратити у завршном циклусу „Природа и сан“, Ередијином мисаоном врхунцу. Међу та три путоказа песник је предузео свој пут:
Земља, блага према бившим боговима,
узалуд с пролећа стубу без имена
тепа, док га новом зелени овија.
Ал’ Човек, за сновс претка равнодуишн,
са дна ведрих ноћи без јецаја слуша
Море које тужи сузама Сирена.
Идући за Лилом, Ередија у неколиким песмама опевава Хераклове подвиге. Најпознатија песма из тог циклуса је „Бекство кента-ура“, али ни остале песме нису мање лепе. У њима се славиХераклова падљудска снага. Антички идеал „бити атлета и мудрац“ јест идеал и самог песника. Снага је важна због победе која припада хероју, а мудрост и важнија, јер са њом ваља, после победе, сачекати смрт. Наизглед глатке, лепо зачешљане и умивене, Ередијине песме су, у ствари, сурово истиноносне, а слике које песник, каткад и раскошном снагом, доноси, често су реалистичка конструкција митских догађаја. Митске догађаје пратимо изблиза, као савременици великих часова. У „Бекс-тву кентаура“ просто осећамо један стампедо који ваља све пред собом, у паничном страху. И тада, у том треску и ломљави, Ередија бира један конкретан тренутак мира који песму чини уверљивијом: један од кентаура осврће се да би, иза, у даљини спазио прилику Херакла који хајка звери. Карактеристичан Ередијин поступак: он бира судбински трен који накнадно, друкчије од онога што уопштено зиамо, осветли читаву причу.
То је особеност и следећих циклуса: „Рим и варвари“, „Средњи век и ренесанса“ и „Тропски предели и оријент“.
У последњем циклусу, „Природа и сан“ Ередија даје највише. То су песме ослушкивања мора и посвећености западној обали Европе, Бретањи. Напокон, завршни сонети, „Микеланђело“ и „На сломљеном мрамору“ враћају нас на почетак, у заборав. Наводимо кључне стихове:
Дух је овде, најзад, победио тело!
(„Микелаиђело“)
И, покретом финим шапорави ветар,
и лишће, и сунце кретњом изнад света,
од рушног мрамора чине живог Бога.
(„На сломљеиом мрамору“)
Песник је, дакле, од заборава превалио пут до живог Бога.
Ередија у Срба
Ередијин утицај на српску поезију био је, у једном њеном тренутку, изразит. Нећемо погрешити, ако као његове следбенике, наведемо Светислава Стефановића, Мирка Королију, Драгољуба Филиповића,Милана Ракића и Јована Дучића. Сонети Стефановића, Королије, Ракића и Дучића, као и десетерци Драгољуба Филиповића, који је Еридијиним идејама хтео дати српско рухо и садржину, покушај су достизања оног мелодијског савршенства које је у својим најбољим песмама дао Ередија. Карактеристичан је Дучићев циклус „Царски сонети“: може се рећи да је Дучић у њима, на српском језику, остварио оно што је Ередија урадио на француском — да би, чак, свог учитеља, касније, у којечему, и надмашио.
Наши модернисти за Ередију, све до данас, нису имали разумевања, То, међутим, не значи да Ередија није потребан. Свак ко се жели бавити сонетом, мораће да има на уму мајсторову грациозност, смисао за детаљ и раскош његове песничке слике. Уз осећање свејединства времена прошлог, садашњег и будућег, доћи ћемо и до потребе да Ередију поново читамо и објављујемо.
Видети више: https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/evropska-poezija/trofejizozemarijadeeredija

Advertisements