Маргиналије (002) / Бела Тукадруз

Човек са маслачком (Бела Тукадруз, мај 2013, снимак Иван Лукић)

Човек са маслачком (Бела Тукадруз, мај 2013, снимак Иван Лукић)


Ова сам писма нашао рашчишћавајући поткровље, тј. издвајајући оно што је за – бацање. Крајем јуна 1987. пред поноћ писао сам Ц.Ђ., „српској мајци“. То је први писмо, две густо откуцае страице очајног човека. („Обистинило се: Док некоме е смркне, другоме не оже да сване. Беда!…“)
„У једно сам сигуран: играла се велика и прљава игра интрига мојих леђа…“ Актери те „игре“ су се упокојили. А то су били моји пријатељи, колеге, врло блиски људи. Толико су ми били огадили живот, када сам написао „Завидим нерођенима“. Не могу да објавим ово писмо у целини једном пријатељу, јер су потомци тих људи који су ме огорчили живи и – наравно – сасвим недужни. Па ипак, ако бих у целини штампао ово писмо, презир и осуда би пала не на узрочнике јер су покојни, него на друге живе људе који појма о томе нису имали.
Пораз је добар јер челичи…
Ја сад све повезујем – писао сам „српској мајци“ – и једнога дана ће у сновима засијати целина.Имам проклету моћ да спајам могуће са немогућим; стварност је фантастичнија од најлуђе замисли и маште.Писци, они осредњи је зато и избегавају, јер је тешка, сложена, неухватљива…
Жао ми је што ћу те растужити овим писмом, али ти си прво биће на које сам помислио, кога сам се сетио када су ми јавили да је све узалуд, и да је све било део једне игре…
Говорим о времену када сам практично био избачен на улицу и морао да напустим Београд, под околностима које ме и данас ужасавају…
Али и то је било , па прошло. Скоро да сам заборавио. И сасвим бих заборавио да нисам прегледао ове пожутеле папире и (не)упућена писма (написана пре 26 година)…

*

Резиденција 26 (Врата Звижда, снимак Иван Лукић, мај 2013)

Резиденција 26 (Врата Звижда, снимак Иван Лукић, мај 2013)

Друго писмо је са почетка августа 1987. године, али никад није послато на праву адресу.Већ годину дана живим скоро – пишем – на рубу памети! Преда мном је суров, а пред мојим синовима још суровији живот. Да ли ћу ја више икада сусрети такву особу каква је била моја покојна жена? Можда се никада више нећу оженити (из барем два разлога). Дивно је што си у мислима, како пишеш, понекад са мном, иако су између нас хиљаде километара. Лепо је кад пишеш да је било момената када си ме у потпуности разумела, што је и природно имајући у виду да смо у тој паланци ми били два најусамљенија цвета и света.То је толико било ипак лепо, тих месец-два пред матуру, да се бојим да размишљам о томе. Носим те у сећању као блесак муња у пролећној олуји, као трешње и јагоде посуте шећером, као јахање обалом Пека, као исечак вечности.Искуства са тобом, лепотицом, су била добра, корисна за мене, увод у други, тајанствени, неизрециви живот, значи – непролазна! Често сам се љутио на тебе када си отпутовала у Дубровник на летовање са вереником, иако је требало да будем захвалан…Био сам и касније, кад смо престали да се дописујемо, киван на тебе зато што је оно дивно намењено теби припадало маглама,другима; а то је значило да нисам престао да те волим;чинило ми се да смо ми волели једно друго и после, мада то нисмо били кадри да признамо ни самима себи а камоли неком другом. Као да смо одувек били у неком чудном „духовном браку“, израз је прилично груб и отрцан, али није далеко од истине? Без обзира не све, ми смо се и у нашим новим животима и улогама држали једно другог, у несвесном, у најдубљим чежњама, у неизрецивој носталгији за Звиждом и Хомољем. Суштина понављања била је она тајна филозофија нашег живота. Жеља за понављањем је била усудио бих се да кажем сасвим природна, јер: има ли ичег лепшег од понављања?
Пиши ми без устезања, твоје речи су ми после толико година веома важне, драге. Ниси само једном у прошлости била „моја пријатељица“. Била си више од тога; Бог те је послао из тих уцепа брда између којих дотиче Пек….

Па то је било баш право љубавно писмо, написано за жену која је живела у неком другом свету преко девет мора и гора!И при крају – нека врста – коначног опроштаја.Све што је суђено неком доћиће временом као дар или казна, као плод који се може јести и без брања.Писаи сам анђелу који је требало да буде чувар моје тајне , а не љубавници, јер их никад нисам имао.
Пиши ми увек. Кад год ме се сетиш, јер понекад ме се и сетиш? Ја живим кошмар и конфузију, пораз и апсурд. Што другим речима значи – повукао сам се као пуж у своју кућицу, тј. на село, и сада има толико много времена да схватим да су старе љубави неуништиве, без обзира колико је преко њих прегазило…
Али највећи део овог неупућеног писма није за објављивање. Чак ни после смрти…

ЛеЗ 0006385

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s