Ознаке

[ избор; Стојковићева ћошкаста антологије, Нашијенци]

(одломак)

Наслага „пране“ која је прекрила кровове и улице Наби- сала била је врло захвалан материјал за израду скулптура. Неко је већ првих дана након бомбардовања открио да се та твар, поме- шана са водом и кречом, претвара у невероватно тврду сировину, са вишеструко дужим временом згушњавања од бетона чији је агенс тврдоће цемент, што је значило да довољно дуго омогућава истинско мешење и обликовање бетонско-мермерног теста пре тачке на којој се оно петрифицира. Нажалост, потрошена је брзо. Они сићушни парчићи који су филозофски ушли у алотропски брак са кисеоником никада нису пали у руке вајара.
Нова дневна светлост – сунце се тешко пробијало кроз ситни атмосферски вез – спуштала се на земљу изрешетена и рупичаста и одговарала је сликарима и фотографима. Са лица људи и предмета измамљивала је ону чудну исповест коже и пот- кожних мишића која се није могла прикрити ни најбољом епи- дермалном глумом. Лица људи и ствари, обасјана новом врстом сунчаног дана, постала су оштра и бритка огледала несумњиве сликовитости стварног душевног стања, најдубљи изрази који плутају по површини индивидуалних карактера, скривених боле- сти и тајних сазнања.
Ни то није све.
Захваљујући тој светлости, опажао сам на Богославији- ном лицу страх и смрт.
Богославија је удисала превише нове светлости. Разболе- ла се од пнеумоније. Гушила се. Престала је да се расправља са мном. Заправо, престала је да говори.

Богославија је боловала од пнеумоније и још од нечег, непознатог; збуњен је био и пнеумофтизиолог Фабула кога смо посетили најмање двадесет пута.
Септембра исте године моја Богославија је умрла.
Али, није умрла од те болести.
Погинула је од своје мале десне руке.
Убила се, дакле, у тренутку који ми се сто пута враћао. Тако се, верујте, сто пута убила преда мном.
Уместо опроштајног писма – самоубице заиста имају пра- во на слободан избор – хтела је да ми испоручи коначну поруку: пуцала је у мене. Ушла је једне вечери у моју радионицу; био сам, наравно, нагнут над арт-машином.
„Себехлебски“, рекла је тихо.
Окренуо сам се и опазио да у руци држи револвер.
Одмах сам знао: хтела је да будем први, на друга. Имала је само два метка, казао је касније полицајац. Пуцала је чим сам се окренуо. Промашила је. Метак намењен мени зарио се у рагас- тов. Запамтио сам тај искривљени страх на њеном округлом лицу када је схватила да је промашила. Уплашила се да ћу скочити на њу – што сам и намеравао – и истргнути јој из нежне руке огромни „Walter“ калибра 9 мм. Зато је пожурила да ме остави без поруке: окренула је цев премна себи и пуцала у слепоочницу, а на копију „Тајне вечере“ (коју сам у тродимензионалним дело- вима хтео да израдим у арт-машини и дам јој као поклон за трпезарију) излетело је парче њеног мозга.

(1999)

Војислав Деспотов, Романи, Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“, Зрењанин, 2004, стр. 656-657.
____________________________________________________________________________________
Објављено у тзв. ћошкастој антологији Душана Стојковића. Видети више: https://znakprepoznavanja.wordpress.com/

Advertisements