Одабрано из књиге „Поседи“, Владимира Јагличића

Требиње

Дивим се олеандру. И то је све што чиним.
Седим на челопеку насред хотелске баште.
За шта друго и друкче – сад ми недоста маште
јер све је домаштано умом једним-јединим,
а било би и одвећ, овако рано, наште,
да паметујем и да мисли гомилам таште.

Ваздуше, чудим ти се што пролазиш кроз мене,
кроз ту болесну цркву дрхтуравих органа.
Можда још не доучих, не видех сврху плана?!
Што ли са собом мешаш крв јурнулу у вене
док разгони од смрти страх спомен прошлих дана?
Здереш ли покорицу – оживи сушта рана.

Неки се дрхтај живи није ни догодио:
можда је однет немо кроз ову мирну воду
припремајући душе за посмртну слободу,
за мирис цвета, или за ветров стишан вијор,
раном младића, можда, чији је живот био
један махнити занос припадања свом роду?

Ја, који ту долазим, треба да будем свестан:
и сам на тој тераси, нисам сам. Него с њима
који су потражили сигурну кућу дима
и у ваздуху плешу са трпким листовима
под сунцем које као да указује свима
у премрежењу зрака могућност чвршћег места.

Ваздуше, течевино и једино имање!
У паучини златној наше се душе свише
да тек поставши пленом заслуже нешто више.
И треба да покажем, чак и тим неделањем,
да вредим пажње сунца, суровог тла не мање,
да сам достојан вишег и на пролазност смањен.
На смрт и вечни живот свако јутро мирише.

Жмиркам под оком сунца док притврђује – ту си –
чинећи да дозримо пре преласка у шапор.
Томе је и водило, из пуноте у ништа –
па је сад мировање најслађи духа напор:
такав дан избудише над Требишњицом дуси,
да начине од пакла могућност светилишта.


Чомића вила

Овде је некад била породица.
Авлија, дом, с бунаром испред дома.
Ал отишло се. И другде продиса
човеков живот неуништив, ломан.
То што остане мучи нас: да л вреди
за шта се суза на хиљаде проли.
Смисао друкчи придаје победи:
од празне куће сваки гроб је бољи.
Говори шупљи, окаснела правда,
ниједна врата да задрже дах,
ниједан прозор свемир да отвори.
Шикара само. И врзина. Мада,
локва у коју неопрезно стах
сад зену неке скитнице прогори.

С пута

Као да стргох са ревера брош,
траг оста за њим ишчијана конца.
И каква срцу лепота сте још,
брегови покрај Горњег Милановца!
Ко да под правим углом оштрозубат
зрак сјану гладан на травно валовље –
и лучно сли се полукружни дукат
облином тела вековима ловљен.
Четинске бразде, угнуте думаче,
(Гаудијеве несвршене цркве) –
то, изнад праве линије твораштва,
још у палету прст Сликар умаче,
још тражи кист у кости себежртве –
бол надужитка што све грехе прашта.

15. 5. 2007.

Живодрагу, за опроштај

У то двориште више нећу ући,
нити тој кући прићи као кући.

Песништва тугу, жиг самштине ледан –
не крије више Тршћанска број седам.

Онај собичак нек не чека мене,
мемљив, сад празан, без деце и жене.

Ничега. Птице одсутност, у зраку.
Ледено јутро да ископаш раку.

А киша, мајстор за пад и за лет,
влажи у оку натруњени свет.

Ни са бициклом. Ни за лек. По упут.
Очекујући да га видим, успут.

Ни с вешћу. Песмом. Тек штампаном збирком.
Само с Хароном, Моиром и Кирком.

Само у плавој, невидној Рамаћи
где кораком се не можеш примаћи.

видети више о Јагличићу: https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/vladimir-jaglicic

ЛеЗ 0006374

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s