Ознаке

Буђење

Неповучена нит до краја
завесе зором прилази –
још не зрак, не вид и не сјај а
мрклину превазилази
из које смо се будили
да умијемо прекосан
свет ког нам нису нудили
на избор – на жиг, векован.

Вај, сенка све, и сенке сенка,
и, пристанка не тражећи,
опет лог душа непоменка
мења за причин важећи,
за плам где ће је сажећи.

Глас

Што пада вече? Да простирку црну
бацне, тишином, на шуму крај пута.
И да зачујем, опет, глас, у грму.
Да га препознам, јер све се ућута.
Да: пева он о светлости на стази,
бескрајност као да таче на тренут.
Е да застанем, замамљен и пренут,
заволим јаче што тихо пролази.
Да поизлазе преда ме све звери.
Да слете птице. Да допузе змије.
Да вук зацвили. Да ми лизне шаку.
А мук над шумом кад грла премери,
да, још, слушамо песму које није,
сад изгубљени у надмоћном мраку.

1989.

Грамофон

Јадне ми кости, да л бејасте вредне
пронићи, преко плоче, преко игле,
музике мудре барем један тон?
… хиљаду деветсто седамдесет седме
кад чеках, сав дан, да из града стигне
отац – донесе нови грамофон…

Још увек мислим, тек уметност може
да скрпи свет од крви, кости, коже,
што се ко плоча на игли окреће.
Али дан онај вратити се неће.

Ватра и лед

Поново над свој понор наднет,
као над крошњу веверица,
и од близине смрти, сад већ,
брани једино неверица.
Недостаје ми светлост јуна.
У соби, свете нетопао,
топли напици не дају нам,
зими, отићи на посао.
Хибернација непокрета.
Дубоки сан за људску расу.
Као последњи човек света
излазим, јутрос, на терасу.
Минус је десет. Свет се буди.
На улици су, ипак, људи.
Јежим се, журим натраг. Кромпир
измрзао је на тераси.
И јабуке. И лук у корпи.
И кока-кола. Само даси
у људи траже облик дима –
сукну као да ватре има,
негде, у њима.

Чама

Ти си ми дошла по дугим летима,
сеоским, и по зимама у граду,
заувек си ми жиг свој посветила,
а ја те, ипак, примих као наду.
Наду утеху да ћу стећи тиме
што ми је време остало у посед,
и сад, кад нико не зна моје име,
док у зид зурим, строваљен на тросед.
Храбрости треба свет да се поднесе,
брбљање старе презрене метресе,
чија је нежност дојадила већ.
Ништа, ко давно ишчезле адресе,
ко чичак што се с капута отресе,
а и то, ништа, тражи своју реч.

1989.

Велики сан

Покривач хладан такне ми
низ грло јабучицу.
И то ме згреје. Лакне ми.
Уснути научићу,
као сад, покров платнени
врх главе навући ћу.

Ноге да штрче оставим,
не трпе јорган плав.
На сатке? Већ у постави
пуца по фирцу шав.
На леђа? Буде тростави,
по команди, на јав.
Велики сан да прославим
који да узмем став?
Ма како да се поставим,
никако у гроб сав.

Костур

Да ли сам смртно болестан? Шта мислиш?
Како се лако претварам у гнома,
из свејединства у збрку атома,
у оно што у ноћној мори присниш.

Тамо је неко постојао. Знаш ли?
Другови су се расули, куд који.
У собама су само костур нашли
свега што, овде, више не постоји.

Разговор са оцем

Ми настављамо тај разговор
о месту свом, већ неко време,
кад сретнемо се: на наговор
времена истог, у невреме.
Показује ми руком, некуд
у правцу којем нисмо ради,
том расутошћу реке теку,
и њом смо, давно, били млади.
Каже парцелу, цену, опсег,
хоће клесара из Сабанте,
јер болиш, скоро додир, осет,
како, свести, да одагнам те?
Слути годину, сат и час,
пред општу јесен, пред октобром:
не верујући у свој глас,
прошапнем тихо: добро, добро…
А нема добра само смрт је
развела газ низ леје вртне.

Три крушке

1

Донео Бранко. Мале, кисе.
Послао Златко. Да да ми се.

Снебивљив Бранко, док их нађе,
што нису веће, нити слађе.

Тражи у џепу. Дубљи мар.
Ничу у шаци. Јер су дар.

2

Отпутовао Бранко, веле.
Златко, у Шењу, гаји пчеле.

Њих три на столу, дан касније,
све су зрелије, све сласније.

Скоро по срце да им куца,
а светле – ко три мала сунца.

И дуго, дуго ми се ћути.
Тако ћеш, душо, увенути.

Из књиге песама Владимир Јагличић ПОСЕДИ Изабране и нове песме,
Библиотека Калиновачки поетски вијенац, књ. 4, Лакташи :Графомарк, 2011. – 299 стр. , 20 цм.

Advertisements