У СУСРЕТ ПОЕЗИЈИ СЕРГЕЈА ШЧЕГЛОВА / Срба Игњатовић

Није обичај да критичко-рецензентски текстови започињу признањем ове врсте, али ћу свеједно одмах нагласити да сам, читајући Вилу идола Сергеја Шчеглова у преводилачком рукопису Мирјане Булатовић, имао ретко задовољство. Када читамо ваљану поезију, то је оно што свему претходи. Писање о тој поезији потом је рационализација, неизбежно свођење и својеврсно превођење тешко изрецивог доживљаја на рационалан језик тумачења, дескрипције, анализе…
Поезија Сергеја Шчеглова притом је готово парадигма за ознаку словенска школа стиха коју сам склон да користим у недостатку прецизније и боље. Богат, разуђен језик, висока култура у подтексту, ритам и мелодиозност, истанчан смисао за нијансе форме… биле би неке од битнијих ознака те школе. Песник Шчеглов их досеже а преводилац, песникиња Мирјана Булатовић, подразумева као нешто незаобилазно и арбитрарно у авантури преводилачке поетске трансформације.
Исход је потпун: стихови Шчеглова, у преводу, звуче као својеврсни изворник – то јест, као да су зделани на српском.
Наравно, није то само заслуга преводиоца: Сергеј Шчеглов је темељни познавалац српске поезије и српске културе; ово није очито само по спектру његових мотива, већ и по песничкој проницљивости као особеном дару. Његова искуства с бившим југословенским, и поготову српским простором, нису изводи из каквог туристичко-путописног бедекера. Реч је о аутентичним подстицајима и конкретној доживљајној грађи што се, стваралачком алхемијом, воздиже до поетских супстрата и универзалија (у најбољем смислу потоње речи).
Давно је минуло оно време када су, у Београду, Мерешковски и Зинаида Хипиус председавали конгресом руске интелигенције у расејању, Игор Северјанин наступао у тадашњем Официрском дому заједно са поетесом Десанком Максимовић, док је Професорска задруга објављивала прозу Ремизова, А. Белог, Б. Пиљњака, а Београд био центар заграничног руског издаваштва да би, касније, стицајем прилика, тај центар био измештен у Берлин. Избегли бели Руси предавали су у гимназијама и на факултетима, сликали, пројектовали и градили централне управне зграде… Друга и трећа генерација – када је реч о онима који су у Београду, Србији и Југославији остали заувек, кућили се, рађали и подизали децу – срасла је већ са српском културом, а многи су јој дали драгоцени допринос.
Ова тема, код нас, дуго није отварана. У новије време ипак су се појавили поједини написи, студије, па и читаве монографије.
Песнику Сергеју Шчеглову познат је и тај сегмент руско-српске и српско-руске историје, у шта ће се пажљиви читалаци Виле идола лако уверити. Песник, наравно, није историчар ни монограф, он фактима располаже као пшеничним зрневљем или, тачније, златним прахом. Користи их на деликатан начин, као нешто што ту и тамо светлуца, просијава као алем-камен.
Нема у песмама Сергеја Шчеглова нерасудног патоса, овешталих епитета и фраза, пренаглашених исказа. Поменути, нама близак и познат мотивски круг, местимице се скоковито шири, тако да напоредо са споменима Сутомора, Постојинске јаме, Скадарског језера, Проклетија, Калемегдана, Београда, Милутина Бојића, Црњанског, Десанке, Слободана Марковића – да останемо само при овом семантичко-фактографском низу – пуноправно опстоје и они везани за Будимпешту и Франца Листа, Дизелдорф, Рајну и Хајнеа, московске древне улице на којима леже хиљаде палих кадета, Шопена, и незаобилазни Краснојарск.
Прави песник вазда је и завичајник, и космополит. Његова дела су дела истинске љубави, како би рекао песник и деспот српски Стефан Лазаревић (аутор Слова љубве, XV век).
Преплет српско-руских мотива (и обратно) врхуни у вишеделној песми Сусрет умесно стављеној на сам крај Виле идола. Посвећена оцу Василију Тарасјеву, настојатељу руске цркве Свете Тројице у Београду, песма обједињује елементе београдске разгледнице, путописне репортаже, лирског дијалога, неколиких микро-фабула и исказа с највишим претензијама. Зрно игре и зрнце хумора безлобиво обогаћују ту надасве динамичну творевину. Њен Епилог подразумева право на подигнуте акорде, исповедну интиму и лирску персоналност.
Ето рецептуре Шчегловљеве песме која се, разумљиво, не користи из песме у песму у апотекарским дозама нити са каквом математичком правилношћу. Поезија је вазда изненађење, обрт, покадшто и отклон од здраворазумског приступа свету. И у словенској школи стиха правила се уважавају да би била духом, лиризмом и унутарњом оригиналношћу надограђивана. Схема је ту само оквир, скица темеља, што прави песници и те како добро знају.
Последњи епитет Сергеју Шчеглову с разлогом припада. Уз њега иде и наша радост и захвалност што је својим преводима српских песника и књигама из историје српске књижевности и културе придодао посвећеничку лирску сонду уроњену у видокруг овдашњих мотива.

Срба Игњатовић
Београд

_____________________ БЕЛЕШКА О Шчеглову

Писац, новинар и преводилац Сергеј Шчеглов из Краснојарска рођен је у сибирском граду Абакану 3. марта 1970. године. Ту је провео детињство и школске дане. Дипломирао је на Факултету за филологију и журналистику Краснојарског државног универзитета (1995). Члан је Савеза новинара Русије, Удружења новинара Србије, Удружења новинара Црне Горе. Магистарски рад из филологије одбранио је 2006. године; потом је изабран за дописног члана, од 2012. за редовног члана (академика) Петровске академије наука и уметности у Санкт-Петербургу. Од 2009. године члан је жирија Националне књижевне награде „Златно перо Русије“.
Сергеј Шчеглов аутор је публицистичких књига „Пртином живота“ (1991), „Црвено Поље“ (1992) и „Крај речице Тихе“ (1993), као и књига из историје српске књижевности и културе – „Десанка, велика тајна“ (1998) и „Без права на ћутање“ (2003), те зборника превода српске поезије – „Милутин Бојић, Песме ероса и танатоса“ (1993) и „Мирослав Беловић, Деца сцене“ (1994). Превео је, са српског на руски језик, за Антологију српског песништва др Андреја Базилевског, поезију Владислава Петковића Диса, Милутина Бојића и Милоша Црњанског, те књигу Новице Ђурђића Звезде на узглављу, књигу Косте Брадића „Светлост Византије“, и две књиге Оље Ивањицки: „Оља“ и „Очекивање немогућег“.

Сергеј Шчеглов (добијено од Шчеглова)

Сергеј Шчеглов (добијено од Шчеглова)


Објавио је, у периодици и књижевним часописима, низ чланака и есеја из историје књижевности и културе Југославије. Поезија му је заступљена у руским и српским књижевним алманасима и часописима. На међународном конкурсу у Лос Анђелесу, у Калифорнији, 2009. објављена је књига његових стихова „Сребрни стрелац“.
Од 1993. до 2000. године, Шчеглов је био уредник и продуцент уметничко-публицистичких програма Краснојарске државне радио-телевизије; аутор је првог руског документарног филма о Десанки Максимовић, и коаутор филмова из циклуса „Дим Отаџбине на другој обали“, о судбини руских емиграната у Југославији.
Од 2000. године, Сергеј Шчеглов је главни уредник издавачке куће „Краснојарское Васкресењије“ и један од аутора Међународних пројеката „Заједница култура Југославије и Русије“, „Србија и Црна Гора. Поглед из Сибира“, „Балкански дневник. Сибирски фајлови“. На иницијативу Сергеја Шчеглова, 2005. године одржани су први Дани културе и духовности Србије и Црне Горе у Краснојарском крају.
Учесник је међународних симпозијума „Руска емиграција у српској и другим словенским културама“ (Београд, 1997), „Век песникиње“ (Београд, 1998), Међународних сусрета писаца у Београду (2006, 2008).
Сергеј Шчеглов награђен је медаљама „Свети Николај Чудотворац“ и „За милосрђе“, Патријарашком Граматом Патријарха Московског и целе Русије, као и дипломом Амбасаде Србије у Москви и Савеза новинара Русије; лауреат је Међународне награде фонда „IKEF“ (Сан Франциско, САД).
За прву руску књигу о стваралаштву српске песникиње Десанке Максимовић, „Оставићу вам једино речи“, Сергеј Шчеглов је 2008. године добио Националну књижевну награду и звање „Златно перо Русије“.

_______________________„ДЕВОЈКА МАЛА“ ОСВОЈИЛА СИБИР

У Краснојарску је завршен IV годишњи фестивал вокалне уметности «Запевајте, пријатељи», на којем учествују новинари. По одлуци жирија, Гран-при је припао новинару и преводиоцу Сергеју Шчеглову, који је извео популарни југословенски шлагер «Девојко мала» на руском и српском језику.
На годишњем такмичењу су учествовали новинари и чланови новинских редакција, радио и телевизијских компанија, информативних интренет-портала из свих рејона Краснојарског краја. У регионалну организацију Савеза новинара Русије је стигло преко 400 пријава за учешће на престижном такмичењу. Организатори конкурса су Савез новинара Русије, Савез композитора Краснојарског краја и Краснојарски Дом новинара.
Извођачко умеће новинара је оцењивао стручни жири, у којем су учествовали предавачи сценског одсека Краснојарског музичког универзитета, лауреат конкурса «Јурмала» Наталија Вопајева-Ахмедова, «музички новинар» Олга Адамович, уметнички руководилац дечијег музичког центра «Чаробни микрофон» Нина Андрејева, новинар за «естрадне звезде» Генадиј Каледа, директор издаваштва «Медвед», академик Петровске академије наука и уметности Владимир Медведев и председник жирија – директор државне радио-телевизијске куће РТР, председник Управе Савеза новинара Василиј Нељубин.
Чланови жирија су једногласно донели одлуку о победнику конкурса. Гран-при је с правом припао краснојарском новинару Сергеју Шчеглову, који осим што мајсторски влада пером и микрофоном, је и професионални преводилац са српског језика. Уз то, осим чланства у Савезу новинара Русије, он је члан и новинарских организација Србије и Црне Горе. Због тога није случајно, да је за завршни акорд Гала-концерта изабрана баш песма «Девојко мала», коју памте и воле милиони људи у нашој земљи. Шездесетих година прошлог века, ову песму је на језику оригинала, изводио легендарни југословенски певач Ђорђе Марјановић. Руски новинар Сергеј Шчеглов «Девојку малу» пева на српском и руском језику.

________________ Романса „У зимски дан“ Десанке Максимовић звуци у Сибиру

КРАСНОЈАРСК, Русија. – Дан рођења Десанке Максимовић обележен је у центру Русије у сибирском граду Краснојарску, где је недавно била представљена и нова књига публицисте и преводиоца српске књижевности Сергеја Счеглова, посвећена тој великој српској песникињи.

Счеглов је аутор и музике за романсу “У зимски дан” – песму Десанке Максимовић у преводу Ане Ахматове на руски језик, која је премијерно изведена у Центру за културу и просвету “Краснојарскоје Воскресеније”, за ТАНЈУГ је пренела руска агенција “Територија културе”.

Счеглов је и магистарску дисертацију посветио Десанки Максимовић (1898-1993), а у новој књизи „Оставићу вам једино речи“ уводи читаоца у свет српске поезије и културе, нераскидиво повезаних у 20. веку са историјом руске емиграције у бившој Југославији.

Уз друге стихове, у књизи је објављен и превод песме митрополита црногорско – приморског Амфилохија (Радовића) посвећен Десанки Максимовић, као и сећања Миодрага Павловића, Стевана Раичковића, Душке Врховац, Слободана Ракитића и других на ту славну песникињу.

Књига садржи и до сада необјављене стихове „Летопис“, “Хор непријатеља“, „Зашто ћутите“, написане 1948. године, у време конфликта Стаљина и Тита.

Такође, први пут су представљене и фотографије из породичног албума, које је аутор добио од породице Десанке Максимовић.

Шеф катедре за славистику на Белоруском државном универзитету др Иван Чарота истакао је у предговору књиге да је Шчеглов успео верно да одреди карактеристичне црте личности песникиње и издвоји „знаке распознавања“ њеног стваралаштва.

„Десанка је својим стваралаштвом ујединила представнике разних покољења, различитих професија, који живе у различитим земљама и континентима, ујединила их је у једну неформалну заједницу људи, заљубљених у њену поезију и у српску књижевност“, навео је Шчеглов, који је, на позив Удружења књижевника Србије, гостовао на 45. Међународном сусрету писаца у Београду, када је представио своју нову књигу.

Књига је објављена у оквиру пројекта „Балкански дневник“ Културног центра „Краснојарско Воскресеније“, у сарадњи са амбасадом Србије у Русији.

Магистар филолошких наука Сергеј Счеглов, који је 2012. године изабран за редовног члана Академије наука и уметности у Санкт-Петерсбургу, захвалио је на помоћи и професору Цароти и родацима Десанке Максимовић – Браниславу Милакара и Радмили Петровић, као и новинару Алексеју Чурилову и уметници Ољи Ивањицки, потомкињи руских емиграната, која је специјално за омот његове књиге направила портрет Десанке Максимовић.
Званични сајт: http://www.sceglov.ru

________________ Позивница
Међународно песничко вече и промоција тројезичне књиге поезије
«ВИЛА ИДОЛА»
руског новинара и преводиоца српске књижевности,
академика Петровске академије наука и уметности
Сергеја Шчеглова
На руском, српском и енглеском!

Промоција ће бити одржана у Београду у кући Ђуре Јакшића
у Скадарлији 12 јула 2013. у 19 часова

Водитељ промоције уредник Раде Марковић

предња страна корица

предња страна корица


Издавачи:
„Краснојарскоје Воскресеније“ Краснојарск
„Вахазар“ Москва
Уз сарадњу:
Удружење књижевника Србије Београд
Српско-Канадско удружење песника и писаца „Десанка Максимовић“ Торонто
Фонд „Олга Оља Ивањицки“ Београд
Предговор:
Срба Игњатовић
Превод на српски:
Мирјана Булатовић
Превод на енглески:
Стојанка Раденовић-Петковић
Катарина Костић
Књигу осликала:
Оља Ивањицки
Главни уредник:
Алексеј Чурилов

Организатори промоције:
Национална књижевна награда „Златно перо Русије“ Москва
Фонд „Олга Оља Ивањицки“ Београд
„Краснојарскоје Воскресеније“ Краснојарск
Уз сарадњу:
Амбасада Републике Србије у Москви
«ИНТЕРПРЕС» Београд
Удружење новинара Србије
Удружење књижевника Србије
Сибирски државни универзитет у Краснојарску

Улаз је слободан.

ЛеЗ 0006379

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s