….Писао је Милован Данојлић и о ћирилици. Питао се како може сељак, његов земљак, приучени мајстор, да пише ћирилицом, када је латиница свуда око њега: на трактору који вози, на кесама од соли и шећера, на кошуљи, на чарапама… Право говорећи, он о томе никада није мислио. Тако му се само удесило.
У нашем односу према језику и писму поред незналаштва и помодарства, истиче Милован Данојлић, присутна је и тежња да живимо, мислимо и пишемо „као сав нормалан свет”.
А нормалан свет је са западне стране нашег животног простора, то нам наша политичка елита непрестано утуцава у главу. Код свих ових пораза на војном, економском и дипломатском плану, на крају ћемо изгледа изгубити и рат за српски језик и правопис.
Натписи на енглеском незадрживо освајају фасаде наших градова и варошица. Побеђује јачи културни модел. А безусловно приклањање јачем обрасцу је знак кукавичког односа према – сили.
Милован Данојлић, који је и сам јео новинарски хлеб у једном периоду свог живота, има велико разумевање за нашу професију: „У највећем броју случајева, новинари су жртве и невољни преносиоци – дрвеног језика, а врло ретко његови творци”. (….)
_ Извор (видети више) : http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Isplazimo-jezik-svom-dobu.sr.html
ЛеЗ 0006389
