ДРВОДЕЉА ИЗ НАБИСАЛА / ВОЈИСЛАВ ДЕСПОТОВ (1950 – 2000)

[ избор; Стојковићева ћошкаста антологије, Нашијенци]

(одломак)

Наслага „пране“ која је прекрила кровове и улице Наби- сала била је врло захвалан материјал за израду скулптура. Неко је већ првих дана након бомбардовања открио да се та твар, поме- шана са водом и кречом, претвара у невероватно тврду сировину, са вишеструко дужим временом згушњавања од бетона чији је агенс тврдоће цемент, што је значило да довољно дуго омогућава истинско мешење и обликовање бетонско-мермерног теста пре тачке на којој се оно петрифицира. Нажалост, потрошена је брзо. Они сићушни парчићи који су филозофски ушли у алотропски брак са кисеоником никада нису пали у руке вајара.
Нова дневна светлост – сунце се тешко пробијало кроз ситни атмосферски вез – спуштала се на земљу изрешетена и рупичаста и одговарала је сликарима и фотографима. Са лица људи и предмета измамљивала је ону чудну исповест коже и пот- кожних мишића која се није могла прикрити ни најбољом епи- дермалном глумом. Лица људи и ствари, обасјана новом врстом сунчаног дана, постала су оштра и бритка огледала несумњиве сликовитости стварног душевног стања, најдубљи изрази који плутају по површини индивидуалних карактера, скривених боле- сти и тајних сазнања.
Ни то није све.
Захваљујући тој светлости, опажао сам на Богославији- ном лицу страх и смрт.
Богославија је удисала превише нове светлости. Разболе- ла се од пнеумоније. Гушила се. Престала је да се расправља са мном. Заправо, престала је да говори.

Богославија је боловала од пнеумоније и још од нечег, непознатог; збуњен је био и пнеумофтизиолог Фабула кога смо посетили најмање двадесет пута.
Септембра исте године моја Богославија је умрла.
Али, није умрла од те болести.
Погинула је од своје мале десне руке.
Убила се, дакле, у тренутку који ми се сто пута враћао. Тако се, верујте, сто пута убила преда мном.
Уместо опроштајног писма – самоубице заиста имају пра- во на слободан избор – хтела је да ми испоручи коначну поруку: пуцала је у мене. Ушла је једне вечери у моју радионицу; био сам, наравно, нагнут над арт-машином.
„Себехлебски“, рекла је тихо.
Окренуо сам се и опазио да у руци држи револвер.
Одмах сам знао: хтела је да будем први, на друга. Имала је само два метка, казао је касније полицајац. Пуцала је чим сам се окренуо. Промашила је. Метак намењен мени зарио се у рагас- тов. Запамтио сам тај искривљени страх на њеном округлом лицу када је схватила да је промашила. Уплашила се да ћу скочити на њу – што сам и намеравао – и истргнути јој из нежне руке огромни „Walter“ калибра 9 мм. Зато је пожурила да ме остави без поруке: окренула је цев премна себи и пуцала у слепоочницу, а на копију „Тајне вечере“ (коју сам у тродимензионалним дело- вима хтео да израдим у арт-машини и дам јој као поклон за трпезарију) излетело је парче њеног мозга.

(1999)

Војислав Деспотов, Романи, Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“, Зрењанин, 2004, стр. 656-657.
____________________________________________________________________________________
Објављено у тзв. ћошкастој антологији Душана Стојковића. Видети више: https://znakprepoznavanja.wordpress.com/

Advertisements

Utopile je Rusalke / Treće oko

Za rusalnu nedelju vezana su mnoga verovanja i predskazanja, a naročito priče o njenoj surovosti prema onima koji se usuđuju da prekrše duhovnu tradiciju. Slučaj postradale Milanke iz Negotina nije usamljen, ali je specifičan. Devojka nije verovala u moć nečastivih, pa se bez straha upustila u neizvesnu borbu iz koje nije izvukla živu glavu. Ispovest njene majke je bolna i dirljiva.
Jovana Marinović iz Negotina rođena je gotovo pre šest decenija u Rudnoj Glavi. Tamo je provela detinjstvo i tamo završila četvororazredno osnovno školovanje. Kasnije je, uporedo sa roditeljima, radila teške poljoprivredne poslove i čuvala stoku po padinama Velikog Krša. Jovana je, i pored tih poslova, uspevala da redovno odlazi na seoske vašare, zavetine i proslave svake vrste. Nije bila od onih zatucanih i zaostalih devojaka, već je uvek bila u središtu svog omladinskog okruženja. Naravno, u to vreme i za te godine, a radi se o sredini pedesetih, kada je imala petnaestak godina. Jovana je volela običaje svog kraja, a od starijih je često slušala o raznim ovozemaljskim i onozemaljskim demonima i silama koje se mogu susresti na raskršćima, guvnima, utrinama…
Videti više:
http://www.treceoko.novosti.rs/code/navigate.php?Id=182&editionId=13&articleId=64

Вишкови у просвети и коментари

Министар просвете Обрадовић

– У овом тренутку имамо само 158 људи у образовном систему Републике Србије који немају часове. Могуће је да ће тај број бити и мањи када подвучемо црту – видећемо ко је стекао услове за пензију, ко се може ангажовати у другим школама и трећа опција ће бити отпремнине – изјавио је јуче на конференцији за новинаре министар просвете и науке др Жарко Обрадовић.
Према подацима свих школских управа, у прошлој школској години било је 4.867 наставника који нису имали пун фонд часова. У међувремену је по речима министра распоређено 2.205 наставника, тако да је сада остало 2.682 радника запосленa у образовном систему која немају пун фонд часова.
Обрадовић је рекао да, срећом, нису тачне информације синдиката које су се појављивале у јавности у протекле три недеље и да ће се стање у школама и даље пратити.
– У овом тренутку постоје потребе школа за новим радницима – за 2.630 са непотпуним и за 1.151 запосленим са пуним фондом часова. Пошто је за расписивање конкурса потребна наша сагласност, ми ћемо сваки случај посебно проверавати да бисмо утврдили оправданост таквог захтева, а решење ћемо тражити међу овим људима са непуним фондом часова – рекао је министар и додао да ни сада нису сто одсто сигурни да је овај захтев од 1.151 особе у потпуности тачан, јер постоји могућност да поједини директори чувају радно место за себе….. – Видети више:
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Visak-158-nastavnika.sr.html

_____________________________

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ
danica k.z. | 14/09/2011 20:17
Gde je Zarko Obradovic dobio oktorat.
Pa taj covek se izrazava kao predskolarac. On ne zna sta je to CIFRA, kao Mirko Cvetkovic. Za njega je 158 cifra . Pa to je najveca sramota, a on je ministar i to jos PROSVETE. A tek sto zna da zvace zvakacu gumu na javnom mestu, to je za “ divljenje „!
Војвода Златиборски | 14/09/2011 22:46
Докторат је добио на факултету Мирко и Славко из Шавника,летње истурено одељење у Плужинама.
ja sam ja | 15/09/2011 06:51
Mala je brojka koju iznosi ministar s obzirom na činjenicu koliki je višak. Recimo, koliko ima profesora odbrane i društvene samozaštite koji rade kao bibliotekari, koliko ima profesora mašinstva koji imaju grupe od po 3 učenika u odeljenju. Nije urađena suštinksa reforma školstva, jer i dalje imamo bzveznu produkciju učenika mašinskih profila, kožarskih i tekstilnih tehničara, a o potrebama za njima ni u naznakama. Nakaradno je sve ono što radi ministarstvo….

Полицијски досијеи су очерупани

ИНТЕРВЈУ: ДРАГОСЛАВ МИХАИЛОВИЋ, књижевник
Нова два тома документарне прозе „Голи оток” написана на подстицај Мирослава Јосића Вишњића

Драгослав Михаиловић (1930), један од наших најзначајнијих писаца, као деветнаестогодишњак био је ухапшен „из политичких разлога” и период од 1950. до 1952. године провео у затворима у Ћуприји, Крагујевцу, Београду (Ада Циганлија) и у логору на Голом отоку. Рехабилитован је 2006. године. Аутор је култних књига: „Фреде, лаку ноћ”, „Кад су цветале тикве”, „Петријин венац”, „Чизмаши”, „Лов на стенице”, „Гори Морава”, „Злотвори”, „Јалова јесен”, „Преживљавање”, али и три књиге документарне прозе, под заједничким насловом „Голи оток”. Прва књига објављена је 1990, друга и трећа 1995, а у штампи је четврти том, који ће до краја јула објавити „Службени гласник”. Аутор припрема и пету књигу, коју ће до краја ове, или почетком следеће године, такође, објавити „Службени гласник”. На јесен, о Малој Госпојини, у Билећи, биће одржан округли сто о књижевном делу Драгослава Михаиловића.

Михаиловић је за дописног члана САНУ изабран 1981, а за редовног 1989. године.

Да ли је са ових пет, обимних књига, посао завршен или материјала има још?

Мислио сам да сам документарни део о Голом отоку завршио у прве три књиге, које имају око 1.800 страна. Заморио сам се од тог посла, а почеле су и примедбе да сам због Голог отока запоставио своју литературу. Прошле године, у Библиотеци града Београда, један дан био је посвећен мом стваралаштву. Одржан је округли сто, учествовало је десетак књижевника и критичара. Мирослав Јосић Вишњић је говорио о документарном трокњижју „Голи оток” и открио да имам још четири, обимна разговора, са голооточанима, мојим пријатељима, које нисам објавио. То ме је подстакло да извадим из фиоке та четири разговора, поново их прочитам, и пошто су ми се допали, одлучио сам да их објавим у две књиге.

Који ће разговори бити објављени у четвртој књизи?

У овој књизи наћи ће се два разговора. Први је с Мишом Пифатом, инжењером, који је на Голом отоку био глумац, члан драмске секције. Био је велика звезда Голооточког позоришта. Из логора је изашао 1953. године, да је наставио да се бави глумом, сигуран сам, постао би велика звезда. Други разговор је с мојим великим пријатељем Алфредом Палом, Јеврејином из Загреба. Он је био сликар и карикатуриста, дизајнер, графички је опремао књиге, и мојих неколико. Почетком прошле године, ударио га је мотоциклиста. Пола године борио се за живот, умро је у 91. години.

За људе који разумеју шта значи бити логораш, а нарочито у логорима за преваспитавање кажњеника, серија мојих књига под насловом „Голи оток”, нешто је чиме се њихов творац поноси, нарочито четвртом књигом.

А који су разговори у петој књизи?

У петој књизи, на којој радим, биће објављени разговори с Драгом Дујмићем, новинаром и преводиоцем из Загреба, и Радосавом Зековићем, архитектом из Београда. С петом књигом, која ће изаћи крајем ове, или почетком следеће године, биће завршена моја серија документарних књига о Голом отоку.

Шта планирате даље?

У штампи је још једна моја књига, много мањег обима од ових о Голом отоку. Реч је о драми „Скупљач”, коју ће објавити Културни центар из Панчева. Ова драма написана је по мотивима моје приче „Мрзим голооточане”, која је објављена у књизи „Лов на стенице” (1993). Драма се налази већ годину, годину и по дана, у Народном позоришту у Београду. Очекујем одговор, да ли ће је поставити на сцену или неће, али одговор не стиже.

Упркос рехабилитацији, судбина голооточана је, углавном, трагична. Да ли је држава могла да реагује раније?

Наравно да је могла да реагује раније, али би могла и сада нешто да учини. На основу Закона о рехабилитацији, који је усвојен 2006. године, врло мало голооточана се јавило окружним судовима и затражило рехабилитацију, зато што страхују да би се тај закон могао злоупотребити. Рехабилитацију је тражило мање од хиљаду људи. Хрватска је урадила много више од Србије. У Загребу је објављен списак 399 људи који су умрли на Голом отоку. Тај списак сам добио и објавићу га у четвртој књизи. Ту је највише Срба и Црногораца. У Државном архиву Хрватске чува се списак свих голооточана, на том списку је 16.000 до 17.000 логораша. Пошто није доступан појединцима, већ само установама, замолио сам САНУ да га тражи. Захтев је послат пре месец дана. Очекујем позитиван одговор. Ако тако буде, објавићу га у петој књизи „Голи оток” или, можда, због обимности, као посебан сепарат.

Неки голооточки џелати и даље слободно шетају београдским улицама?

То је велика срамота српске државе. Да ли би волели да видимо Макса Лубурића, како шета београдским улицама. А Јово Капичић добија генералску пензију и додатак на орден народног хероја. Тужилаштва брзо реагује на злочине у грађанском рату од 1991. до 1995, а оно што се догађало од 1948. никога не занима. Мене су пратили све до 1990. године. Мој пратилац, Драган Додиг, не само да никад није позван на одговорност, већ је постао високи функционер БИА.

У збирци прича „Преживљавање”пензионисани лектор Милоје Зорић видео је свој политички досије 2001. године. И ви сте видели свој досије?

Почетком јуна 2001. године, Влада Републике Србије донела је уредбу којом се омогућава заинтересованим људима да могу да виде своје тајне досијее. Душан Михајловић, министар унутрашњих послова, омогућио ми је, преко Горана Петровића, начелника Службе ДБ, да погледам свој досије. Имао је око 250 до 300 страна. Међутим, када је тајна документација пренета у Архив Србије, у мом досијеу су остале само 63 стране. Из некадашње велике фасцикле нестало је и решење републичког секретара Унутрашњих послова, Виобрана Станојевића, о операцији „Муња”. На списку је било и моје име, а то је била листа за ликвидацију.

Има ли уопште смисла, после свега, а досијеи су, очигледно, очишћени, говорити о отварању свих досијеа?

Направљена је велика грешка што је некадашњој Удби остављено довољно времена да „очисти” досијее. Направљена је ненадокнадива штета. Имао сам прилику да видим документацију неких рехабилитованих голооточана. Један од најстрашнијих догађаја је убиство Властимира Петровића, на Гргуру. Он је рехабилитован, али је његов досије потпуно очерупан и пун фалсификата. Апелујем, ипак, на све голооточане, односно њихове потомке, да траже рехабилитацију. Није то неважно.

Зоран Радисављевић

———————————————————–

Хајдин је добар човек, али лош председник

САНУ је подељена. Припадате оној групи академика који често критикују руководство. Шта им највише замерате?

Никола Хајдин је, по мом мишљењу, најбољи човек, између пет председника САНУ, које сам у својој тридесетогодишњој академској каријери видео, али он је, истовремено, и најгори председник. Све то произлази из чињенице што је он као Србин из Хрватске, и члан Крунског савета, југословенски опредељен и не хаје за Србију у којој живи пола века, чиме наноси велику штету и Србији и Србима изван Србије. Јер, пропадање Србије, у које САНУ Србију гура, имаће за последицу и нестанак Срба изван Србије. Срби изван Србије могу постојати само док постоји Србија, као њихова матица.

објављено: у Политици :17.07.2011 (КУЛТУРА)