Ознаке

(одабрани одломци. Из јесењег броја пожаревачког књижевног часописа БРАНИЧЕВО, на тему Дух српске књижевности)

Живомир МЛАДЕНОВИЋ БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Живомир Младеновић је рођен 5. новембра 1910. године у Доњем Љубешу (код Алексинца). Основну школу свршио је у месту рођења (1922), седам разреда гимназије у Алексинцу (1929), а осми са испитом зрелости у Крушевцу (1930).
Песме је почео да пише још од IV разреда гимназије. Прва штампана песма му је Вече на Шуматовцу у часопису „Наша искра“, који је покренуо са својим професором Ђорђем Киселиновићем (1927). У исто време почео је да пише и прозу. На светосавским конкурсима у Алексиначкој гимназији награђени су му радови првим наградама: приповетка Бегунци (1927. године у V разреду), роман Последњи сусрет (1928. у VI) и драма Душица (1929. г. у VII). У време похађања VIII разреда гимназије у Крушевцу сарађивао је са песмама у „Нашој искри“ и „Венцу“. Тада је у часопису „Venturi“ (Крушевац) објавио новелу Тајна, а у листу „Крушевачки гласник“ чланак Представе Животићевог позоришта у Крушевцу.
Дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду (1934) са главним предметима: историја југословенске књижевности и српскохрватски језик и помоћним – историја, немачки и чешки језик. За време студија додељене су му у три маха на Филозофском факултету највише (Краљеве) светосавске награде: 1931. године за студију Борисав Станковић, на првој години студија; 1933. за студију Лаза Костић живот и књижевна дела, на трећој, и 1944. за студију Родољубље у југословенској књижевности, на четвртој.
Тада је изабран за редовног члана Матице српске и члана њеног Књижевног одбора, а у „Летопису Матице српске“ и другим њеним органима објавио је већи број студија, огледа и чланака о нашим писцима и оцена нових књига старијих и млађих писаца, па и својих професора, а сарађивао је и у другим часописима и дневним листовима.
После одслужења деветомесечног ђачког рока у Школи за резервне интендантске официре у Сарајеву, професор Павле Поповић му је као тему за докторски испит одредио Јована Скерлића, за коју је почео да прикупља грађу, поред дужности суплента Треће мушке гимназије у Београду. Из Париза, где се, са стипендијом Француске владе, налазио на постдипломским студијама, пожалио се професору Александру Белићу да му је тема преобимна. Био је спреман да прихвати његов предлог да узме само „Језик Јована Скерлића“, али се Павле Поповић томе одлучно успротивио и писао му да мора да остане при целоме Скерлићу. Међутим, када је професор Павле Поповић напрасно умро, а он као резервни интендантски потпоручник на дуже време мобилисан да активира једну против-оклопну артиљеријску јединицу, није било изгледа да ће у догледно време моћи да настави рад на тези, па је први њен довршени део Младост Јована Скерлића упутио деканату Филозофског факултета, с молбом да му се призна за полагање докторског испита.
Пошто је Катедра књижевности била без шефа, професор Александар Белић је, са њеним ванредним професорима Драгољубом Павловићем и Павлом Стевановићем, образовао комисију, која је тезу повољно оценила, тако да је, после одбране, могао да је објави, па је јуна 1940. године промовисан за доктора филозофских наука.
Ускоро после тога расформирана је његова противоклопна јединица, а он демобилисан, па се вратио на ранију професорску дужност у Седмој мушкој гимназији. Тада се, у пуној неизвесности, у којој је била судбина наше земље, са колегиницом Оливером Јурковић, професором Друге женске гимназије, са којом се дуго дружио, не спомињући никад могућност брака, изненада договорио да се венчају. Венчали су се 23. фебруара 1941. године. После краћег свадбеног пута до рођака у Нишу и Куршумлији, сместили су се у Ратничком дому и почели да траже стан, како не би сметали Оливериним родитељима у кући, коју су имали у насељу „Железничка колонија Кошутњак“. Међутим, тада је поново мобилисан, па се она вратила родитељима, док је он добио задатак да своју поново формирану противоклопну јединицу снабде бојевом муницијом, па је с њом, унапређен у чин резервног интендантског поручника, кренуо на ратни положај код Бачке Тополе.
За њега, као и за целу нашу земљу, рат није дуго трајао. Како су Немци брзо продирали преко северне границе, његова је јединица упућена на положај код Бање Ковиљаче да би ту успорила њихово напредовање. Међутим, немачки тенкови су лако савладали отпор „Шкодиних“ противоклопних топова са коњском вучом наше јединице, а њена посада је заробљена.
Младеновић се јавио начелнику штаба Дивизије у Сарајеву, да га упути у нову ратну јединицу. Начелник, судећи по говору Словенац, рекао му: „Сви ћемо ми у ропство!“ и упутио га у касарну 10. пука, која му је била добро позната, јер је у њој била Школа за резервне интендантске официре. Пространо двориште касарне било је пуно разоружаних војника и официра, а у њему је стално расла огромна гомила наслаганог оружја.
Када је високи немачки официр, у униформи окићеној златним лентама и одличјима, примајући команду над логором, објавио да су Србија и Босна капитулирале, а да ће ускоро и Црна Гора, Младеновић је одлучио да из логора умакне докле је на капији још била српска стража. Позвао је једног активног официра из своје јединице да му се придружи, али овај је више волео да остане у немачком заробљеничком логору него да крене у неизвесну будућност.
Још увек наоружан, Младеновић је неометано изишао кроз капију и упутио се према Црној Гори. Била је влажна и хладна планинска априлска ноћ.
Како су путеве око Сарајева осветљавале колоне немачких борбених возила, ишао је преко беспутних увала Требевића, у којима се, као планинар, лако сналазио. Освануо је у планинским, ретко насељеним пределима. Снабдевао се храном и другим што му је било потребно у ретким сеоским дућанима, на које је наилазио. Зеленгора је била пуста, али су поједине дашчане викендице у њој биле отворене, како се не би обијале, па се у њима могло преспавати и одморити.
У планинама близу Фоче наишао је на масе избеглица и групе војника који су избегли заробљавање, па се враћали у Црну Гору, пуцајући повремено из пушака. Како од наших борбених јединица није нигде било ни трага ни гласа, учинило му се бесмислено да иде са том неорганизованом масом, па је оружје и војничка документа сакрио у шупљину једне букве, униформу заменио са изношеним оделом неког бечког избеглице, па, само са професорском легитимацијом, сишао у Фочу, закрчену немачким тенковима, где на њега нико није обраћао пажњу.
Прелазећи преко железничке пруге, поред композиције некадашњег „Ћире“, спремног за полазак, зачуо је своје име са отвореног прозора вагона II класе и угледао свога течу Владислава Дидића, службеника Дирекције железница. Пришао је прозору, кроз који су га брзо увукли у купе са његовим колегама, које су Немци враћали у Београд да организују железнички саобраћај у окупираној Србији. Сви су га радо прихватили, јер се са већином упознао приликом посета течи и тетки Зорки, који су, као и они, имали кућу у новом насељу „Железничка колонија Кошутњак“.
Ускоро је воз кренуо и без икаквих препрека стигао изјутра у Београд, где су га Оливера и њени родитељи радосно дочекали у својој кући, у којој су отада заједно живели.
Како су школе поново отворене, Оливера и он су наставили ранију професорску дужност. Када су немачке власти наредиле да се пријаве они који су учествовали у рату, са обећањем да ће добити легитимације заробљеника на одсуству, а претњом да ће, ако се не јаве, бити упућени у заробљенички логор у Немачкој, пријавио се и добио легитимацију, која му је омогућавала слободно кретање и безбедност. У тада идеолошки подељеној Србији, када су се узајамно клале присталице партизана и четника, а Немци вршили масовна стрељања због убијања из заседа својих војника, сматрао је да није време за мешање у међусобну борбу великих сила на штету опстанка сопственог народа.
Када је директор Седме мушке гимназије затражио од наставника да пријављују ђаке наклоњене комунистима, како би били упућени у поправни логор, одазвао се позиву Просветног одељења Министарства просвете да се тамо запосли. Дужност му је била да присуствује разним забавним приредбама и оцењује да ли нека није за школску омладину, да би се забранила… Подносио је оцене о њима, али није имао потребе да предлаже забране, пошто су оне пролазиле кроз претходну строжу цензуру. За време четворогодишње окупације главна му је брига била да снабдева храном породицу, која је добила још једног члана, јер му се 4. марта 1943. године родила ћерка Јелена. Понешто је читао и писао, али није ништа објављивао.
Уколико се, крајем октобра 1944. године, више приближавала Београду добро организована Југословенска народна армија, удружена са совјетским, у борбама очеличеним трупама, код Младеновића је, као и код осталих Београђана, била све већа неизвесност како ће је дочекати. Да реши ту дилему помогла му је порука младога краља из Лондона да се придруже Југословенској народној армији и помогну коначно ослобођење земље. Када је Београд ослобођен, пријавио се Команди града. Како јој је био потребан, признат му је чин резервног интендантског поручника, постављен за интенданта града Београда и дата су му широка овлашћења да град снабде за зиму потребним огревом. Он је тај задатак успешно извршио и у Београд су ускоро почели да стижу шлепови натоварени храстовим трупцима из сремских шума.

За то време у Србији су власт преузимали позадински комунисти, који су, уз помоћ оних који су их подржавали из личне користи, настојали да у Србији искорене све оно што је представљало њену политичку, економску и културну снагу и да је претворе у земљу покорних пролетера. Тако су настале злогласне чистке, далеко горе од некадашње сече кнезова. Једна од најкрвавијих одиграла се у београдском новом, плански изграђеном мирном насељу „Железничкој колонији Кошутњак“. Већина власника кућа у њему, сазиданих помоћу кредита Железничке задруге, били су резервни официри, учесници Првог светског рата, са високим одликовањима. Због тих лепих кућа у цветним баштама, многи њихови власници су похапшени и без суђења стрељани као државни непријатељи, куће им конфисковане и породице избачене на улицу.
Тада је страдао и (…..) Владислав Дидић, „солунац“, који је са интересовањем пратио победе партизана и радосно очекивао ослобађање Београда. (Рехабилитован као „стрељан од злочиначке руке“.) На удару је био и Младеновић, као већ истакнути књижевник, као и његов таст Станислав Јурковић, резервни мајор, власник једне од највећих кућа у насељу, али када је наоружана група дошла по њих, нашла се пред поручником Југословенске народне армије и вратила се необављеног задатка.
Када је VI дивизија „Никола Тесла“, којој је припадала Команда Београда, кренула на Сремски фронт, Младеновић је прекомандован у њену новоформирану IV космајску бригаду за шефа Одсека за штампу и ратног дописника. У њој је покренуо часопис „Космај“ и дневни лист „Космајски весник“. Пошто је Космајска бригада расформирана, прекомандован је на исту дужност у II пролетерску бригаду VI дивизије, где је покренуо часопис „Ударник“ и дневни лист „Глас Ударника“.
После пробоја Сремскога фронта упућен је у Бачку Паланку да у Пионирском батаљону I армије, формираног од младих бораца из свих војних јединица, организује основну и средњошколску наставу. Тај задатак је, у договору са Министарством просвете Србије и Врховним штабом армије, уз помоћ учитеља и професора додељених из других војних јединица, извршио, тако да су крајем школске године успешно обављени завршни испити.
Када је Пионирски батаљон прешао под команду III армије и пресељен у Нови Сад, Младеновић се тешко разболео од запаљења плућне марамице, последице назеба на Сремском фронту. Пошто је изишао из Петроварадинске војне болнице, затражио је да буде демобилисан, како би се могао бавити послом који одговара његовој школској спреми и здравственом стању.
Међутим, у Београду такав посао није могао добити, па се, са знањем стенографије, запослио као дебатни стенограф и уредник Стенографских бележака Народне скупштине Југославије. На томе занимљивом, динамичном и уважаваном послу провео је две године, цењен и од колега стенографа и од високих политичких часника Скупштине. Са Оливером, ћерком Јеленом и сином Душаном проводио је годишњи одмор у најпознатијим хотелима на Јадранском приморју и у словеначким планинама. Како се Оливера одала проучавању народних игара и присуствовала великим фестивалима, на којима су оне извођене, могао је да је прати и да о њима пише у дневним листовима.
Био је један од најактивнијих чланова синдикалне подружнице Скупштине. Како је знао руски и пратио књижевне и културне прилике у Совјетској Русији, био је незаобилазан предавач приликом тада честих јубилеја знаменитих догађаја и личности руске књижевности и културе. На њега су се почела ослањати и издавачка предузећа „Рад“ и „Просвета“, поверавајући му превођење и редиговање превода руских писаца, о којима је објавио и више огледа. Имао је времена и могућност да настави рад и на историји српске књижевности, пре свега о животу и раду Јована Скерлића. Са издавачким предузећем „Просвета“ договарао се да објави целокупна Скерлићева дела која је имао већ сва прикупљена.
Тада се латио једног обимног и важног књижевно-историјског рада – писања уџбеника о српском реализму, за који је Министарство просвете Србије расписало конкурс. Осећао је да је способан и спреман за тај подухват, после три највише светосавске награде, које је, по оцени професора Павла Поповића, још као студент освојио на Филозофском факултету, доктората о Јовану Скерлићу и упознавања са такозваним совјетским критичким реализмом. Писао је онако као и награђене светосавске студије: полазио је од дела писаца и ослањао се на сопствене оцене о њима, не поводећи се за оним што су други критичари и књижевни историчари писали о њима, па чак ни они који су били општепризнати и сматрани као најмеродавнији. Узимао је у обзир велики утицај класичних руских писаца на српске реалисте, али се ни једном једином речју није осврнуо на совјетске писце и теоретичаре књижевности ни на идеје тада неприкосновених политичких ауторитета Лењина и Стаљина.
Када је јуна 1947. године рукопис „Српски реалисти“, којем је недостајао једино Радоје Домановић, кога није могао да коначно уобличи до одређеног рока, предао, под шифром „Литист“, две године млађем колеги Војиславу Ћурићу, тадашњем руководиоцу Главног просветног савета и помоћнику министра просвете Митре Митровић, он се јако изненадио и изустио: „То ће им добро послужити!“ Младеновић тада није схватио смисао тих његових речи. Сматрао је да су чланови Комунистичке партије са највишим школским образовањем и на највишим државним и културним положајима узор поштења и правде. Није знао да је тобожњи конкурс за српски реализам био само замка за лаковерне да би послали своје рукописе, како би се њима могао користити Велибор Глигорић, тадашњи хонорарни професор српског реализма на Филолошком факултету у Београду, који тада, судећи по његовом уводном предавању, није знао готово ништа о српском реализму, па је уводно предавање засновао на општим појмовима о совјетском критичком реализму, а то му знање није ништа вредело у јеку борбе против Информбироа, коју је он тада водио у име Централног комитета партије.
У рукопису о српском реализму Живомира Младеновића Глигорић је нашао све оно што му је тада било неопходно, а што нигде на другом месту није могао наћи: објективно, свестрано и занимљиво приказан овај српски књижевни покрет, како га нико раније није приказао, нити је на овај тобожњи конкурс стигао још неки такав рукопис. С овим рукописом могао се пред студентима појавити као ненадмашни познавалац реализма, па је био доживотно захвалан Војиславу Ћурићу, што му је, злоупотребивши свој положај, овај рукопис поклонио, очекујући од њега да му помогне да, заједно с њим, оствари успешну научну каријеру.
Како није било потребно да у рукопису ишта мења, нити је он био у стању да то чини, Глигорић је почео да га неизмењена чита с катедре студентима и да о појединим писцима држи јавна предавања. Младеновић се пренеразио када је, присуствујући његовом предавању о Војиславу Илићу на Коларчевом народном универзитету, констатовао да чита неизмењено оно што је било у његовом рукопису. Сутрадан му је телефонирао, али тада ни икада касније није успео да с њим успостави телефонску везу нити да се с њим састане. Међутим, заједно са својим саучесником у крађи, чинили су све што су могли, а могли су много, као представници највише политичке и просветне власти, да покраденоме онемогуће да крађу открије.
Прекинута је свака његова даља веза са издавачким предузећима, како не би могао да објави овај нити који други свој рукопис, а издавање целокупних дела Јована Скерлића поверено је Митхаду Бегићу, Муслиману из Сарајева.
Сваки злочинац зна да се опљачкано најсигурније може сачувати ако се опљачкани уклони. Како је то било време жестоке хајке против чланова Партије, када су многи оптужени, или само набеђени, да су присталице Информбироа, доспели на Голи оток, одакле се више нису вратили или се вратили телесно и духовно сломљени, неспособни за даљи живот и рад, Глигорић је одлучио да то искористи.
Младеновић је више пута, и из армије и из Скупштине, предлаган за члана Партије, али су његов избор онемогућавали они који нису желели да тиме стекне могућност да заузме положај према својој спреми и способностима. Међутим, тада му је Глигорић омогућио да буде изабран, али га је, у исто време, у предавању колективу „Рада“, прогласио за информбировца, на основу онога што је објавио о совјетским писцима. То је био најмеродавнији упут за Голи оток. Тамо није доспео, са још неким првоборцима из Скупштине, само зато што га је, крајем 1949. године, преузео за сарадника Институт за проучавање књижевности Српске академије наука, пре него што је у Скупштини био изабран за члана Партије.
У Српској академији наука Младеновић је био ван домашаја и Партије, чији члан више никада није хтео да постане, иако су га у њу позивали, и крадљиваца свога рукописа Глигорића и Ћурића. Институт за проучавање књижевности био је у рангу факултета, са задатком да, између осталога, припрема Академијине дипломиране стипендисте историје књижевности за полагање докторског испита, који се полагао у Академији, која је имала и право да промовише докторе. Историчар књижевности још од студентских година, са докторском тезом о Скерлићу, коју је наградила Академија наука, Младеновић је био добродошао Институту. У договору са председником Белићем, управник Петар Колендић поверио му је научно изграђивање Академијиних стипендиста и препустио му да организује научни рад Института по сопственом нахођењу.
На радном месту које му је највише одговарало, цењен од академика због своје стручности, а од партијског руководства администрације, због добрих карактеристика као демобилисани поручник Југословенске армије, иако није био члан Партије, јер то није била ни већина академика, Младеновић је брзо напредовао у звању. Постављен као асистент, ускоро је постао научни сарадник, у рангу доцента Универзитета. У најбољим радним годинама, сав се посветио развоју Института, како пресељавању намештаја из старе зграде Академије у Бранковој улици у просторије нове у Кнез Михајловој, тако и учешћем у његовом програму рада.
По угледу на Књижевни архив Музеја чешке писмености у Прагу, организовао је, у сарадњи са асистентима, Књижевни архив Српске академије наука. Наручене су велике фасцикуле за биографије, библиографију, рукописе и преписку појединих писаца и набављен велики стилски орман за њихов смештај, док је за објављена дела писаца, који су преузети из централне академијине библиотеке, уређена посебна приручна библиотека.
Институт је имао пространу салу, у којој су одржавани повремени научни скупови, на којима су познати писци и научници читали своје радове и о њима се дискутовало, а затим објављивани у посебним зборницима. Младеновић је имао видног учешћа у раду ових скупова. У зборницима Института објавио је две запажене научне студије: Лаза Костић у српској дипломатској служби (1951) и Избор Лазе Костића за члана Српског ученог друштва и Академије наука (1952).
Као научни сарадник Академије, Младеновић је имао веома повољне услове за научно истраживање. Добијао је одсуство са путним трошковима и дневницама да путује куда год је желео и да на путовању остаје колико је хтео. Могао је да без сметње настави даље проучавање Скерлића и српских реалиста, а оно што напише где да објави, па је прежалио оно што му је украдено и био вољан да Глигорићу допусти да и даље јача свој научни углед на основу онога што није његово, пошто је могао да украдено вишеструко надокнади.
Међутим, због наглог научног успеха Младеновића у Српској академији наука и научној јавности крадљивце његовог рукописа, Глигорића и Ћурића, обузела је паника, јер су се бојали да ће он, са све већим научним угледом у Академији, од комуниста још неосвојеној тврђави, открити њихову крађу, што би за њих била катастрофа. Да би то онемогућили, били су спремни и за најтежа недела, не марећи што ће то бити на штету Академије и српске науке и културе. Како је његово научно јачање омогућавао Институт за проучавање књижевности, одлучили су да га по сваку цену униште, без обзира на културну штету коју ће причинити Академији. Да би срушили тај њен већ утврђени бедем, помогао им је „тројански коњ“ у њему – Војислав Јовановић Марамбо.
Када је изненада макнут са положаја начелника Историјског одељења Министарства иностраних послова, Белић је Јовановићу омогућио да се, као познати стручњак за народну књижевност, запосли у Институту за проучавање књижевности као научни сарадник. Он је тада био већ у 65-ој години живота, али још увек у пуној радној снази, са амбицијом да у науци и друштву заузме положај на који има право. Зато је био дубоко незадовољан звањем које је добио, јер је научни сарадник, у рангу доцента универзитета, имао и Божидар Ковачевић, секретар Института, без икаквих научних радова, док је он за доцента упоредне књижевности био изабран још 1912. године, а за ванредног професора 1929, па је сматрао да има право на положај редовног професора универзитета.
Глигорић је искористио то незадовољство Јовановића и успео да га придобије за помоћ да се Институт укине, а могао му је обећати да ће, као управник Југословенског драмског позоришта, ставити на репертоар његову драму Наши очеви и да ће му својим утицајем помоћи да на Филолошком факултету буде изабран за редовног професора упоредне књижевности.
Омађијан овако привлачним обећањима, Јовановић се латио ометања рада Института изазивањем раздора у њему. Почео је гласно, како би се чуло не само у суседној просторији, где су били секретар Божидар Ковачевић и дактилографкиња, него и у кабинету управника Института Колендића, да износи „прљав веш“ о појединим личностима, највише о Божидару Ковачевићу и његовом оцу, не штедећи ни председника Академије Белића. Када је почео тако да говори и о оцу библиографа Живорада П. Јовановића, овај му је узвратио истом мером, па је међу њима дошло до свађе, у којој је Живорад извукао дебљи крај, јер је отпуштен из службе.
Пошто се стање међуљудских односа у Институту толико погоршало да се више није могло подносити, донета је 1954. године одлука, свакако залагањем Глигорића под утицајем Партије, да се он укине, онда када је развијао све плоднији рад и спремао за штампу трећи зборник научних радова, уместо да се из њега уклони изазивач раздора Јовановић. Службеници укинутог Института нашли су друго запослење. Тражио га је и Младеновић, али су му Глигорић и Ђурић онемогућавали да се запосли и у једној установи према својој спреми, па је морао остати у Академији, а Колендић му је допустио да настави рад у Одељењу литературе и језика, чији је био секретар.
Младеновића нико није терао из Академије, али њему је било непријатно да у њој прима плату без радног места, па се пријавио за посао у Војноисторијском институту, где његови прогонитељи нису имали никаквог утицаја. Ту је примљен у научном звању које је имао на Академији. Међутим, није му било суђено да прекине успешно започети књижевноисторијски научни рад и утоне у монотоно редиговање и штампање партизанских офанзива, јер је, на предлог председника Белића, у Академији 1957. године основан Одбор за издавање корпуса народних песама, у који су ушли Војислав Јовановић, као председник, и он, као научни сарадник, тако да је и даље остао у Академији.
Како главни циљ укидања Института – да се Младеновићу онемогући рад у Академији наука није постигнут, Јовановићу је наложено да га удаљи из новооснованога одбора. Он је то радо прихватио, јер га није могао очима гледати, откако је на једном научном скупу Института учинио неколико замерки његовој студији Лаза Костић у српској дипломатској служби, а он одговорио да је према њој нерасположен због тога што је написана на основу грађе из Архива Министарства иностраних послова, док му је он на питање има ли тамо нечега о Лази Костићу одговорио да нема ништа, чиме га је осрамотио пред целим научним скупом.
Да би доказао нестручност Младеновића за бављење научним проблемима у вези са задатком Одбора, Јовановић му је дао задатак да поднесе извештај о збирци народних песама, коју је Жарко Трапара поднео Академији за откуп, а када му је он о њој поднео читаву документовану научну студију, он је, да би Глигорићу показао да је учинио све што је могао, поднео 10. фебруара 1958. године Одељењу литературе и језика захтев да се отпусти, јер није стручан за издавање народних песама, што је било бесмислено, не само зато што је био доктор књижевности, већ и зато што је тада већ учествовао на научним конгресима у земљи и иностранству са рефератима о проблемима српских народних песама и о раду Вука Караџића на њиховом скупљању и објављивању. Како његов захтев није усвојен, да би се оправдао пред Глигорићем, који је 14. јуна 1955. године успео да буде изабран за дописног, а 10. јануара 1958. и за редовног члана Академије, што није успео да га уклони из ње, он је, тобоже увређен што је његов захтев одбијен, поднео 11. јуна 1958. године оставку на положај председника Одбора. Његова оставка је уважена, а за председника Одбора је постављен Милош Ђурић, који је за дописног члана изабран 1955. године, кад и Глигорић, али не и за редовног када је изабран овај.
Милош Ђурић је добро познавао научни рад Младеновића, јер је био спољни сарадник Инстатута за проучавање књижевности од 1951. године до његовог укидања, а пратио је и оно што је објављивао о Вуку Караџићу и српској народној поезији, па му је, као секретару, потпуно препустио руковођење Одбором и само потписивао његова акта.
Када је Глигорић успео да 1965. године постане председник Академије, а Војислав Ђурић, изабран за дописног члана 1961, постао секретар Одељења литературе и језика, они су, захваљујући украденом рукопису о српском реализму, освојили најважније положаје у Академији, али Младеновића, који је научним радом учврстио своје место у њој, нису више могли уклонити. То им више није било ни потребно, јер су добили могућност да контролишу његово учешће у раду Академије и да му онемогућују да за научни рад у њој добија заслужено признање. Својим опрезним, помирљивим држањем, он им је то и омогућавао.
Младеновић је оценио да му откриће заједничке крађе двојице комуниста, од којих је један заузимао високи положај у Министарству просвете, а други у Централном комитету Партије, не би ништа користило, већ му створило многе невоље, пошто би они крађу порекли, а њему уништили сав научни углед који је имао и потпупо му онемогућили даљи научни рад, па му и живот угрозили. Зато о њиховој крађи, и злоделима која су му чинили да би му онемогућили да је открије, није никоме говорио, па чак ни најинтимнијим пријатељима и члановима своје породице.
Међутим, крадљивци су били стално у страху да Младеновић ту крађу не открије, па су, да би то спречили, и онда када су успели да заузму најважније положаје у Академији, наставили да врше нова безакоња и злочине уперене против њега, на још већу и ненадокнадиву штету Академије и српске науке и културе.
Као и Вук Караџић, Младеновић је веровао у вредност свога рада и усвојио његово држање у сукобу са опасним надмоћним противницима. Знао је када се борба може прихватити и рећи истина, а када се треба савладати и прећутати убитачну истину. Веровао је, као и он, да истина једнога дана мора изићи на видело и да ће непристрасно потомство донети објективан суд о томе ко је у тешким сукобима био крив а ко невин.
Захваљујући својој дуговечности, Младеновић је дочекао да буде откривена тајна о крађи његовог рукописа о српским реалистима и злоделима која су крадљивци чинили да би спречили њено откривање.
Њему се више не може надокнадити што му је онемогућено: да објави све оно што је могао да објави. Међутим, задовољан је што је, поред свих неправди које су му наношене, успевао да настави научни рад у Академији и што открићем злочина који су му, под заштитом Партије, чињени, није умањио углед Академије и већине академика, који су му омогућавали да, упркос свим сметњама, највећи део радног века проведе као научни саветник Академије и својим научним радом постигпе знатан углед у земљи и иностранству.

Подробније о свему овоме:
1. Радмила Мишић, Од неправде до Академије, Разнели нас ветрови као маслачке, Крушевачки гимназијалци (Друго допуњено издање), Крушевац, 2005, 39–41.
2. Сећање на будућност Матице српске (анкета), проф. др Живомир Младеновић, Рад Матице српске, бр. 39, Нови Сад, 2002, 128–143.
3. Живомир Младеновић, На изворима народне песме, Београд, 2005, 483–485.
4. Славица Гароња-Радованац, На изворима народне песме, Нов прилог проучавању народне усмене књижевности, Извори и исходишта, изд. „Чигоја“, Београд 2005, Задужбина, бр. 74, март 2006, 9.
5. Др Живомир Младеновић. Следбеник Вукове борбе и принципа. Разговор са Славицом Гароња-Радованац, Школски час српског језика и књижевности, год. XXVI, бр. 3–4, Београд 2008, стр. 7–30.
6. Љубиша Рајковић Кожељац, Живот посеећен науци. Разговор са проф. др Живомиром Младеновићем, Зајечар, 2009, стр. 180, 8°, 61–153.

(Живомир Младеновић, Лаза Костић: живот и књижевна дела, Чигоја штампа, Београд 2011, 641–661)
______________________________
видети више:и друге прилоге: http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/

Advertisements